Божанствена Евхаристија јесте живот у свеколикој његовој пуноти. „После миропомазања приступамо к Причешћу као потпуном испуњењу живота. Они који га задобијају од тада више не оскудевају ни у чему што је неопходно за блаженство коме стреме". Јер (у Евхаристији) ми не учествујемо напросто у смрти и Васкрсењу Господњем као новостворене личности, нити, пак, пуко примамо динамизам нашег новог битија.
У Божанственој Евхаристији све то бива овозглављено и оцеловљено будући да „примамо самог Васкрслога... самог Доброчинитеља, сами Храм на коме је заснован свецели круг благодати".Под „кругом благодати" Кавасила подразумева литургијски и светотајинскикруг, свецело устројство и живот Цркве као Тела Христовог. И управо је Тело Христово или, тачније, цели Христос, Логос у телу које је примио и са свим делима која је учинио, Онај Који је присутан и Који се приноси у Евхаристији. „Оно у чемуучествујемо није нешто што припада Христу, већ (то) јесте Он Сам". Са тог разлога Евхаристија „омогућава савршенство свих осталих Светих Тајни".Евхаристија јесте средиште и источник духовног живота у Христу. УЕвхаристији човек савршено и потпуно заједничи са Христом. Читава личностчовекова, у свим њеним димензијама, са свим психосоматским чулима и функцијама удеоничи у дубинској заједници са Христом, бивајући преображавана и охристовљавана. „To је свеславни брак којим Најсветији Женик узима Цркву за Своју девствену Невесту... чиме постајемо плот Његове плоти и кост Његове кости (упор. Пост. 2,21)". Божанствена Евхаристија чини „Христа нашим највишим Добром, неупоредиво вишим од свега што je y нама природно добро". „О, превеликости Светих Тајни!... Шта је наш ум када њиме господари Христов божански ум! Шта је наша воља када њоме овлада Његова блажена воља! Шта је наш прах када бескрајно бива савладан Његовим огњем!"
Ово охристовљење човека није тек пуки утисак који верник ствара сам за себе усвом уму. Човек не постаје уд Христов само на речима, већ у стварности. Кавасилаузима као пример апостола Павла, у коме су све људске функције биле преображене у функције Христове: „А ми имамо ум Христов" (1. Кор. 2,16) (рече Апостол); и Јер тражите да искушате Христа Који у мени говори (2.Кор.13,3); и (Јер Бог ми је сведок) колико чезнем за свима вама у љубави Исуса Христа (Филипљ. 1,8)... Да би све то сажео овим: А не живим више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2,20)" Кавасила упечатљиво настоји да пружи физиолошки опис и објашњење овог преображења, које он назива - metaskevi. Коментаришући библијски одломак „И који једе Мене, он ће живети ради Мене" (Јн. 6,57) Кавасила указује на чињеницу да човек, као више биће, може претварати у себе хлеб, рибу и све што једе. Али сва та храна како наглашава Кавасила, опет под утицајем св. Максима Исповедника нема у себи живота те, стога, не може ни оживљавати (човека). Човек има утисак да му та храна даје живот зато што привремено одржава (живим) његово тело, али она, заправо, човеку омогућава искључиво пуки опстанак који је потчињен трулежности и који је усмерен ка смрти. Но, Хлеб Евхаристије, који јесте Христос наставља Кавасила јесте ваистину жив и кадар да дарује истински живот. Наравно, (остајући) апсолутно оностран какав јесте, Христос не бива Сам претворен када се (у Причешћу) даје као храна човеку, већ преображава човека у Онога Који Сам Он јесте. „Наша се храна - било да се ради о риби или хлебу или било којој другој врсти јестива - претвара у људску крв, у личност којаједе ту храну. Али, у случају Евхаристије се дешава нешто сасвим супротно. Сам Хлеб живота преизмењује ону личност која Га једе, преображавајући је и примајући је у Себе". Тако човек бива преображен у стварни уд Тела Христовог, који се храни и живи Главом. „Јер оно што припада Глави нужно се шири и на свецело Тело". Ова анализа појашњава буквални смисао у коме треба схватати горе наведене речи св. ап. Павла. А те речи јасно указују на средишњу тачку Кавасилине антропологије.
Но Божанствена Евхаристија, такође, има и општије, козмичко значење. Онаваспоставља нови поредак не само у људском животу, већ и у читавом космосу.Евхаристија, по Кавасили, твори коначну стварност, „сврху" свега постојећег, циљживота на земљи, садржину небеског живота, преображење историје. „Време"Евхаристије обједињује прошлост, садашњост и будућност: оно пројављује вечност, стварно је оприсутњујући усред нашег свакодневног живота. „Простор" Евхаристије јесте простор Царства Божијега, простор истинског хришћанског Завичаја. Као сабрање верних око Часне Трпезе, Евхаристија јесте поновно успостављање нашег исконског дома у Рају. Као потпуна заједница верних са Богом и једних са другима, Евхаристија усавршава тај дом, потпуно обједињујући људски род и чинећи га Телом Божијим.
Кавасила веома настоји да покаже да библијски изрази који говоре о сједињењу човека са Христом нису напросто метафорички, већ да имају стварни садржај. Он често детаљно анализира такве изразе, посебно у контексту Божанствене Евхаристије. Ево једног примера једне такве његове анализе речију св. aп. Павла „Ми смо Његово обиталиште" (Јевр. 3,7) - у вези са речима св. ап. Јована „Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у Њему" (Јн.6,56). Божанствена Евхаристија, пише Кавасила, јесте оно што „чини да обитавамо у Христу и Христос у нама... тако да ми пребивамо у Њему и Он у нама, постајући (Са Њим) један дух". А када се Христос, објашњава Кавасила, настави у нама као у Своме обиталишту, шта нам онда још може бити потребно и шта нам онда још може уопште недостајати? Какво ли нас онда добро може заобићи? Или, када обитавамо у Христу као у рођеном дому, шта можемо узжелети a да то већ немамо?: „Христос пребива у нама и Он Сам јесте Дом. Благо нама што имамо такав Дом! Благо нама што постадосмо дом таквоме Станару!". Шта још можемо да узжелимо „када Христос, на тај начин, ваистину јесте у нама, прожимајући свеколико наше битије, и станује у свим нашим најунутарњијим деловима, свеокружујући нас?" Ниједно нас се спољашње зло не може коснути, јер нас Христос, Који нас окружује као наш Дом, штити од сваког зла. Он нас, на сличан начин, очишћује од сваког унутарњега зла, будући да обитава у нама и преиспуњава свецело битије наше Собом Самим"(Живот у Христу, 548ВС).
Човек са љубављу приноси Богу твари које чине његово добро. На тај начин,творевина постаје средство којим човек заједничи са Богом. Твар бива преиспуњавана Духом и духовни живот, у својој истинској пуноти, неометано живује унутар Евхаристије. Све се ово збива зато што Евхаристија јесте Христос, Који твори прошлост, садашњост и будућност света.
Божанствена Евхаристија, као богослужење, као чин претварања хлеба и вина уТело и Крв Христову и као причешће верних тим Телом и том Крвљу осадашњује ичини делатним у садашњости све оно што је Христос у прошлости учинио за спасење човека Његово Рождество, Живот, Страдање, Смрт, Васкрсење, Вазнесење и даровање Духа.
Тако, савршавање Евхаристије осадашњује за нас догађаје који чине прошлост и будућност свештене историје, и ми узимајући учешћа у тој историји бивамо изведени из кружног тока (пале) историје и уведени у ново време Цркве, у коме вечност улази у време и дејствује као непролазна садашњост.
Панајотис Нелас
