16.05.2021.

О речитом ћутању (или: о апофатици и катафатици жена мироносица)


Шта се збило са женама мироносицама када су чуле вест да је Господ васкрсао из мртвих? Према најстаријем Јеванђељу, анђео кога су затеклe крај празног гроба, рекао им је да је Господ устао, те да иду и о томе кажу Његовим ученицима и Петру. Но, јеванђелист карактеристично бележи да оне тада, „изишавши побегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху“ (Мк. 16, 8).


Ове просте Јеврејке одлазе да би апостолима пренеле несвакидашњу вест, али, на први поглед, оне то не чине. Разлог за то је обузетост страхом (Мт 28, 8, додуше, уз страх додаје и „радост велику”). Но, ако боље погледамо, схватићемо да су тај задатак ипак испуниле. Наиме, имајући истинито искуство оног што су виделе, својим држањем, трептајем бића све су рекле што се имало рећи. Међутим, апостоли, како сведоче јеванђелисти, нису одмах схватили њихову поруку, за шта их је Господ касније и прекорео (Мк 16, 14: „и прекори их за њихово неверовање и окорелост срца, што не вероваше онима који га видеше васкрслога”).

Мироносице, дакле, првобитно нису говором саопштиле истину коју су доживеле. Па ипак, не казујући ништа вербално, казале су све егзистенцијално. Сведок Васкрсења и без говора не престаје да са-општава. Не зна се да ли је речитије њено ћутање или казивање.

На овај начин, мироносице дају први пример животне апофатике у постваскрсењском добу. Васкрсна апофатика, као теолошки argumentum ex silentio, значи да ћутањем одашиљеш животну поруку; поруку да је сушти живот сада са нама уколико смо ми са Христом. Апофатика се јавила са експерименталним знањем оног што надилази сваки појам и знано искуство. Она искрсава онда када не можеш да (не) саопштиш оно што знаш и што си видео. У тој немоћи крије се моћ поруке.

Поента апофатике у теологији није у незнању (агностицизму) него о знању које се не може исказати. Апофатика показује да границе људског језика нису и границе људског света, будући да људско искуство није зависно од граница људског чулног опита, од психолошких ефеката које оно производи, од стваралачког (синтактичког) производа ума, маште и интуиције. Пример је сведочење Апостола Павла о искуству Будућег века. „Знам човека у Христу који пре четрнаест година – да ли у телу, не знам, да ли изван тела, не знам, Бог зна – би однесен до трећега неба. И знам да тај човек – да ли у телу, да ли изван тела, не знам, Бог зна, – би однесен у рај и чу неисказане речи које човеку није допуштено говорити“  (2Кор. 12, 2–4).

„Знам, али не могу да искажем“, била би девиза апофатичара. Језиком можемо само релативно и фигуративно (као „у огледалу и загонетки“) означити реалност живога Бога, кога је хришћанско искуство отпочетка дефинисало као неисказивог, непојмљивог, недостижног, неухватљивог (речи из литургијске анафоре Св. Јована Златоуста). Ипак, језик јесте ограничен, али искуство није. Према томе, „знам, али не могу да искажем“, говори и Ап. Павле после искуства трећега неба, јер осећа да су му језичка средства сасвим бледа да би изразила дубину виђене тајне и опитоване стварности Будућег века.

Како не именујући нешто изричито ипак можете о томе сведочити? Тај пут је једно време следовао Св. Василије Велики док је бранио учење о Духу Светоме у полемици против Евномија и духобораца. У тој полемици, Св. Василије је „скренуо са главног пута“, како се на тренутак учинило Григорију Богослову, и избегао да Духа отворено именује као Бога. О божанству Духа сведочио је описно, наводима из Светога Писма. Многи су га због тога осуђивали, али његово ћутање (тачније, одсуство експлицитног писменог исказа) о божанству Духа је, међутим, било једно привремено средство којим је, како каже Флоровски, привукао оне који ту формулацију нису још увек могли да прихвате иако су веровали у равночасност Духа. То је Василију, између осталог, омогућило и да задржи своју епископску службу.

Међутим, Св. Василије је божанство Духа истицао литургијски, јер га је у доксолошким возгласима наводио уз Оца и Сина. Он је, наиме, наизменично користио две врсте возгласа у част Свете Тројице: „Слава Оцу кроз Сина у Светоме Духу“, и „Слава Оцу са Сином и са Светим Духом“. О овоме сазнајемо у његовом спису О Духу Светоме, у коме он за Светог Духа свесно избегава философски израз ὁμοούσιος (једносуштни), опредељујући се за литургијски израз ὁμότιμος (једночастни). Дух је једне и исте части са Оцем и Сином, „који израз у истој мери посведочава Божанско достојанство Светога Духа, али и посебност Његове Ипостаси”, како бележи епископ Атанасије.

Све ово нам говори да је апофатика незамислива без катафатике, а свакако важи и обратно. А обе оне своју примену налазе у Божанској Литургији.

Мисли жена мироносица се нису спуштале на свештене записе зато што их је обасјавала неописива светлост са животворног Гроба. И десило им се да их је васкрсење Богочовека, у које су се увериле на Гробу, учинило свежијим од новорођенчета.

Према једном древном тумачењу Свете Литургије, амвон показује облик камена светога Гроба, којега је анђео одвалио са врата Гроба, и седео је на њему крај тих врата, објављујући Васкрсење Господње мироносицама. Ћутање празног Гроба постаје повод за најмоћнију проповед Цркве – која се свету пружа Литургијом. А ту моћну вест свету су најпре проповедале свете жене мироносице као први сведоци Васкрсења.


Епископ Максим Васиљевић