04.05.2021.

ТВ Храм: Духовник - Мешовити брак међу Хришћанима


Питање духовнику: 

 Имам 26 година, живим у Америци, у браку сам 3 године, муж је католик. Верујемо у Бога, заједно читамо Библију, разговарамо и молимо се. Муж јако воли Србију, недељом одлазимо у српску, православну цркву и он нема ништа против да будућу децу (једно је на путу) крстимо у православној цркви, важно му је крштење. Тренутно постимо заједно.

Свештеник ми је рекао да се причестити могу само православци и ја сад имам дилему. Муж и ја смо једно и ја не могу да станем у ред за причешће а да њега оставим (иако је он и са тим потпуно у реду јер му није најјаснији чин причешћа кад Исус каже да постимо у тајности, за Бога, а не за људе, а тим чином ми показујемо другима да постимо и да ли је то онда наша награда о којој Исус говори?) Осећам немир и учинило ми се да нас вероисповест у овим правилима дели и раздваја уместо да нас љубав и вера у Бога спаја. Молим Вас за савет. Морам и да напоменем да смо нови у вери, мене је Свети дух дотакнуо пре годину ипо дана а муж се у све укључио са мном. Велика нам је жеља да се венчамо у цркви и наш брак, као и животе са радошћу предамо Христу. Хвала и све најлепше!


Одговор духовника: 


Драга сестро, саветујем ти да се причешћујеш на светим литургијама, без обзира што твом мужу то није допуштено. Преко тебе ће и он имати учешћа у светињи. Ако се ти одричеш могућности да се причестиш, како би се солидарисала са својим мужем, онда се нико из вашег дома неће причестити и ако то потраје онда ћете се сасвим удаљити од светиње. Свети апостол Павле је писао да ако верујућа жена има мужа неверујућег, да га не оставља јер ће се неверујући муж посветити кроз верујућу жену. Ти дакле треба да будеш мост преко кога ће и он моћи да учествује у благодати коју у себе примаш и уносиш у свој дом. Немој се стога ти удаљавати од светог причешћа.

Његово размишљање на тему причешћа и поста није сасвим исправно. Он полази од претпоставке да су пост и причешће чврсто повезани и да пост мора претходити причешћу. Премда је ово најчешће тако, ипак постоје дани када нема поста, а служи се света литургија и верни се причешћују (као на пример светле седмице по Васкрсу, па седмице после педесетнице, у дане после Божића). У све те дане поста нема, а верни су позвани да се причешћују. Стога причешћивање није неко јавно истицање сопственог подвига поста, како се њему чини. Иначе добро је и похвално што се чува да своје подвиге чини у тајности и да их не разглашава.

Може се догодити да он после неког времена, и сам пожели да се причести у православној Цркви. Ако се у њему утврди таква жеља, онда треба да се над њим најпре изврши света тајна миропомазања, а потом ће и он моћи да се причешћује. Но то треба да буде израз његове слободне воље, његовог сопственог опредељења. Стога ако он већ радо долази с тобом у православни храм, и ако нема ништа против да се ти причестиш, и да се ваша деца крсте и причешћују у православном храму, буди стрпљива с њим. Немој га принуђавати нити наговарати, пусти нека се у њему самом појави таква жеља.

Строго узевши, по правилима прописаним на саборима светих отаца, њему није допуштено да се причести на православној литургији. Основни смисао ове заповести био је да се они који су се одвојили од Цркве држећи се неких учења, страних православној вери, подстакну на покајање и да се код њих пробуди жеља за повратком у окриље Православне Цркве. Дакле ако се нека група унутар Цркве, одвоји и престане да буде део ње, те почне да живи по неком сопственом умовању, онда се из васпитних разлога таквима забрањује било какво општење са православнима, истовремено православни не треба са таквима ни да се моле заједно, па чак ни да их поздрављају на улици, приликом сусрета. Све то има смисла и треба да се строго примењује над онима који су из крила Цркве испали и одвојили се. Међутим, ако после неколико генерација од раздвајања, потомци оних који су у неком тренутку били чланови Цркве па су се самовољно издвојили, који су рођени и од малена васпитани у духу те издвојене групе, ти људи нису никада самовољно се одвојили од Цркве. Они нису могли да бирају где ће се и од којих родитеља родити, као што ни ми нисмо могли да бирамо хоћемо ли се родити у православној породици или не. Пошто то нико од нас није могао да изабере, не можемо бити ни заслужни нити пак криви за то где смо се и у ком народу родили и васпитавали.

