Реформа Цркве [1917]

А. В. Карташов, у својој занимљивој и талентовано написаној брошури „Реформа, реформација и пројава Цркве“, каже: „Реформа Руске Цркве у прецизном и техничком смислу те речи, посебно живо и ватрено интересује онај тип људи који нису религиозни (из друштвено-либералних мотива) или онај религиозни тип људи који религију прихватају као нешто што не подлеже никаквом стваралачком искуству, већ их занима само с тачке гледишта практичне организације црквеног живота на најбољим начелима. Аутентични мистици у Цркви нису много заинтересовани за оно што се назива црквеном реформом. Такве носиоце црквене мистике попут Теофана, епископа полтавског, или њене теоретичаре попут професора о. Павла А. Флоренског, ова питања не занимају.“

Неопходно је разумети смисао и значај ове појаве коју је Карташов правилно запазио. Ми живимо у епохи оживљавања православне религијско-философске мисли. Ова мисао је дубока и истанчана и њу одликује касно цветање. Необично је да у недрима овог православног погледа на свет, у његовом новом начину размишљања у поређењу са старим богословљем, нема знакова воље за црквеном реформом, нема никаквих порива за освајањем црквене слободе.

У том кругу московских православних хришћана, који се условно и не сасвим тачно називају неословенофилима, не постоји патос црквене реформе или духовног препорода који би могли бити историјски делотворни. Говорим о духовној струји коју представљају свештеник Павле Флоренски, Сергеј Булгаков и други. Ови токови воде ка реформама које су по својим задацима савршено антидруштвене и антиисторијске. Тежиште је пренесено на питање личног спасења душе, на продубљивање и усавршавање личног духовног искуства, доживљеног као црквено искуство које је окренуто свештеном предању.

Патетично је то искуство сталног и непрекидног враћања црквеној ортодоксији, прихватање црквене датости са свим њеним традицијама које обухватају све сфере државног и јавног живота. Примећује се кретање ка Цркви и с тим је повезана читава динамика религиозне мисли, читава префињена апологетика. Али нема никаквих знакова кретања из Цркве, од Цркве као стваралачког динамичког процеса, као развоја унутар саме Цркве, као испуњавања обећања и пророштава. Очекују све од Цркве, али не желе ништа да учине за Цркву. Као да заборављају да живот Цркве, као и људски организам, јесте и наш сопствени стваралачки религиозни живот, да то није само слушање традиције, већ и стварање традиције.

Личност која се не осећа довољно укорењеном у Цркви и црквеном животу, задржавајући се све време на искуству почетника, неофита, има тенденцију да себе не сматра довољно спремном и достојном за стваралачко религиозно ангажовање. Тако се открива перспектива лоше бесконачности непрекидног уласка у Цркву и процеса усавршавања у православљу којим се никада не постиже свест о достојности да се буде религиозни стваралац и покретач. Сав наш црквени неред, попримајући такве погубне форме објашњава се личним гресима и пропустима, не дозвољавајући чак ни право да се осуди такав неред. Тако се добија зачарани круг и заувек се фиксира свака датост, свака најмрачнија реалност и злокобна нужност.

Сергеј Булгаков и отац Павле Флоренски тешко да могу да буду одушевљени синодалном црквеном структуром, они не могу да не пате због понижења и поробљавања Цркве. Али по духу својих тежњи, они само утврђују старо и коче сваки слободни импулс ка верској обнови. Њихово хришћанство није религија слободе, већ религија нужности, религија понизности. Њихово православље не жели да буде друго до свештеничка религија, оно одустаје од пророчког. Они су у потпуности предани појединим светитељима и верују једино у светост. Дубоко су у праву што мало очекују од спољашњих црквених реформи које се одвијају у политичкој сфери. Али они дубоко греше противећи се том пророчком струјању Духа који треба да донесе верски препород и испуњење обећања, који дише где хоће.

Црква се налази на великој прекретници и пролази кроз унутрашњу и спољашњу кризу, каква, по својој озбиљности, није постојала до сада. Црква је у својој историјској љуштури уроњена у елементе света и повезана је са процесима који се одвијају у држави, у царству ћесара. И са те стране неизбежно мора да дође до црквене реформе, до државно-политичких реформи црквених структура. Црква не може учествовати у историјском развоју, уколико се не ослободи старих веза са режимом. Али у својој основи, Црква је погружена у неизрециве дубине божанског живота. Тамо треба тражити светињу Цркве коју ни врата пакла неће надвладати.

