28.05.2021.

Сећање на усташки покољ над Србима у селима код Приједора 1942. године

 

Осврт на књигу Усташки покољ над Србима у селима Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац код Приједора 1942. године.


Дуго смо чекали и најзад и дочекали књигу која је ових дана изашла из штампе у Републици Српској, а која проговара о једном од најтежих злочина учињених на овим просторима икада, а тo je покољ над Србима у Независној Држави Хрватској у два села Паланчиште (Велико и Мало) и Јеловац код Приједора. Књига, коју сада имамо прилику читати, дјело је најпозваније особе за бављење тако мучним, али пријеко потребним темама, историчарке Марине Љубичић Богуновић, кустоса Меморијалног музеја Националног парка Козара.

Скоро осамдесет година чекала је ова тема свога аутора да од мрака потпуног заборава отргне свједочанство ужаса, успомене на један догађај који је црним словима исписао ионаку бурну историју крајишких простора. У скоро невјероватном ћутању, у врло стидљивом историографском документовању овог стравичног злочина, у непознавању свједочанстава људи који су преживјели овај масакр, а неки су живјели до наших дана, можемо само да видимо злокобни наум, који би велом заборава прекрио црнило ужаса, и тиме, како рече унука једног преживјелог мјештанина навео нас да починимо двоструки злочин над тим људима. А овај други је већи - злочин заборава.

Треба се свјесно суздржати од тираде да ли народ који себи допусти да заборави један овакав и оволики злочин уопште и заслужује да опстане. Јер ово није само једна цртица из мрачне историје Другог свјетског рата, фуснота у огромној сторији о свјетском злу о којем смо читали у уџбеницима историје као о далеком, са нама, данашњим генерацијама, невезаном процесу, записаном у књиге као мртво слово на папиру.

Не, ово то није, бар за нас потомке преживјелих који данас живимо на просторима Босанске Крајине. Ово је тешка опомена, прича о провали ужаса, најразрађенијег иживљавања над немоћним, мирним и питомим, готово послушним људима Поткозарја који су били апсолутно неспремни на оно што им се,  у тим данима, догађало. Не очекујући од дојучерашњих комшија сценарије смрти, провалу садизма и крволочности, Срби поткозарских села су се дали наивно преварити најбаналнијим стварима као што су, напримјер, позиви да им се издају пропуснице за кретање у новоствореној држави, не знајући да на заказаним мјестима не чекају папири и чиновници, него ножеви и каме. Јер стотине људи у Паланчишту и Јеловцу нису убијене пушком и метцима. Не, био је то сасвим други жанр, сасвим друга раван постојања злочина. Био је то како рече писац  Дејан Огњановић „ексцес патологије, тај вишак садизма, ничим оправданог, никаквом циљу не служећег, сем за сопствену насладу“, који је усташке злочине чинио неупоредивим ни са чим до тада записаним у историји човјечанства. У том искачућем атавистичком Злу, у ирационалној потреби да се затре до темеља, до најмлађе, тек рођене бебе, у крвавим Илинданским ноћима, када се у клаустрофобичном угођају са лица земље брисало једно од паланчишких презимена -  Бановић, у готово ритуалном, сатанистичком обреду, још непојмљивије језиво су дјеловала довикивања извршилаца овог пакленог дјела дубоко урезане у свијест и памћење преживјелог становника села: „Зенго...Кеко...колико ћемо данас? Кољи док ти рука не утрне!“  Те ноћи, 1942. године, убијен је стотину двадесет и један Бановић, без иједног испаљеног метка.

Бавећи се овом мучном темом, аутор ове изванредне монографије пружа нам драгоцјени материјал уредно прикупљен у литератури и архивској грађи који нам може послужити за даље проучавање стравичног геноцида почињеног на овим просторима над потпуно недужним српским становништвом. Ова невелика књига, стога, заиста представља свјетло у тами, са записаним и евидентираним свједочењима, са листом имена страдалих људи, са освјешћивањем и информисањем потомака који и данас живе у селима на обронцима питоме Козаре, али и по цијелом свијету. Јер овај злочин био је у каснијем идеолошком нивелисању овдашње историје фрапантно потиснут и скрајнут. Данас готово и непознат. Стога се надам да ће култура сјећања, какву један народ мора озбиљно његовати, бити продубљенија и богатија са овом књигом, али и са књигом Марининог радног колеге, Бориса Радаковића, под насловом „Усташка упоришта под Козаром“. Обе монографије су актуелне и савремене, нарочито данас у ревизионистичким покушајима читања историје ових простора. Вјерујем се да ће млади аутори, уз помоћ институција Републике Српске и Музеја жртава геноцида у Београду, наставити свој научни рад у томе смјеру.


Извор: Инфо-служба СПЦ