20.05.2021.

О Речи Божјој


Истовремено је смеран и надахњујући позив Ваше Светости да учествујем на Дванаестој редовној скупштини овог изузетног бискупског Синода, историјског сабора бискупа римокатоличке Цркве из целога света, сабраних на једном месту ради разговора о «Речи Божијој», размени искуства и изразу те Речи «у животу и мисији Цркве». Овај љубазни позив Ваше Светости упућен Нашој недостојности са собом носи дубоки смисао и значај – усуђујемо се да кажемо да је то историјски догађај. Јер, ово је први пут у историји да се једном васељенском Патријарху пружа могућност да се обрати Сабору бискупа римокатоличке Цркве и тако и у толикој мери учествује у животу ове сестринске Цркве. Управо то посматрамо као пројаву делања Самога Светог Духа, Који наше Цркве усмерава све приснијем и дубљем односу, што је значајан корак на путу васпостављања наше пуне заједнице. Добро је познато да је за православну Цркву синодални систем од суштинског еклисиолошког значаја.


Поред првенства, синодалност представља камен темељац црквене власти и организације. Као што је то наша Заједничка међународна комисија за теолошки дијалог међу Црквама то дефинисала у Равенском документу, ова међузависност синодалности и првенства прожима све нивое црквеног живота: локалне, регионалне и васељенске. Тако, имајући данас ту привилегију да се обратим Вашем Синоду, још више се надамо да ће доћи и тај дан када ће се наше две Цркве у потпуности сложити око улоге првенства и синодалности у животу Цркве, чиме се ове заједничке Теолошке комисије у данашње време и баве. Тема о којој се дискутује на овоме бискупском сабрању од суштинског је значаја не само за римокатоличку Цркву, већ за све оне који су данас позвани да сведоче Христа. Мисија и јеванђељска проповед остаје непроменљива дужност Цркве свих времена и места; ваистину, таква је природа Саме Цркве, будући да се Она и назива «апостолском», како у смислу њене верности првобитном учењу Апостола, тако и кроз проповед Речи Божије на сваком месту и у свако време. Стога Црква свакој генерацији треба изнова да открива Реч Божију и, обновљеном ревношћу и уверљивошћу, учини је незамењивом у савременом свету, суштински жедном Божанске поруке мира, наде и љубави.Поменута дужност ширења јеванђељске речи би се свакако умножила и оснажила, да се сви хришћани налазе у ситуацији да је проповедају једним срцем и као у потпуности јединствена Црква. У својој молитви Оцу мало пре свога страдања, Господ наш Исус Христос је јасно рекао да је јединство Цркве нераскидиво повезано са Њеном мисијом «да свијет вјерује» (Јн. 17, 21). Зато је најважније што је овај Синод отворио врата екуменским братским делегатима, како бисмо сви постали свесни наше заједничке дужности ширења јеванђељске проповеди, али и тешкоћа и проблема са којима се сусрећемо у савременом свету.Нема сумње да је овај Синод проучавао дубину и све аспекте Речи Божије – како богословске, тако и практичне и пастирске. У овом Нашем скромном обраћању, ограничићемо се на оне мисли које се односе на тему вашег сабора, али са становишта вековног православног Предања, уз посебан осврт на грчку патристичку мисао. Прецизније речено, жеља нам је да се усредсредимо на три аспекта ове теме: слушање и проповед Речи Божије кроз Свето Писмо; виђење Речи Божије у природи и изнад свега у лепоти икона и, на крају, додир и примање Речи Божије кроз заједницу са светима и у светотајинском животу Цркве. По Нашем мишљењу, све је то од суштинског значаја за живот и мисију Цркве.Имајући то на уму, желимо да се позовемо на богато светоотачко Предање, које датира још од раног трећег века, а развија учење о пет духовних чула. Наиме, слушање, гледање и дотицање Речи Божије представљају духовне начине сагледавања јединствене божанске тајне. Позивајући се на Премудрости 2, 5 о «божанској способности опажања (aisqhsij)», Ориген Александријски тврди:«Ова способност се открива као вид за созерцавање невештаствених облика, слух за препознавање гласова, укус за наслађивање хлебом живота, мирис за сладосно духовно благоуханије и додир за примање Речи Божије, која се прима свим душевним силама.»Духовна чула се различито описују као «пет душевних чула», као «божанске» или «унутрашње способности» и чак као «способности срца» или «ума». Ово учење је надахњивало богословље кападокијских Отаца (нарочито Василија Великог и Григорија Ниског) у истој мери колико и богословље Отаца - пустињака (посебно Евагрија Понтијског и Макарија Великог).1. Слушање и говор Речи кроз Свето ПисмоНа свакој Литургији светог Јована Златоустог, служашчи свештеник тражи «да се удостојимо слушања Светог Јеванђеља».

