Питање духовнику:
Оче, да ли је неправилно моје размишљање уколико мислим да Свето Причешће губи на делотворности ако свештеник због недостатка Светог Причешћа досипа вино из флаше? То могу да видим када се много верника причешћује те свештеник одједном прекине причешћивање, врати се у олтар, доспе вино па настави да причешћује. Такође ме занима да ли Свето Причешће има исту снагу ако добијем само Крв, али не и Тело Христово у кашичици као и ако свештеник причешћујући прича са причесником онако опуштено о потпуној безначајној теми? Примећујем и чујем да свештеници често причају и смеју се током служења Свете Литургије. Интересује ме како да се поначам у таквој ситуацији. С Богом остајте!
Одговор духовника:
Да неправилно је такво размишљање. Сила свете тајне причешћа није у броју молекула и атома. Причешће се одвија посредством материје, али његова сила није садржана у количини материје, нити пак у самој материји. Иначе ако би сила ове свете тајне зависила од количине вина и хлеба, онда би испало да се свештеник причешћује неупоредиво више од свих других хришћана, јер он испије све што остане у путиру након што је причестио сав народ.
Установљавајући ову свету тајну, на тајној вечери, Христос је рекао својим ученицима: “Узмите једите, ово је тело моје” и “Пијте из ње сви, ово је крв моја”. Он није рекао поједите 5 грама нити попијте најмање један милилитар из чаше, него просто једите и пијте, без икаквог освртања на количину. Нагласак је на “узмите сви из једне чаше”, а не толико на садржају чаше. О томе наравно нема ничег у Јеванђељима, али може бити да је и Христос досипао у чашу дајући је својим ученицима да из ње сви пију. Из колико гутљаја ти попијеш једну чашу? Дванаест гутљаја је и више од једне чаше. Можда Христос и није досипао, али ако претпоставимо да је досипао, да ли би то нешто изменило смисао овог догађаја у очима апостола? Уверен сам да никоме од апостола, тог момента није падало на ум да се бави питањем колико је који од њих попио из чаше, него је свакоме од њих било стало само до тога да послушају свог учитеља и да отпију из исте чаше.
Двананесторица људи још и могу некако да поделе садржај једне чаше, да сваки од њих отпије само по мало. Међутим, ако би то ко покушао да изведе са стотином људи, већ би се нашао у великом проблему како да подели садржај једне чаше на сто делова. А шта да кажемо ако се не ради о стотини, него о хиљадама. Сећам се да сам још пре више деценија слушао како свештеници у мом родном граду коментаришу како се у прву суботу часног поста причестило скоро десетхиљада верника. Тог дана је и вашар у том граду, па људи долазе из читаве околине и сви желе да се тог дана причесте. То је било још у оно време, владавине комунизма, када је знатно мање људи долазило на богослужења. У данашње време тај број је сигурно и много већи, премда је од тог доба до данас сазидано још неколико храмова у том граду. У сваком случају, да би се причестио тако велики број људи, ако би свако од њих отпио по макар и мали гутљај из путира, била би то замашна количина вина и путир би морао да буде као казан велики да би сву ту количину вина примио од једном.
Многи су нарочито у ово време пандемије, приговарали што се народ причешћује истом кашичицом. Но, то је древна пракса Цркве. Чим су се прве хришћанске заједнице толико повећале да је пијење из једне чаше постало тешко, уведена је пракса причешћивања кашичицом. Јер се на тај начин из релативно малог путира, може причестити велики број верника. И то углавном решава проблем за већи део године. Међутим постоји неколико дана у години, када је број верника који желе да се причесте несразмерно велики. Као што је на пример, већ поменута прва субота великог поста. Огроман број верника жели баш тог дана да се причести. И премда би то могли учинити много пута у току године, одређен број наших верника, тих осталих дана неће доћи у Цркву, него само у те неке ударне дане. Када би сви верници долазили на сваку литургију и сваки пут се причешћивали, онда би се вероватно изградило још више храмова и у сваком храму би служио већи број свештеника и сваки храм би поседовао довољан број великих путира, како би сви имали где и из чега да се причесте. Но, као што рекох, обичним недељама и празницима, број оних који приступају светој тајни причешћа је далеко мањи, од броја оних који приступају у тих неколико дана годишње. Због тога се догађа да у великом броју храмова, нема довољно ни свештеника нити путира да би се причестили сви они који би хтели баш у те дане да се причесте.
