Навршило се седамдесет година од избора и устоличења првог Архијереја воспостављене Епархије сремске, епископа Никанора (Иличића). Након Другог светског рата, на првом послератном редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у Београду 1947. године, донета је одлука о оснивању самосталне Епархије сремске. За привременог администратора епархије Сабор је поставио Епископа злетовско-струмичког Викентија (Проданова), који је протеран са своје епархије из Македоније. Епископ Викентије изабран је за Патријарха српског 1950. године након смрти патријарха Гаврила, а Епархијом сремском администрирао је до 1951. године.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора који је свој рад започео 31. маја 1951. године у Београду,под представништвом Патријарха српског Викентија једна од тема била је попуњавање упражњене Епархије сремске. Овај предлог Сабору је изнео Епископ шабачко-ваљевски Симеон (Станковић), који је уједно предложио Епископа горњокарловачког Никанора (Иличића) за попуњавање исте.
Епископ Никанор неколико пута је затражио од Светог архијерејског сабора премештај из Епархије горњокарловачке због страхова које је задобио приликом физичког напада у Кистањама док је обилазио Епархију далматинску која му је била поверена у администрацију 1947. године. У октобру 1947. године док је путовао за манастир Крку, брутално су га претукли индоктринирани мештани Кистања. Полицајци, који су га „заштитили“ од разјарене руље тек када је отрчао до самих њихових просторија, оставили су га сатима да по исцрпљујућој врућини, крвав, поцепан и исцрпљен стоји на перону железничке станице чекајући воз за Карловац.
На Саборској седници одржаној 12. јуна 1951. године једногласно је изабран Епископ горњокарловачки Никанор за Епископа сремског са седиштем у Сремским Карловцима. Истог дана, на предлог патријарха Викентија, приступило се попуњавању Епархије горњокарловачке. Патријарх је члановима Сабора предложио тројицу кандидата: протосинђела Симеона (Злоковића) в.д. ректора богословије Св. Саве у манастиру Раковица, архимандрита Доситеја (Стојковића) управника Патријаршијског двора у Сремским Карловцима и протосинђела Никодима (Бркића) академског сликара. Тајним гласањем Архијереји су једногласно изабрали протосинђела Симеона за Епископа горњокарловачког. На истој седници Свети архијерејски сабор, поред попуњавања Епархија горњокарловачке и сремске, извршио је попуњавање следећих дијацеза: За Митрополита дабробосанског – Епископа захумско-херцеговачког Нектарија (Круља); За Епископа будимског – Викарног Епископа моравичког Хризостома (Војиновића); За Епископа банатског – Викарног Епископа топличког Висариона (Костића); За Епископа пакрачког – Викарног Епископа марчанског Емилијана (Мариновића); За Епископа захумско-херцеговачког – архимандрита Лонгина (Томића), настојатеља манастира Беочина. Такође су изабрана двојица Викарних епископа Патријарху српском Викентију: протојереј Хранислав Ђорић, референт Светог архијерејског синода са титулом Епископ моравички и архимандрит Доситеј (Стојковић) са титулом Епископ топлички.
За Епископа сремског Никанор (Иличић) свечано је устоличен у Саборном храму у Сремским Карловцима, у недељу 9. септембра 1951. године, а устоличење је извршио Патријарх српски Викентије.
Одмах по устоличењу Епископ сремски Никанор обишао је највећи део парохија и све фрушкогорске манастире. О његовом архипастирском раду, епископ Сава (Вуковић) бележи: „Успео је да обнови једно крило Новог патријаршијског двора и да се усели, заједно са епархијским канцеларијама, а такође и оронулу фасаду Саборне цркве. Ревносно је путовао по Срему и славонском делу Епархије. Обилазио фрушкогорске манастире, туговао над њима, писао о тим разореним светињама, али није дочекао да види ни почетак њихове обнове“. Темељан поправак девастиране Саборне цркве Светог оца Николаја, коју је извео Завод за заштиту споменика културе Аутономне Покрајине Војводине у Новом Саду, омогућен је нарочитим заузимањем епископа Никанора.
У времену од четири године, колико је епископ Никанор био у Срему, покушао је да вида ратне ране и обнавља разорене парохијске домове и манастире. Што због кратког архипастировања, што због острашћеног отпора комунистичког друштва, владика Никанор у овом подухвату није имао превише успеха. За Епископа бачког изабран је након смрти великог владике Иринеја (Ћирића) 1955. године.
Епископ Никанор је умро 6. новембра 1986. године у 150 са упаљеном свећом у руци од последица срчане болести на Институту у Сремској Каменици. Сахрањен је у гробници испод олтара, поред својих претходника Епископа бачких: Митрофана (Шевића) † 1918 и др Иринеја (Ћирића) † 1955. Изнад улаза у гробницу постављена је мермерна плоча на источном зиду Саборног храма у Новом Саду.
У немогућности да присуствује сахрани, Епископ горњокарловачки Симеон (Злоковић), послао је свештеника Марка Недељковића. Био је то поздрав епископу Никанору Епархије горњокарловачке којом је у тешка времена њене историје управљао.
Ђакон Будимир Кокотовић