Јер оно «што смо чули, што смо видјели и руке наше опипаше Ријечи живота» (1.Јн. 1, 1) није прва и најважнија дужност или привилегија људских бића; то је привилегија и Његов дар нама - деци живога Бога. Хришћанска Црква је изнад свега утемељена на Светом Писму. Иако се начини тумачења разликују од једног светог оца до другог, од једне «школе» до друге и од Истока до Запада, Свето Писмо се увек прихватало као жива реалност, а не као мртво слово на папиру.Дакле, у контексту живе вере, Свето Писмо јесте живо сведочанство проживљене историје, које говори о односу између живога Бога и живога народа. Реч «која је говорила кроз пророке» (Никео-цариградски Символ вере), говорила је како би се за њу чуло и како би се показала делотворном. Ту се ради о првенствено усменом и непосредном општењу, упућеном самом човеку. Библијски текст је зато изведен и секундаран; он увек служи изговореној речи и не преноси се механички, већ се, са колена на колено, предаје као жива реч. Кроз пророка Исаију Господ је рекао:«Јер како пада дажд или снијег с неба, натапа земљу ... тако ће бити ријеч моја кад изиде из мојих уста, ... и срећно ће свршити на што је пошаљем.» (55, 10-11)Штавише, свети Јован Златоусти објашњава да божанска Реч пројављује дубоку осетљивост (sugkatabasij) на разнолике личности и културни контекст оних који је слушају и примају. Прилагођавање божанске Речи посебној личносној спремности и посебном културном контексту одређује и мисионарску димензију Цркве, позване да Речју преобрази свет. Ћутањем и говором, молитвом и делањем, божанствена Реч се саопштава васцелом свету, «учећи све народе» (Мт. 28, 19), без икаквих расних, културних, родних и класних привилегија или предрасуда. Извршавајући то божанско назначење, верујемо да је «Он са нама у све дане (до свршетка вијека)» (Мт. 28, 20). Позвани смо да проповедамо божанску Реч на свим језицима «свима постајући све, да како год неке спасемо» (1. Кор. 9, 22).Дакле, будући ученици Речи Божије, данас смо можда више него икада позвани да пружимо јединствену перспективу – која превазилази ону друштвену, политичку или економску – како бисмо искоренили сиромаштво, допринели равнотежи у свету уопште, борили се против фундаментализма или расизма и како бисмо развили верску толеранцију у свету пуном сукоба. Одговарајући на потребе сиромашних, рањених и запостављених, Црква поуздано може да дефинише простор и карактер глобалног друштва. Док се богословски језик религије и духовности разликује од техничког речника економије и политике, препреке које се на први поглед јављају како би раздвојиле религијске теме (као што су грех, спасење и духовност) од прагматичних интереса (као што су пословање, трговина и политика) нису несавладиве и не руше се пред многоструким изазовима друштвене правде и глобализације.Без обзира да ли се ради о екологији или миру, сиромаштву или глади, образовању или здравственој заштити, данас код побожних, али и код оних који имају изразито светован поглед на свет, постоји узвишени осећај заједничке бриге и одговорности. Наше бављење оваквим темама свакако не подрива или укида разлике између различитих дисциплина или неслагања са онима који на свет гледају другачијим очима. Даље, све очигледнији знаци заједничке бриге за добростање људског рода и за живот света све су више охрабрујући. Управо сусрет појединца и институције може донети добро данашњем свету; управо такво учествовање осветљава ово узвишено призвање и мисију ученика и следбеника Речи Божије да превазиђу политичке или религиозне разлике, како би, у славу Бога невидљивог, преобразили васцели видљиви свет.2. Виђење Речи Божије – Лепота икона и природеЛепота невидљивог нигде није видљивије сачувана него у красоти иконографије и самој чудесној природи. По речима великог заштитника светих икона, светог Јована Дамаскина: «Као Творац неба и земље, Сам Бог Логос је први иконописац.» Сваки потез иконопишчеве четкице – попут сваке богословске речи, сваке музичке ноте псалмопојања и сваког избрушеног камена једне капелице или велелепног саборног храма – пружа сведочанство о божанској Речи у творевини, која слави Господа у сваком створењу и свему што дише (уп. Пс. 150, 6).Потврђујући поштовање светих икона, Седми васељенски сабор у Никеји се није бавио питањима религиозне уметности, већ је он био својеврстан наставак и потврда ранијих одређења пуноће човекољубља Речи Божије. Иконе су видљиви подсетник нашег небеског призвања. Оне су позив да се уздигнемо изнад наших свакодневних брига и робовања свету. Оне нас подстичу да у обичном тражимо необично, те да будемо испуњени истим оним мислима које су карактерисале божанствену чудесност у Књизи постања: «Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро бјеше веома» (1. Мојс. 1, 30-31). Грчка реч (Септуагинта) за «добро» јесте kalloj и она – етимолошки и символички – има значење «призвања». Иконе наглашавају основну мисију Цркве, а то је да проповеда да су сви народи и сва твар створени и призвани да буду «добри» и «лепи».Ваистину, иконе нас подсећају на један другачији начин гледања на ствари, другачији начин проживљавања стварности, другачији начин решавања сукоба. Позвани смо да прихватимо оно што се у Васкршњим химнама назива «другачијим начином живота», јер смо се арогантно и увредљиво понели према природној творевини. Одбили смо да Реч Божију сагледавамо у морима наше планете, у њеном дрвећу и животињама. Погазили смо саму природу, која нас позива да се скрушимо како бисмо у свој твари чули Реч Божију, уколико желимо да «постанемо причасници божанске природе» (2. Пт. 1, 4).

Како да се оглушимо о скривени смисао божанствене Речи која тело прими? Из којег разлога не успевамо да створену природу посматрамо као продужено Тело Христово?Источни богослови су увек наглашавали космичке размере божанског Оваплоћења. Оваплоћена Реч је одувек била својствена творевини, која је божанском Речју и доведена у постојање. Свети Максим Исповедник инсистира на присуству Речи Божије у свој твари (уп. Кол. 3, 11); божански Логос јесте центар света, Који нам тајинствено открива његово првобитно начело и крајњи циљ (уп. 1. Пт. 1, 20). Ову тајну објашњава свети Атанасије Александријски:«Будући Логос, Он се ни у чему не садржи, а ипак све садржи. Он је у свему и истовремено ван свега ... првородни од васцелог света.»Васцели свет јесте увод у Јованово Јеванђеље. Када Црква не успе да препозна шире, космичке димензије Речи Божије, сводећи своју бригу на чисто духовна питања, онда Она тиме одбацује Своју мисију да призива Бога – у свако време и свуда, «на сваком месту владавине Његове» - како би преобразио васцели загађени космос. Управо из тога разлога на Васкрс, када Пасхално славље доживљава свој врхунац, православни хришћани поју:«Све се испуни божанственом светлошћу: небо и земља и све под сводом небеским. Нека се радује сва твар.»Стога је права «дубинска екологија» нераскидиво повезана са дубинском теологијом:«Чак и камен», пише Василије Велики, «носи знамење Речи Божије. То важи и за мрава, пчелу, комарца и најсићушнија створења. Јер Он рашири несагледива небеса и постави пространа мора; Он створи сићушну пчелињу жаоку.»