И тада се свештеник мора сналазити са оним са чиме располаже. Ако је број причасника веома велики, онда понекад мора да током причешћивања повремено допуни путир. Свакако је и свештенику лакше ако то не мора да чини, али некад се то не може избећи. Ваља имати у виду да се овај проблем не може решити само тако што ће се направити већи путир. Ако је путир превелики, и ако у њему има много више вина него хлеба, онда ће свештенику бити изузетно тешко да у кашчицом захвати и мрвицу хлеба, и неку кап вина. Ако не верујеш, пробај и сам. Наспи у једну чашу вина и убаци неколико мрвица хлеба, па покушај да их кашичицом захватиш. Видећеш да то није нимало лако. Ако се наспе много хлеба, онда се опет јавља проблем да ће се садржај путира за кратко време утрошити, тј да у том случају по једном вернику у просеку се захвата већа количина причешћа. Самим тим мањи је укупан број људи који се може причестити из тог путира.
Посебно је велики проблем што свештеник треба да припреми хлеб и вино још пре литургије, када још увек није сигуран колико ће људи доћи на литургију. Сећам се како сам једном приликом као млад и неискусан јеромонах имао да служим у једној оближњој сеоској цркви у прву недељу часног поста. Рекли су ми они који су тамо одлазили раније у тај дан, да се тамо скупља много народа и да строго водим рачуна да у путиру буде довољно причешћа за све. Пошто нисам никад раније тамо служио у тај дан, и нисам могао да проценим колико ће то људи заиста доћи да се причести; ја сам, за сваки случај, напунио један велики путир, скоро до врха вином. Стало је ту око 700 милилитара вина. Дошло је заиста много верника, али ипак не више од 600-700. Након што сам их све причестио остало ми је више од пола литра у путиру. Кад сам то све испио, осетио сам како ми се врти у глави. Срећа је моја била, да сам дошао ту са неким пријатељима који су ме онда довезли назад у манастир. Иначе не бих се усудио сам да возим у таквом стању.
Дакле, велики проблем настаје када је број верника који желе да се причесте несразмерно већи од броја оних који редовно долазе у храм. Тада буде и већа гужва, и дуже се чека на ред да се причести, ако свештеник наспе превише вина, онда спорије причешћује јер се мучи да у кашичицу захвати неку мрвицу хлеба, то успорење још додатно отежава ситуацију, па неки од верника постају нестрпљиви, и што су више нестрпљиви то је тежа ситуација, а што је тежа ситуација, причешћивање иде све спорије. А опет верујем да је Христос и желео да се што више људи придружи Цркви, тако да не можемо ни да се љутимо што толико људи жели да се причести. Само боље би било ако би се мало боље распоредили преко године, а не да се целе године не причешћују нити долазе у храм, па онда сви одлуче да дођу у исти дан. Тада бива свима теже.
Дакле, у редовним приликама верујем да ће сваки свештеник, насути у путир довољно вина, ни превише ни премало него таман колико треба. Но у овим ванредним ситуацијама, сасвим је оправдано да свештеник доспе вина у путир, како би олакшао причешћивање свима. Тиме се ништа не ремети у светој тајни. Неће света тајна ослабити што се додаје вино накнадно. Хлеба углавном буде довољно, јер је доста једноставно комад хлеба претворити у безброј мрвица. Међутим те мрвице када се ставе у вино, оне после неког краћег времена потону на дно. И онда ако је у путиру много вина, тешко их је захватити, ако пак остане у путиру само хлеб натопљен вином, те ако нема вина у течном облику, онда се много брже потроше и ове честице хлеба. Тако да је свештеник у том случају принуђен да досипањем вина одржава одређен однос између количине хлеба и вина у путиру, како би могао да несметано причешћује вернике.
Надам се да се из ових речи можеш уверити да досипање вина у путир није спорно. Питао си још шта да чиниш ако те свештеник причести само крвљу, али не и телом Христовим. Већ сам ти објаснио зашто се то догађа, честице хлеба падају после неког времена на дно путира и ако има превише вина, свештеник не може да их сваки пут захвати. Но, сила свете тајне не зависи од тога. Наравно, да ће се свештеник трудити да ти кашичицом захвати и мало тела и крви Христове, и у оним данима када нема велике гужве у храму, он ће то са лакоћом учинити. Али када је велики број причасника, када причешћивање дуго траје, када се деца пронервозе, а и понеки старији, у таквим ситуацијама свештеник не може да унедоглед лови неку честицу тела Христовог, да би те причестио. Покушаће, једном, два пута и причестиће те са оним што се у кашичици обрете. У том случају ко редовно долази у цркву и ко се редовно причешћује, свакако ће много пута примити и тело и крв у причешћу. Онај ко долази да се причести само у те дане, делимично је и сам одговоран, што му може допасти у део само крв Христова. Но, и у том случају ништа неће бити мање причешћен него да је добио комад тела Христовог и отпио цео гутљај из путира. Бог гледа на нашу намеру а не одмерава нам и не одбројава молекуле материје преко које примамо причешће. Са намером да се верници причесте и крвљу и телом Христовим, свештеник је у путиру помешао тело и крв. Дакле, што се Бога тиче, у путиру су и тело и крв Христова. И они који се од тога причешћују узимајући по један делић садржине путира, узели су кроз тај делић и тело и крв Христову. Колико су тачно којих молекула примили, то није битно. Они су примили у себе помешане тело и крв Христову.
