Питање духовнику:
Имам 60 година и много тога сам доживела у животу, али како време пролази и ја све више старим, тако ми све више сметају многе ствари код људи, без разлике да ли су то моји ближњи, деца, пријатељи или непознати људи. Као да сам опкољена глупостима и нелогичностима. Па се питам: да ли сам се то превише узгордила, а свесна сам да сам грешна као и свако људско биће. Смета ми неодговорност, бахатост, неизмеран страх, паничарење, неизмерна брига, та дијаметрлна разлика код људи. Како да се опходим према људима, а да их не увредим својим можда несвесним понашањем неодобравања или неке моје реакције које показују нервозу. Хвала вам и свако добро од Господа.
Одговор духовника:
То што описујеш су симптоми нетрпељивости, а нетрпељивост долази од недостатка љубави. Кад неког волиш, тај ти се може попети на главу, и то ти неће сметати. Али кад неко кога не волиш учини ти само делић од тога, ти се већ једиш у себи. Ако дакле желиш да се ослободиш тих негативних осећања, мораш заволети своје ближње. Ту помаже да се сетиш да су и они деца Божија, и да их Бог воли као што отац или мајка воле своју децу. Чак и више него што мајка воли своју децу, јер преко пророка Исаије Господ говори овако: “Може ли жена заборавити пород свој да се не смилује на чедо утробе своје? А да би га и заборавила, ја нећу заборавити тебе”. Таквом љубављу љуби Господ све те људе чији поступци теби иду на живце. Ако се тога сетиш у моменту раздражења, верујем да ћеш обуздати тај осећај нетрпељивости у себи. Послушај и светог апостола Јакова шта каже: “Будите, дакле, и ви стрпљиви, утврдите срца ваша, јер се долазак Господњи приближи. Не јадикујте један на другога, браћо, да не будете осуђени: гле, Судија стоји пред вратима”. Помисли у тренутку кад осетиш у свом срцу негодовање због неког поступка својих ближњих, да је наш заједнички Отац и Судија ту пред вратима и да ће сваког часа ући. Ни један се родитељ не радује кад се једно дете жали на своју браћу и сестре. И сваки се родитељ радује свом детету кад показује трпељивост и љубав према својој браћи и сестрама. Упитај себе, хоће ли се Бог обрадовати мени кад дође?
Упамти све ове стихове и чешће их у себи понављај, па ћеш у тренутку искушења моћи да помоћу њих савладаш у себи та негативна осећања. Но ако заиста желиш да их се потпуно ослободиш, онда треба да порадиш на себи још пре него дођеш у то стање раздражености. Пре свега покушај да установиш који су то поступци људи који те најчешће раздражују. Затим кажи себи да ћеш се вежбати у трпљењу баш таквих поступака. Помоли се и Богу да ти помогне у тој борби. Потом свако следеће искушење те врсте, кад неко у твојој близини учини такав поступак, посматрај само као задатак за вежбу. То ти је лекција коју треба да научиш, како би исправила свој карактер. Што пре савладаш ту лекцију, то ће пре престати потреба да увек изнова излазиш на исти испит. И благодари Богу на пруженим ти приликама да се вежбаш у трпљењу тих непријатности. Ако тако будеш гледала на целу ствар, онда ти појединачни поступци људи већ више неће изгледати тако страшно и моћи ћеш да их са већим усрђем поднесеш.
Помисли и о томе да ће се теби судити истом онаквом мером којом ти судиш својим ближњима. Ако си ти превише захтевна према својим ближњима, ако немаш разумевања за њихове слабости, за њихову неодговорност, за њихов страх, панику, за њихову претерану забринутост, онда ни Бог неће имати разумевања за твоје слабости. Ако се сетиш свих својих слабости, ако су ти оне стално пред очима, онда већ нећеш бити тако строга и захтевна према својим ближњима, па ћеш имати више стрпљења и разумевања за њихове слабости.
Господ каже у Јеванђељу: “Трпљењем својим спасавајте душе своје” и “Ко претрпи до краја, тај ће се спасти”. Он не говори експлицитно о томе шта је то што треба претрпети, него само о томе да нам је трпљење потребно. Кажи себи овако: “Ето ја нисам способна да попут славних мученица претрпим нека велика страдања и муке за Христа, али могу претрпети ове мале непријатности. То је моја мера мучеништва.” И потом посматрај све то што ти иде на живце као на муке које ако желиш можеш са љубављу претрпети за Христа. Па кад те снађу, онда их трпи са љубављу, без негодовања, без настојања да их прекратиш или да побегнеш са мучилиштва, и такво своје трпљење посвећуј Христу. Кажи у молитви овако: “Не бих можда могла да претрпим праве муке, стога ти приносим Христе мој, ово што могу, ово моје мало трпљење, а ти га прими као што си примио две лепте од оне сиромашне удовице”.
Тако поступајући, не само да нећеш имати никакве штете од тога што људи из твог окружења чине нешто од тога што те раније иритирало, него ћеш имати и велику корист по своју душу, јер ће те такво трпљење уврстити у ред светих мученица за Христа. Видевши да ти све те непријатности пружају шансу да се увенчаш венцем мучеништва, бићеш благодарна и радосна кад ти се то буде догађало. Тако ћеш савладати своју нетрпељивост и задобити љубав према својим ближњима. Није тешко да волиш оне који тебе воле и да према њима показујеш стрпљење. То није ништа нарочито. Тако и безбожници воле и трпе оне који њих воле. Стога ни плата за такву љував и трпељивост није велика. Права Хришћанка, међутим, мора бити способна да покаже и већу врлину од те, тј треба да волиш и радо подносиш и оне који тебе не воле, или који те чак и мрзе или можда презиру. Покажи према таквима трпељивост и љубав, па ћеш се показати као права Хришћанка и бићеш онда налик Богу Оцу који својим сунцем обасјава и добре и зле, и који даје кишу и праведнима и неправеднима. За такву љубав и трпељивост велика је плата на небу, и то је подвиг достојан дивљења, достојан хришћанског имена.
Нека ти Господ помогне да стекнеш трпељивост и љубав према свима.
Извор: Телевизија Храм
