Дочекујући с радошћу празник Христовог Васкрсења, дужни смо заблагодарити Господу на сваком дару којим нас свакодневно изобилно дарива, али понајвише на љубави коју је, нас ради, посвједочио Крсном жртвом, дарујући нам Собом избављење из трулежи смрти, отварајући нам врата живота вјечног, гдје, како каже црквена пјесма, „нема бола, патње, туге и уздисаја“.
Ка том Царству тежимо, за њим чезнемо, њему хитамо, како молитвама тако и свим добрим животним дјелима, сјећајући се непрестано ријечи Христових: „”Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене, ако и умре живјеће. И сваки који живи и вјерује у Мене неће умријети вавијек” (Јн 11, 25-26).
Најзначајнији догађај у историји рода људског – Васкрсење Христово – јесте темељ наше наде, пуноћа смисла наше вјере, неописива радост која нас окрепљује, али и снага која нас слабе подиже, јер „ако Христос није васкрсао, онда је празна вјера наша“ (1. Кор. 15, 14).
Христово Васкрсење није ништа друго до тријумф вјере, побједа наде, пуноћа љубави, а Његово страдање, смрт и васкрсење дају снагу свакоме од нас да истраје на путу на који је позван од Господа. Зато је важно свједочити Васксрлог Христа сопственим примјером, свагда и на сваком мјесту: у породици, на послу, у школи, на улици, у храму…
Богочовјек Христос, Син Јединородни, Који „пострада и васкрсе из мртвих трећега дана“ (Лк. 24, 46) јесте наша највећа утјеха, залог вјечног живота, па са Анђелима и Светима „смрт Господњу објављујемо, васкрсење Његово исповиједамо“ ( 1. Кор. 11, 26).
Свима вама који сте далеко од својих родних села и градова, од завичаја и гробова предака, поручујем да не заборавите коријен из којег сте биолошки изникли, јер само тако моћи ћете сачувати своје духовно постојање, које није од јуче и не почиње са нама, већ се протеже у вијекове прије нас.
У молитви Васкрслом Христу свакодневно приносите имена свих ваших предака, оних према којима је живот био често пута немилосрдан, али који данас, уздамо се, пребивају на Гори Љубави Христове. Они су наша спона са Господом, са прошлошћу која никад не пролази, са завичајем, али и са нама самима. Без њих нисмо оно што јесмо, а све што јесмо дугујемо Богу и прецима.
Болеснима, утамниченима, омаловаженима, презренима, али и свима онима које су прилике и неприлике бациле на дно живота, очински позивам да придигну свој уморни поглед и загледају се у очи Васкрслог Христа, Који је и Сам, презрен, издан и одбачен, устао из мртвих, побиједио смрћу смрт, отварајући нам двери вјечности, на коју нас непрестано призива.
Не дозволимо, никада и ни по коју цијену, да нас комформизам овога свијета заслијепи својом пролазношћу и да ради уживалачког тренутка изгубимо вјечност. Имајмо срца отворена за свако људско биће, за друге народе и расе, за друге и другачије, како би се неугасла љубав Васкрслог Христа уселила у срца свих нас, постајући и остајући темељ наших свакодневних напора да себе чинимо бољима.
Позивам све младе људе да буду добра дјеца својим родитељима, да их слушају и воле, а родитеље молим да у душама дјечијим упале огањ вјере, како бисмо, сви заједно, били огријани тим пламеном. Супружници нека буду благи једни према другима, нека им све бива у љубави, слози и заједништву, а свима нама нека поштење, самопрегоран рад и брига за другог буду водиља у свим нашим свакодневним пословима. Тако ћемо без ријечи посвједочити Христа Господа, Који нас непрестано позива на љубав: „Ово је заповијест моја да имате љубав међу собом, као што ја имадох љубав к вама“ (Јн 15, 12).
Вријеме је варљиво, тече брже но планинска ријека, зато не одлажите добра дјела, молитвом се уздижите до Неба, причешћем се сједињујте са Господом, и никада не оклијевајте да помогнете онима којима помоћ треба, јер примамо само онда када дарујемо.
Остајући са вама, као један од вас – ваш брат, сапутник и састрадалник – од свег срца вам желим срећне и Богом благословене празнике Васкрсења Христовог, поздрављајући вас поздравом Неба и Земље:
Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