На крају помињеш и жаљења достојну појаву да се свештеници понекад забораве где су и шта раде, па се међу њима заподене разговор и смех чак и у току причешћивања. Било би наравно достојанственије и боље када би се свештеници уздржали од непотребне приче у олтару. Да, било би то дивно, али шта да радимо када немамо толико савршених свештеника, колико нам је укупно свештеника потребно. У данима када сви дођу да се причесте, требало би како ми изгледа да имамо бар десет пута више свештеника, него што их имамо. Кад већ немамо довољно, бесмислено би било гунђати на ове које имамо, због њихових слабости и несавршености. Поготову што ни од верника није нико баш савршен и непогрешив. Баш то што су свештеници људи са слабостима и неким манама, чини их ближим верном народу. Будући да су и сами слаби, лакше могу да разумеју слабости својих парохијана. Замисли да је Бог свештеничку службу поверио анђелима који су без греха и савршени. Замисли кад би ти тако анђели тражили да и ти будеш савршен да би приступио светој тајни причешћа. Да ли би се усудио да приђеш? Овако Бог ти је дао свештеника који има неке своје личне слабости и мане, па се ти потруди да њега разумеш, а и он ће тебе разумети кад у нечему погрешиш. У осталом ако би смо лишили свештеничког чина сваког свештеника који се некад заприча, па и засмеје у олтару, тешко да би остала неколицина свештеника на сав народ. Каква би тек тада била гужва око причешћа. Стога ти саветујем да не обраћаш пуно пажње на недостатке својих свештеника нити уопште било чије недостатке. Боље управи своју пажњу на своје сопствене недостатке и тако ћеш се спасити. Благодари Богу што ти је дао да имаш макар и овакве свештенике. Много је свештеника било побијено само зато што су свештеници. Деценијама је друштво гледало на свештенике са презиром. Свештеници, као ни њихове породице нису имали здравствене књижице, ни могућност да подигну кредит ни многе друге повластице које су имали остали грађани. У то време се у богословије уписивало мање ученика него што је имало упражњених парохија. Стога се није могло много ни бирати приликом уписа у богословију. Сви који су се пријавили били су примљени. Деценијама дакле, наш народ није давао своју децу у богословије, и сад налази замерку што свештеници нису бољи. Узми из своје породице најбољег члана па га дај у манастир, или у богословију. Па ако би тако свака породица учинила, гле онда би имало довољно добрих свештеника, па би онда вероватно и њихово владање било боље и примереније.
Не иде да као народ налазимо само замерке својим свештеницима, а кад је реч о неком из наше породице, онда: “Немој сине никако да идеш у монахе или у свештенике”. Ко шкрто сеје, шкрто ће и пожњети. Верном народу су потребни свештеници. Велики број наших верника не би ни волео да има бољег и ревноснијег свештеника. Имао би осећај да га такав свештеник гуши. Стога Бог даје да свештеника буде довољно, и да их има разних. Да би сваки верник могао наћи свештеника који ће му одговарати и преко кога ће се спашавати. Ако би смо одстранили све који теби сметају, све који мени сметају, и све који сметају ономе тамо, ономе онамо, остали би смо без довољно свештеника. Не би имао ко да нас крштава, венчава и опевава, и што је најважније не би имао ко да нас причешћује. Ако правилно себи представиш како велико благо примаш у себе кроз причешће, не би ти сметало што то благо примаш из овакве или онакве руке. Не би ти сметало, ни што свештеник прича, ни која кола вози, ни што ради ово или оно. Био би бескрајно благодаран што уопште постоји и што ти је омогућио да се причестиш.
Каже Господ у Јеванђељу: “Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша”. Надам се да не мислиш за себе да си без греха. Ако ниси без греха, онда је и теби неопходно потребно да ти Бог опрости те грехе. Ако ти не опростиш другима, онда ни Бог неће опростити твоја сагрешења. У осталом нећеш ти Богу давати одговор за понашање и поступке свог свештеника, него ћеш ти одговарати за своје поступке и можда за поступке своје малолетне деце, или својих ученика, својих потчињених. Твој свештеник ће пак имати да одговара не само за своја сагрешења него и за народна сагрешења. Буди благодаран што ће твој свештеник понети и део твоје одговорности и не отежавај му таквим својим мислима. Стога се старај да у будуће не обараћаш пажњу на сагрешења свога свештеника, него обрати пажњу само на своја сопствена сагрешења.
Извор: Телевизија Храм