Твој муж, је рођен у римокатоличкој средини, и као дете је наравно васпитаван у духу римокатоличке вере. Он није крив за догматске разлике између римокатоличке и православне Цркве. Стога ми се чини да нема пуно смисла према њему примењивати велику строгост, поготову што он иако рођен и васпитан у римокатоличкој вери, показује одређено интересовање према православљу. Строгост је имало смисла применити на оне зачетнике раскола, јер су они имали у свом сећању искуство шта значи бити православан и припадати Саборној и Апостолској Цркви. Строгост би код њих можда могла побудити неко покајање и повратак у крило Цркве, но код ових који су се родили у римокатоличкој средини хиљаду година касније, строгост у примењивању ових правила, тешко да би било кога од њих подстакла на повратак у крило православне Цркве.

Верујем да су свети оци који су нам оставили ова правила, желели пре свега да се они који су изван, врате и присаједине православној Цркви. Они су у оно време, у оној ситуацији, желећи да постигну свеопште јединство и повратак свих заблуделих у Једину Саборну и Апостолску Цркву, написали онаква правила и онаква упутства. Ако пак данас желимо да следимо светим оцима и да им истински будемо послушни, онда треба да пазимо да не би како слепо се држећи написаних слова, и неразумно примењујући дословно свако од написаних правила, промашили главни циљ, ради кога су свети оци и написали онакве заповести. Треба дакле да се пре свега држимо истог Духа кога су се држали и свети оци, и онда ћемо знати како и која од написаних правила да применимо, како би смо доприносили остварењу оне Христове жеље: “Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду”. Дух је оно што оживљава, а слово убија.

Црква никад није била без отаца и учитеља. Многи од оних отаца и учитеља, које данас славимо као стубове Цркве, њихови савременици су сматрали за обичне људе, пуне слабости склоне да погреше. Уверен сам да се и данас догађа исто. Оне оце и учитеље Цркве које ће наши потомци једног дана славити као великане и стубове Цркве, многи од нас њихових савременика не видимо као такве, него у њима видимо разне људске слабости и не ретко одбацујемо њихове речи као да не представљају ништа. Но, време ће показати ко су ти оци и учитељи Цркве међу нама данас, као што је показало ко су били оци и учитељи Цркве из времена васељенских сабора.

Причао ми је један православни француз, о неком познатом духовнику који живи у неком манастиру у планини, негде у Африци, не сећам се тачно где. То је вероватно једна од бивших француских колонија. У тој земљи, огромну већину становништва чине муслимани, док је хришћана сасвим незнатан број. Поред тога и међу самим хришћанима постоји више различитих конфесија. Има православних и римокатолика, а чини ми се да је поменуо да има и монофизита. Због тога су у тој земљи мешовити бракови међу хришћанима веома честа појава. Причао ми је тај француз да многи од тих мешовитих парова одлазе код тог православног духовника и не ретко се дешава да кад се један од супружника, који је православан причешћује, и онај други који није православни пожели да се причести. Тај духовник кажу у таквим случајевима допусти да се и онај други причести, једном или два пута, па ако и даље настави да долази, онда му духовник каже: “Е сад чедо, треба да се одлучиш, хоћеш ли да се потпуно присајединиш православној вери и да се као и остали православни причешћујеш, или ако не желиш да примиш православну веру, онда се више немој овде причешћивати”. Таквим својим ставом, кажу да је многе обратио у православну веру. Нисам имао прилике да лично упознам тог духовника, али ми се овакво његово расуђивање по овом питању чини сасвим исправно.

