Питање духовнику:
Откако је почела корона ја се плашим да одем на причест да се не заразим и не пренесем вирус мојим најближима који су ризична група. Ево сада постим Васкршњи пост и размишљам и даље да ли да одем да се причестим. Има ли смисла постити без причести? Не избегавам причест у намери да наљутим или увредим Бога него у страху да ћу покупити вирус и нарушити здравље драгим људима око мене.
Одговор духовника:
Свети апостол Павле каже: “Све што није од вере, грех је”. Причешћу треба приступати са страхом Божијим и вером, како и позива свештеник вернике на светој литургији. Ако сумњаш да ћеш се можда заразити кроз свето причешће, онда значи да не верујеш баш сасвим да је оно што примаш у причешћу само пречисто тело и сама пречасна крв Господа нашег Исуса Христа. У том случају недостаје ти вере, те је боље да се не причешћујеш у таквом стању.
Питаш има ли смисла постити ако се не причешћујеш? Наравно да има. Пост и причешће обично иду једно уз друго, али нису апсолутно повезани да не би могли да постоје одвојено. Може се причестити и кад се не пости, (као на пример током целе светле седмице, не пости се, али се служи литургија и причешћује се). Логично, може се и постити а да се не причести.
Већ две хиљаде година хришћани се причешћују и током тих две хиљаде година није примећено да се ико заразио тако што је примио причешће. Безбројна су сведочанства свештеника који су служили литургију и причешћивали болеснике заражене губом, сидом, и разним другим заразним болестима и као што доликује свештеник сам употреби тј поједе и попије све што остане у путиру након што је причестио све хришћане. Кад би се заразне болести могле пренети кроз причешће, онда би свештеници били први на удару. Довољно би било да се појави у храму само један заражен човек и да се причести, па би свештеник свакако био следећи који ће се заразити. Искуство нам говори да се то не дешава.
Наравно, видели смо да су се и многи свештеници, епископи, па и патријарх заразили вирусом и да чак неки од њих нису преживели ту болест. Но, то не значи да су се заразили кроз примање причешћа. Заразили су се исто онако, као што се заражавају и људи који се не причешћују: додиром са зараженима, удисањем, јелом или пићем. Да се вирус преносио причешћем онда би се разболели сви свештеници и епископи који су служили литургију током прошле године. Видимо да се заразио само један мањи број, а да већина ипак није била заражена упркос томе што су литургију служили и причешћивали се.
Свештеници су још додатно били изложени вирусу јер су ишли по кућама да причешћују старе и болесне који нису могли да дођу до храма. Такође су служили опела онима који су се упокојили, међу којима је било наравно и заражених. Па ипак, видимо да велики број свештеника није се заразио.
Има много знакова који сведоче о томе да се преко причешћа зараза не може пренети. Свако има слободу да те знаке прихвати као довољне доказе, или да их не прихвати. Јеванђелским начином казано: “Ко има очи да види, нека види и ко има уши да чује нека чује”.
Било је нажалост и таквих случајева, да су извесни епископи и свештеници, давали изјаве које су биле супротне вишевековном искуству Цркве. Због чега су тако говорили, Бог једини зна. Мени се чини да је ту било жеље да се допадну медијима, да привуку пажњу на себе, да стекну неку популарност користећи се ситуацијом. Медији су данас толико жељни контроверзних изјава, и тако много траже и настоје да преувеличају сваку разлику у мишљењима, тако да свако ко би пожелео да се нађе у ударним терминима медија, само треба да каже нешто што је неочекивано, што звучи бомбастично, што звучи ново, што је у супротности са опште прихваћеним ставом и одмах ће ту изјаву пренети све водеће телевизије и новине. Можда су неки од њих покушавали и да оправдају своје сопствено маловерје оваквим изјавама. Бог зна. Такве епископе и свештенике, не треба да осуђујемо. Сваки свештеник је пре него што је постао свештеник, положио заклетву пред Богом и пред Црквом, да неће проповедати нити учити народ другачије од онога како учи Црква, и да ће верни народ учити да поштује Црквене власти. Како се мени чини, неки од њих су ову своју заклетву погазили таквим својим изјавама. Бог једини зна, и Њему ће свакако имати да одговара сваки свештеник и епископ за сваку своју изјаву. Због свеопште ситуације, прошле године се није састајао Свети архијерески Сабор, па још увек не знамо како ће Сабор реаговати на све те њихове изјаве. У сваком случају, због таквих појединачних и личних ставова, појединих епископа или свештеника, не треба да се збуњујемо нити колебамо по овом питању. Став који је на основу вишевековне праксе и искуства Цркве, заузео свештени Синод са патријархом на челу, врло јасно је говорио свима који су то желели да чују, да се треба придржавати свих епидемиолошких мера, и да се уз поштовање свих тих мера хришћани несметано могу причешћивати. Они којима је због старости био забрањен излазак из куће, могли су да позову свог свештеника да их причести у њиховом дому.
Дакле, ако у себи осећаш и најмањи траг сумње да ћеш се можда заразити, не треба да се причешћујеш. Саветујем ти ипак да не очајаваш. Моли се Богу да ти дометне вере. Завапи Богу попут оца оног младића кога је мучио ђаво, који кад је чуо речи Христове: “Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује”, он је завапио са сузама: “Верујем, Господе, помози моме неверју!”, и Христос је исцелио његовог сина. Ако не можеш да се причешћујеш, чини све оно друго што можеш у складу са својом вером, пости, моли се, смиравај себе, прекоревај себе сваког дана због свог маловерја и Бог ће ти видевши такав твој труд опростити твоје маловерје.
Извор: Телевизија Храм