У дубинама духовног живота Цркве мора се догодити одређени стваралачки покрет, мора се открити нешто ново, споља недокучиво, нешто што је туђе већини актера црквене политике. Али у нашој најновијој православној мисли, не постоји ни окренутост ка црквеним реформама, ни окренутост ка новом откровењу. Та мисао протиче у атмосфери душевне реакције против 1905. године и носи карактер рестаурације (обнове монархије).

Веома је поучно упоредити московски православни кружок са кијевским православним кружоком који је груписан око часописа Хришћанска мисао. Кијевску струју, коју углавном представља група професора Кијевске духовне академије – В. Егземпљарски, који је избачен са академије због чланка о Толстоју, П. Кудрјавцев, В. Завитњевич и други – исконски су православни. Припадници овог правца не обраћају се у православље, они иницијално и исконски у њему пребивају.

У религиозном погледу врло су конзервативни, изразито ортодоксни, код њих нема динамике религиозне мисли, не воле такве московске новотарије као што је естетски и еротски занос Софијом (Премудрошћу Божијом), који прети да је претвори у четврту ипостас и тиме прогута религију Христа. Ови људи су мисаоно сиромашни у поређењу са оцем Павлом Флоренским, у њима је много више једноставности, и свакодневно православље за њих није предмет естетско-мистичког дивљења и задовољства.

Али, чини се да у њиховом потпуно ортодоксном православљу има више срдачне блискости, непосреднијег осећања Христа, јачег осећања себе у недрима Православне Цркве и православног начина живота. Они су помало подозриви према мистици, и у складу с традицијом, прихватају црквено хришћанство које се супротставља мистици, којем је мистика одбојна. То их чини религиозно крутим, конзервативним, бојажљивим у погледу нових верских тема, недовољно осетљивим. Али ово, такође, ставља на њихово православље печат посебне искрености и својеврсне чистоте у његовом чувању.

Чување православља од стране оца Павла Флоренског – нешто је мутно, сумњиво, неслободно од естетске игре, декадентно. Чување православља од стране В. Егземпљарског је очување једноставне, искрене вере галилејских рибара, откривене деци и скривене од мудрих. Отац Павле Флоренски више верује у моћ антихриста и са том вером усклађује своје животне процене. В. Егземпљарски више верује у Христову силу.

И сада, ово кијевско, потпуно конзервативно православље, које не жели да чује ни за какво ново откровење, свим срцем и свом вољом тежи да реформише Цркву, ослободи је ропства, демократизује Цркву. У социјално-црквеном погледу, представници ове струје су прогресивци и демократе, противници доминације кнежева Цркве над црквеним животом и принудног савеза Цркве са државом. У одређеном смислу, они су вернији наслеђу Хомјакова него московски православци. Они држе до саборности црквеног народа, желе да је изнутра реформишу, очисте и обнове. Они не желе реформацију каква се може схватити у лутеранском смислу, не желе дубљи духовни преврат у хришћанству повезан са могућношћу новог откровења. Али њихов став је користан за ону спољашњу реформу Православне Цркве која је неизбежна са свих становишта, мада сама по себи није верска ствар.

Читав наш обновитељски црквени покрет тежећи реформи Цркве на конзервативно-верској основи мора јасно препознати огроман значај који по овом питању припада реструктурирању нашег државног система и активности Државне думе. Зависност од Државне думе није велика, заправо је мања (у смислу зависности од световног царства) од оне која постоји у нашем синодалном систему.

Неизбежни процес секуларизације државе такође је процес ослобађања Цркве, и коначни смисао тог процеса је религиозан. Међутим, да би се религиозни циљеви остварили изнутра у држави и да би деловала иманентна духовна енергија, неопходно је коначно напустити „хришћанску државу“ са којом је срасло толико много неподношљивих лажи и ропских односа. Тада ће се слободно решити спољашње питање односа православља према католицизму и унутрашње питање односа према старообредништву и секташтву.

Владајућа Црква никада не може духовно владати – то је закон духовног живота. Владавина Духа подразумева слободу. Ово је спољашња страна црквеног препорода која је морала бити видљива свима, али од ње су окренуте очи носилаца нове православне мисли заведених искушењима старе теократије. Унутрашња страна је, међутим, повезана са стваралачким духовним животом у коме просијава ново откровење човека. Али, ово већ превазилази тематски оквир односа православне мисли према реформи Цркве. Треба напоменути да сада имамо веома сложено преплитање религиозно-рестаураторских и религиозно-реформистичких мотива. Религиозну новину пак могу донети само религиозно-стваралачки мотиви.

Извор: Николай Бердяев, „Реформа Церкви“, Утро России, 1917. №14. 14/27 января.; енглески превод је доступан овде.