Знам да ће ове моје речи код многих изазвати револт и да им се неће допасти. Благодаран сам Богу што не морам ја о томе да одлучујем и заиста не знам шта бих ја сам учинио и како бих поступио да сам на месту тог духовника, али ми се из ове перспективе и искуства које сам до сада стекао, чини да је тај духовник нашао добар пут. Нашао је добру меру између строгости у примењивању Црквених правила, и снисхођења ради спасења људи. А наћи праву меру, одлика је савршених. Сада ће многима од наших савременика, тај духовник изгледати као неко ко је залутао с правог пута, као неко ко крши правила прописана од светих отаца, али може се десити да се једног дана, кад сви станемо пред лице Божије, покаже да је он био један од стубова Цркве у своје време, и буде похваљен од оних древних отаца као истински следбеник њиховог учења. Ја наравно не знам поуздано да ли ће то тако бити, или не. Свакоме пак саветујем да не буде сувише брз у одбацивању таквих људи. Ако је он на кривом путу, а ја га на пример из незнања ценим и уважавам, верујем да ће ми Бог некако указати на ту моју погрешку, па ће то проћи без страшних последица. Но, ако је тај духовник на правом путу, а ја га одбацим и осудим само зато што ради нешто што мени изгледа неразумљиво, онда ће ме вечно бити стид, што сам тако размишљао и што нисам био кадар да у њему препознам истинског учитеља Цркве.

Много је дакле безбедније да не будемо брзи у одбацивању и осуђивању онога што не разумемо и што нам није блиско. У време када су Јудејци тражили Христа да га погубе, и када се он са својим ученицима скривао од њих, у то исто време, он је у Самарији, на бунару разговарао са женом Самарјанком и отворено јој признао: “Ја сам месија”. Фарисеји и садукеји су га салетали питањима покушавајући да га ухвате у речи, како би имали зашто да га оптуже. Да је он пред њима тако нешто изјавио, они би га истог трена и без суда засули камењем. Стога им је Исус говорио у причама. А жени Самарјанки је рекао сасвим отворено. Кад год се у нама буди жеља да кога каменујемо или наружимо и понизимо јер нам се чини да тај хули на Бога, добро би било да се сетимо на кога у том часу личимо. Јер чинимо исто што су чинили фарисеји и садукеји. Христос је говорио: “Кад вам казах оно што је земаљско па не верујете, како ћете веровати ако вам кажем оно што је небеско?” Многи и од оних који су пошли за њим, су чувши нешто што нису одмах могли разумети, окренули се и отишли од њега говорећи: “Ово је тврда беседа, ко је може слушати”. Угледајмо се на апостоле који су остали уз Христа и који су када их је он упитао: “Да нећете и ви да одете?”, одговорили “Коме ћемо отићи? Ти имаш речи живота вечнога”.

Не могу рећи да ваш свештеник греши када не допушта твоме мужу да се причести. Он само примењује правила која су прописали свети оци. Не знам шта бих ја чинио да сам на његовом месту. Оно што могу да ти препоручим је да будеш стрпљива и да се молиш Богу. Бог има начина како да приступи свакоме од нас и како да у нама пробуди чежњу за њим. Шта ће ко од нас после учинити са тим Божијим призивом, то је у рукама свакога од нас. Верујем да ће Бог призвати и твог мужа, и већ га је призвао себи. Само се старај да му неким својим рђавим гестом не препречиш пут. Јер ако се твој муж гледајући нас православне разочара због нашег рђавог владања, онда ће можда у њему онај призив Божији остати без плода. У томе је верујем твоја одговорност понајвећа. Ако ти будеш у његовим очима сјајан пример хришћанског живота, онда ће он лако пожелети да буде као и ти и да постане православан. Међутим, ако у теби буде видео рђав пример, онда ће можда рећи: “не желим да будем као она”. Теби самој ће причешћивање светим тајнама, бити од велике помоћи да за њега будеш тај светли пример. Стога се немој устезати него приступај причешћу и моли Бога да се и твој муж једног дана присаједини православној Цркви, и сила причешћа ће преко тебе деловати и на њега.


Извор: Телевизија Храм