Још у време средњовековне српске државе, крајем 13. века је на подручју северозападне Србије установљена Мачванска епархија, у чијем саставу су се вероватно нашле и територије краља Драгутина у источној Босни. Ова епископска катедра пресељена је средином 15. века у Ваљево.
Ваљевска епископија јавља се под тим именом први пут почетком 18. века, на подручју Ваљева, Колубаре, Тамнаве, Мачве, Подриња и Рудника. По мишљењу Радослава Грујића, њени епископи су, изузимајући доба аустријске окупације Србије, били и епископи старе Моравичке и дела зворничке епархије кроз цео 18. и прве три деценије 19. века. Током 18. века и повременим уласком ваљевског краја у Аустријско царство, стичу се повољнији услови за оживљавање верског живота православних Срба и обнову и јачање црквене организације. Упркос отпору аустријских власти, Карловачка и Београдска митрополија спојене су у једну, 1726. године. Након смрти митрополита карловачког Вићентија Поповића, митрополит београдски Мојсије Петровић изабран је на његово место, задржавајући као администратор и области којима је до тада управљао. На тај начин и Ваљевска епископија постаће део Београдско-карловачке митрополије. Већ октобра 1737. Турци су поново освојили Ваљево и највећи део северозападне Србије. Београдским миром, склопљеним 1739., повратили су целокупно подручје јужно од Саве и Дунава, чиме је престала да постоји аустријска Краљевина Србија. На том простору успостављен је Београдски пашалук. Црквена организација поново је морала да се прилагођава новим државним границама. Ваљевска епархија, као део Београдскокарловач ке митрополије, такође је престала да постоји, док је епископ прешао у Срем. Ваљевска епархија биће сједињена са Ужичком у Ужичко – ваљевску митрополију којом ће, након укидања Пећке патријаршије 1766. управљати митрополити Грци. Тако ће остати све до стварања Кнежевине Србије 1830. године која ће, већ следеће године ставити под контролу и црквену управу.
Предели Шабачко-ваљевске епархије својом локацијом, налазе се између река Дрине и Саве чијим сливовима се Реч јеванђелска ширила још у првим столећима хришћанства из древних градова Сирмијума и Сингидунума. Сам град Ваљево, према до сада истраженим изворима, први пут се помиње у списима сачуваним у историјском архиву Дубровника, из 1393. године. Археолошки налази потврђују да се већ у 14. веку, у време владавине краља Стефана Драгутина Мачвом (у коју је улазило и подручје Ваљева са околином), на овом простору налазило насеље настањено српским православним живљем. На локацији данашњег фудбалског стадиона „Крушик“, на десној обали реке Градац, непосредно пре ушћа у Колубару, приликом изградње стадиона 1952. године, откривени су оштећени и делимично уништени темељи сакралне грађевине, за коју се каснијим археолошким ископавањем терена утврдило, да се ради о темељима срушене православне цркве из 14. века. Сачуваних изворних података о животу православаца у Ваљеву из периода отоманске власти на овим просторима, од 1458. године до краја 18. и почетка 19. века, јако је мало, јер су ти простори били изложени разарањима и пустошењу великих размера, као и миграцијама становништва. Ипак, духовни живот ваљевског православног становништва одвијао се под заштитом Српске православне цркве, која је и сама била на удару, притиснута дажбинама, прогонима свештенства и турској самовољи локалних моћника. Све до прве половине 18. века, немамо поуздане изворе о озбиљнијој институционалној организацији Српске православне цркве на овом подручју, нити о постојању православних верских објеката у Ваљеву.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора СПЦ 15/2. маја 2006. године између осталих црквених питања одлучено је да се досадашња Шабачковаљевска епархија подели на Шабачку и Ваљевску. Ова идеја потекла је од Епископа Г. Лаврентија, наследника блаженопочившег Епископа Шабачко – ваљевског Јована Велимировића (1960. – 1989.). Садашња Шабачко-ваљевска епархија има једанаест архијерејских намесништава од преко две стотине активних свештенослужитеља, бројно монаштво, око двадесет манастира, више стотина хиљада житеља и најбројнији одзив деце – ђака за православну веронауку у Србији. Свети архијерејски сабор је одлучио да некадашњег архимандрита манастира Каоне и архијерејског заменика у Шабачко-ваљевској епархији, а сада већ три године Епископа Аустралијско-новозеландског, Г. Милутина врати из далеке Аустралије, и постави на чело новоосноване Ваљевске епархије, која је образована од пет архијерејских намесништава досадашње Шабачко-ваљевске епархије.
Извор: Епархија ваљевска