Сећајући да смо ми само једна мрвица у Божанској разноликој и доброј творевини, само још више истиче нашу пресудну улогу у Божанском домостроју спасења васцелог света.3. Додир и примање Речи Божије – Сабор светих и животворне тајнеРеч Божија се непрестано «креће ван Себе у екстази» (Дионисије Ареопагит), приљежно тражећи да се «настани међу нама» (Јн. 1, 14), како би свет имао живот у изобиљу (Јн. 10, 10). Велика благодат Божија се излива и даје «како би се умножило Његово доброчинство» (Григорије Богослов). Бог је предвидео све што нам је потребно, јер је Он «у свему кушан као и ми, али без гријеха» (Јевр. 4, 15), како би нам подарио све што је Божије и учинио нас боговима по благодати. «Богат будући, вас ради осиромаши, да се ви његовим сиромаштвом обогатите», пише велики апостол Павле (2. Кор. 8, 9), коме је ова календарска година са пуним правом посвећена. То је Реч Божија; благодарност и слава која Њему приличе.Реч Божија се потпуно оваплоћује у творевини, пре свега у Тајнама свете Евхаристије. Управо тада Реч постаје тело и омогућава нам не само да Га чујемо и видимо, већ да Га и рукама додирнемо, како то свети Јован казује (1. Јн. 1, 1) и учинимо Га, по речима светог Јована Златоустог, делом нашег тела и крви (sosswmoi kai sunaimoi).На светој Евхаристији Реч се истовремено види и дели (koinwnia). Није случајно да се у раним свештеним списима, као што су Књига Откровења и Дидахи, Евхаристија повезује са пророштвом, те су началствујући епископи сматрани прејемницима пророка (нпр. Martyrion Polycarpi). Већ свети апостол Павле (1. Кор. 11) Евхаристију описује као «објаву» Христове смрти и Другог доласка. Пошто је главни циљ Светога Писма проповедање Царства небеског и благовест есхатолошких стварности, Евхаристија је предукус тога Царства, и у том смислу објава Речи par excellence. У Евхаристији Реч и Тајна постају једна стварност. Реч престаје да буде само «мноштво речи» и постаје Личност, оваплоћујући у Себи сва људска бића и сву твар.У животу Цркве, неописиво само-испражњење (kenwssij) и благодушно заједничарење (koinwnia) божанског Логоса се одражава у житијима светих као опипљиво искуство и људски израз Речи Божије у нашем друштву. На тај начин Реч Божија постаје Тело Христово, које је истовремено распето и прослављено. Као резултат тога, светитељ остварује органско јединство са небом и земљом, са Богом и свом твари. Кроз сами подвиг, светитељ измирује Реч и свет. Покајањем и очишћењем, светитељ – како каже авва Исаак Сирин – састрадава са свим бићима, што представља коначно смирење и усавршавање.Из тога разлога светитељ љуби љубављу топлом и широком, безусловном и неодољивом. У светитељима познајемо саму Реч Божију, јер – по светом Григорију Палами – Бог и свети Његови учествују у истој слави и красоти. «У благом присуству светитеља, познајемо како богословље и делање постају једно. У састрадалној љубави светитељевој, познајемо Бога као «нашег оца» и милост Божију као «неразрушиво утврђење» (Пс. 135). Светитељ је обузет жаром љубави Божије и из тога разлога он додељује благодат и не може да занемари ни толерише ни најмању манипулацију или злоупотребу у друштву или природи. Светитељ једноставно чини шта је «добро и корисно» (Божанствена литургија светог Јована Златоуста), у свако време поштујући творевину и чинећи људски род достојанственијим. «Његове речи имају делатну силу, а његово ћутање силу самог говора» (свети Игњатије Антиохијски).