„Што си ближи мору – ближи си Богу“- рекао ми је блажене успомене Предраг Вукић, у једном од својих зачуђујуће ријетких излазака ка приморским странама, из родног града у којем га „терен није препознавао“ као свога. Након краја часова у Богословији, одлучујем се да полако кренем за Будву.
На вратима школе сусрећем групу ђака другог разреда, од којих ми један каже да је преспавао скорашњи напад на интернат школе. Остали ђаци ми сведоче о увредама и псовкама које су им те ноћи упутили њима непознати младићи. На путу према аутобуској станици, недалеко од Влашке цркве, сусрећем средовјечне људе празних погледа, код којих присуство човјека у мантији изазива нелагоду. Једва неколико корака иза њих, на мјесту на којем камион управо истовара дрва за огријев, данима прије је стајао стари, прашњави аутомобил, са распукнутом шофершајбном и излизаним гумама. Једино у том ауту што је било чисто и задивљујуће пажљиво сложено је државна застава на његовом задњем сједишту. У том аутомобилу сам препознао симбол града, чија је некад снажна привреда одавно већ разрушена. У којем влада сиромаштво и опште отуђење људи. Међутим, нигдје се као овдје та празнина не попуњава толико успјешно са извјештаченим и усиљеним патриотизмом.
Пандемија короне све више проређује аутобуске линије, па након читања реда вожње у станици, схватам да наредни аутобус за приморје креће тек за сат времена. Одлучујем се да кренем према кружном току на магистрали, надајући се да ће наићи неко познат како би ме одвезао до Будве. Након свега неколико тренутака, стаје ми широки, тамни аутомобил који је возио кратко ошишани, крупни човјек. Црни облаци који су се све више спуштали над Цетињем, убиједили су ме да ипак уђем у ауто, иако ми је возач био непознат. Његове црвене очи са тамним подочњацима, заједно са задахом алкохола који сам осјећао упркос томе што смо обојица носили маске, свједочили су о његовој бурној, непроспаваној ноћи. Након неколико минута ћутања, човјек је почео да ми прича о његовом животу. Рекао ми је да је тешким радом дошао до прилично великог иметка. Но, све је то било узалуд, будући да ни након десетак година брака, како каже, Бог му није подарио наследника. И ето, баш јуче му је супруга родила сина првијенца. Она је и прије тога у више наврата остајала трудна, али би захваљујући пренаталном тесту сваки пут сазнали да је у питању женско дијете, па су се одлучивали на абортус. Рекао сам му да су он и супруга, заправо, починили велики гријех. Женска дјеца су за човјека, подједнако Божији благослов као и мушка. Такође, подсјетио сам га на ријечи Св. апостола Павла, према којима „нема више ни мушкога ни женскога“ (Гал. 3,28), будући да смо сви једно у Христу. Рекао сам му и да је тај тренд све више нарастајући у Црној Гори. И заиста, према подацима Монстата, у периоду од 2011. до краја 2020., на овом поднебљу је рођено 2.922 дјечака више него дјевојчица, а највећи дисбаланс забиљежен је 2014; када је број дјевојчица био мањи за 365. По његовом ћутању закључио сам да се не слаже ни са једним дијелом мога излагања. Покушавајући да спустим тензију, пола у шали а пола у збиљи, кажем му да ће и ово питање код нас у Црној Гори, прије или касније задобити политичке конотације. Наиме, када ти дјечаци поодрасту, многи међу њима ће се оженити из Србије и Републике Српске. И ето нам нових заврзлама око држављанства и бирачког списка. Растали смо се на проширењу недалеко од будванске Старе основне школе.
Касније тога дана, док сам на Словенској плажи посматрао свог трогодишњег сина како баца каменчиће у море, нисам толико размишљао о том човјеку, колико о томе како међу нама живе тзв. инжињери људских душа, како су их својевремено назвали Тоза Рабаса и Вуја из шумадијског панк-рок састава ироничног назива „Звонцекова биљежница“. Наиме, у улазима зграда у којима живимо, продавницама у којима тргујемо, на улицама којима ходамо свакодневно се мимоилазимо и са брачним паровима који се одлучују да својој нерођеној дјеци ускрате најосновније право, а то је право на живот и све могуће изборе које оно са собом носи.
Наредне суботе, уочи празника Цвијети, након вечерње службе по богослужбеном правилу би требала да се одржи најљепша литија у години, која се одвија у част подсјећања на чудесни улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим. Ту литију, носећи иконе и звончиће, предводе дјеца. Када јој првом приликом будемо присуствовали, молитвено се сјетимо и оних дјевојчица које никада неће добити прилику да учествују у том опходу, да Господ када дође у Царству своме и на њих излије изобиље милосрђа.
Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви
