17.04.2021.

Уздржање: једноставно и компликовано


Пост неминовно подразумева уздржање и премда је већ много речено и вероватно ће још много више бити речено о чињеници да „гастрономска“ компонента поста није главна ствар везана за пост, и свакако није једино што пост означава, то је ипак нешто што постоји и што се не може заобићи. 


И ова тема готово незаобилазно изазива полемике. Неки сматрају да је у посту све у уздржању „по Типику“, и наравно греше, док други насупрот њима сматрају да уздржање уопште и није битно, и они наравно греше. Неки  прорачунавши своју снагу без да узму у обзир стање свога тела покушавају да посте најстриктније могуће извршавајући све прописе Типика и као последица тога завршавају у болничкој постељи. Други, који су изузетно здрави  и који поседују велику физичку снагу су сасвим уверени да никако неће преживети пост уколико не добију дозволу да могу да употребљавају млечне производе. Заиста, истинита је она јеванђелска реч: „Није човек ради суботе, него субота ради човека“ (Мк 2, 27). У истом смислу, није човек поста ради, већ пост је ради човека. Дакле, када постимо треба да следимо царски, тј. средњи пут: Не узимати на себе претежак терет, не постити више од онога што тело може да издржи, али у исто време не заборављати да пост од нас захтева подвиг – потчињење тела у ком заиста морамо осетити тескобу, у противном из чега се састоји наш подвиг? Уверен сам да је, колико год разумно поступали, најисправније да приликом припреме за пост консултујемо свога духовника, у вези било чега, па и у вези гастрономске стране поста.

Зашто је уздржање толико важно? Човек природно тежи ка лепом и добром животу. Али у нашем стању палости, појам о томе шта је то добар живот је темељно изобличен и најчешће за добро сматрамо оно што заправо представља задовољавање наших страсти – можда не толико очигледно и сирово, али суптилно и скривено. Међутим, све је повезано и уколико се не трудимо да посечемо своје страсти  природно ћемо остати без одбране и пред неком другом страшћу. У том смислу, уздржање од хране представља својеврстан темељ – то је одбацивање онога што нам причињава задовољство. Управо ово одрицање – вољно и неизнуђено – је оно што нам помаже да макар мало оснажимо своју вољу, и са једне стране, нам показује колико зависимо од свога тела и његових жеља, а са друге стране нам омогућава да значајно смањимо зависност од тих жеља.

Особа која пости, због Бога и због своје духовне користи  се одриче онога што јој причињава задовољство; она се одриче онога без чега може живети али и без чега јој је тешко живети. И притом то не чини својевољно, већ из послушности према Цркви, покушавајући, колико је то могуће, да се што више приближи испуњавању захтева Типика. Чинећи овако она онда може по речима псалмопевца да каже: Господе погледај на моје смирење и на труд мој; и опрости ми сагрешења моја (Пс 24, 18). Наравно, не треба се само скрушити пред заповешћу Типика  већ треба и о свом посту да се смирено мисли – да се буде свестан да то и није нека врлина, већ да је природно да онај који је грешан поступа тако.

Међутим, да ли се уздржање односи само на храну? Наравно да не. Савремени човек је превасходно потрошач. Дух конзумеризма је дубоко продро у наша срца. Уздржање је најбољи начин да објавимо рат конзумеризму. Истјазавање свога тела у храни је нешто што има своја ограничења. Вероватно се већина сећа приче о Насрадин Хоџи о томе како је хранио своје магаре учећи га да не једе: Насрадин је свакога дана смањивао количину хране коју је давао магарцу све, док на крају, није ушао у шталу и затекао како магаре мртво лежи на тлу. Али у уздржању од претераног конзумеризма, а то не може штетити, имамо заиста широко поље за подвиг.

Ево неколико примера: Свако од нас, чак и они који нису нешто речити, чинимо многе грехе својим језиком. Некада једноставно причамо сувише, непотребно и без смисла. Уколико бисмо се одлучили да макар мало постимо од непотребне конверзације, уколико се одлучимо да не говоримо непромишљено и да не оговарамо и не осуђујемо, задобићемо велике дарове, и такво уздржање ће заиста бити вредно хвале.

Толико непотребних информација свакодневно конзумирамо! Оне се уливају у нас у једном неконтролисаном таласу преко ТВ екрана, преко компјутера, преко друштвених мрежа, преко радио пријемника, укључујући и оне у аутомобилима. Ми смо преоптерећени тим информацијама; наш нервни систем не може издржати толику пуноћу стимулација. И Реч Божија, толико неопходна нашим душама, ишчезава у овом мноштву вести, прича, гласина, разноразних видео записа и фотографија, попут семена из Јеванђелске приче које је пало у трње. Самим тим је јасно да је рестрикција информација, контрола над њима, „информациони пост“ обавезан  подвиг поста, и да без њега не можемо ништа постићи.

У данашњој стварности постоји феномен који називамо шопинг. Нешто не ваља, неки проблем нас тишти, нашем срцу је тешко – шта чинити у таквој ситуацији? Па наравно – `ајмо у шопинг! Шопинг нас орасположи, поправи наше расположење, повећава нашу виталност, помаже нам да заборавимо потешкоће и конфликте, и чини нас срећним, јер се надамо бољем, све док поново не постанемо малодушни и не осетимо да је дефинитивно време да поново пођемо у шопинг. Уздржање од скупе и непотребне куповине и шопинга као вида забаве је најзначајнија духовна вежба за савременог човека. Радећи на овоме снажи се воља, спречава се нови разлог за малодушност (јер шопинг изискује доста новца) и евентуално се формира уштеђевина која се може употребити на оно што нам је засита потребно.

Верујем да свако може постићи ово уколико пажљиво мотри над својим животом. Овакво уздржање пружа души снагу  и слободу и омогућава нам да стварност сагледамо на један потпуно другачији начин. Наравно, ово је само почетак ослобађања малог делића свога срца за оно чиме срце заиста треба да буде испуњено; за духовни садржај који је истински живот. Ово је први и најважнији плод исправног и разумног поста.


Игуман Нектарије Морозов

 Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“


Извор: Епархија жичка