У општењу са светима, свако од нас је позван да «постане као огањ» (Старечник), да дотакне свет мистичном силом Речи Божије, како би – као продужено Тело Христово – и свет могао да каже: «Неко ме се дотакао» (уп. Мт. 9, 20). Зло се искорењује само светошћу, а не грубошћу. Светост у друштву сеје семе које исцељује и преображава. Прожети светотајинским животом и чистом молитвом, пружа нам се могућност да уђемо у најдубље тајне Речи Божије. Слично тектонским плочама земљине коре - најдубљим слојевима је довољно да се помере за само пар милиметара а да при томе потресу земљину површину. Ипак, како би се оваква духовна револуција догодила, потребно је да искусимо крајње покајање – променимо начин мишљења, навике и дела – јер смо се на разне начине оглушили или злоупотребили Реч Божију, Божије дарове и Божију творевину.Таква промена је, наравно, немогућа без благодати Божије; она се не постиже само великим трудом или само силом човекове воље. «Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће» (Мт. 19, 26). Духовна промена се дешава онда када тела и душе утемељимо на живој Речи Божијој, када нашим венама тече животворна крв светих Тајни, када смо отворени да све поделимо са нашим ближњим. На то нас подсећа и свети Јован Златоуст, када каже да света Тајна «нашег ближњег» не може да буде одвојена од свете Тајне «олтара». Нажалост, запоставили смо ово призвање и обавезу да све делимо са другима. Друштвена неправда и неједнакост, глобално сиромаштво и рат, еколошко загађење и деградација су резултат наше неспособности или невољности да све делимо са ближњим. Уколико желимо да сачувамо свету Тајну олтара, не можемо да се одрекнемо или да заборавимо на свету Тајну ближњега, што је основни услов за схватање Речи Божије у свету у оквиру живота и мисије Цркве.Драга браћо у Христу,Управо смо се осврнули на светоотачко учење о чулима, разликујући моћ слушања или говора Речи Божије у Светом Писму, гледања Речи Божије на иконама и у природи, као и дотицања и делења Речи Божије са светима кроз свете Тајне. Ипак, како бисмо остали доследни животу и мисији Цркве, потребно је да се и сами том Речју променимо. Црква треба да наликује мајци, која другима даје храну којом се и Сама храни. Све оно што не укрепљује и не снажи свакога, не може да помогне ни нама самима. Ако свет не учествује у радости Христовог васкрсења, онда је то осуда и наше целовитости и преданости живој Речи Божијој. Пре сваке божанствене Литургије, православни хришћани се моле да се ова Реч «изломи и дарује, подели и раздаје» кроз свето Причешће, јер «ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу» (1. Јн. 3, 14).Налазимо се пред изазовом да пред лицем зла, покажемо правилно расуђивање у погледу Речи Божије, те да сваки детаљ и сваки недостатак овога света преобразимо у светлости Васкрсења. Та победа је већ присутна у дубинама Цркве, у Којој можемо да искусимо благодат помирења и саборности. Борећи се са собом и са светом за силу Крста, почињемо да увиђамо како свако праведно дело, свака мрвица лепоте, свака реч истине постпено може да одагна љуштуру зла. Ипак, поред наших слабашних напора, имамо обећање Духа, Који «помаже у нашим немоћима» (Рим. 8, 26) и стоји поред нас као заштитник и «Утјешитељ» (Јн. 14, 16), Који све испуњава и «преображава нас – по речима светог Симеона Новог Богослова – у све оно што Реч Божија говори о Царству небеском: бисер, горушичино семе, квасац, воду, ватру, хлеб, живот и мистичну брачна одаја.» Таква је сила и благодат Духа Светога, Кога на крају Нашег излагања призивамо, изражавајући Вашој Светости благодарност и призивајући благослов на све вас:Царе небески, Утешитељу, Душе Истине,Који си свуда и све испуњаваш,Ризницо добара и Животодавче,дођи и усели се у нас,и очисти нас од сваке нечистоте,и спаси, Благи, душе наше.Јер си благ и човекољубив. Амин!


Oбраћање васељенског Патријарха Г. Вартоломејана Дванаестој редовној општој скупштини Бискуспке синоде о Речи Божијој