„Васкрсење Твоје, Христе Спасе, анђели поју на небесима,
и нас на земљи удостоји, чистим срцем Тебе славити.“
Васкрсење Христово, драга браћо и сестре, јесте темељ наше вере, јер ако Христос није устао (из мртвих) онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша (1. Кор 15, 14). Но, двехиљадугодишње искуство Цркве нам сведочи да је Господ заиста устао из мртвих. Чекајући опште васкрсење мртвих и живот будућега века, Црква Христова увек држи у свом сећању Васкрсење Његово. Сећање Цркве није просто евоцирање успомена, него усхођење у смисао догађаја Васкрсења, који се једном за свагда збио ради нашег исцелења од смрти. Зато је свака Литургија прослављање Васкрсења Христовог. Апостоли Лука и Клеопа, препознали су Господа Христа, након Његовог васкрсења, при ломљењу хлеба. Овај догађај из Емауса, браћо и сестре, недвосмислено сведочи да нам Господ, овде и сада, у Светој Литургији отвара очи да га препознамо и да се сусретнемо са Њим. Господ нам се у Литургији даје кроз Причешће Телом и Крвљу Његовом и не оставља без одговора нашу жељу и потребу за Њим. Због тога је тешко замисливо да се Васкрсење Христово, али и било који други празник, може прославити мимо Цркве, односно изван Свете Литургије. Зато увек празник Васкрсења Христовог, прослављамо најпре у нашим храмовима, у заједници једни са другима, у Светој Литургији предвођени нашим епископима и свештеницима. Тек након нашег учешћа у Васкршњој Литургији, прослава Празника Васкрсења Христовог у нашим домовима, кроз наше лепе и древне православне обичаје, добија пуноћу и прави смисао.
Морамо имати на уму да не можемо очекивати да се сусретнемо са Васкрслим Христом ако га не препознамо, у лицу оних који нас окружују, у нашим ближњима. Нека наш живот, по узору на Господа, буде обележен у служењу ближњима, јер ни Господ није дошао да му служе, него да служи и да дарује живот свој у откуп за многе. Ако је потребно, требамо и сопствене животе положити за ближње, јер од ове љубави нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Зато треба да се потрудимо у љубави према свима, да би нас Господ препознао као своја љубљена чеда овде и сада, али и у Царству своме непролазном. Пођимо од наших најближих, пружимо руку и опростимо свима све ради Васкрсења.
Актуелна искушења која прожимају цели свет указују да нам је свакодневно, а посебно данас, на Празник Васкрсења, насушно потребно усхођење у смисао овог Празника над празницима. Сваког дана слушамо вести о смрти људи у нашој близини, али и свуда у свету. Многи од нас су лично искусили сурову борбу са пандемијом, а неки од наших ближњих су је и изгубили. Простор наше епископије, поред пандемије вируса Корона, задесили су и разорни земљотреси који су потресли наше животе, а многе породице оставили без њихових домова. Драга браћо и сестре, не треба да клонемо пред страхом од болести, смрти и невоља које нас свакодневно сналазе, већ треба да се боримо, јер наш Бог је победитељ смрти и утешитељ сваке жалости. Невоље и искушења нас чине јачима, окрећу нас једне ка другима, ка нашим ближњима, и кроз молитву и подвиг усмеравају нас ка Господу којег пречесто заборављамо. Без Васкрсења је немогуће разумети страдања кроз која пролазимо. Једини пут ка Васкрсењу је реалност Крста, а томе нас учи и сам Господ речима: “Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и Јеванђеља онај ће га сачувати” (Мк. 8, 34-36).
Крст који носимо није лак. Некада имамо осећај да је тежак, чак и претежак. Међутим, ако се осврнемо иза себе видећемо да као појединци, а и као народ непрестано страдамо кроз векове, али свагда доживљавамо и васкрсење. Чињеница да непрестано страдајући и васкрсавамо и обнављамо се, указује нам да Господ никада не ставља на нас крст тежи од онога који можемо да изнесемо. Зато се радујмо Крсту и Васкрсењу. Учимо се из прошлости да бисмо препознали изазове будућности и кроз покајање и подвиг могли несметано ићи ка незалазном дану Царства Христовог. Сам Господ Христос својим примером показује нам како се носи крст. Он из послушности Оцу добровољно иде на страдање. Као човек се плаши, чак моли да Га мимоиђе чаша страдања, али, ипак, поступа по вољи Оца и у послушности Оцу превазилази – природи и вољи твари у Њему својствени – страх од патње и смрти. Једино у овој перспективи – трпљења у послушности Оцу Небеском и са вером у васкрсење – наша страдања добијају смисао.
Васкрсењем Христовим дакле, видимо да је свако страдање пролазно, а да смрт није крај. Господ је Крстом и Васкрсењем победио грех, ђавола и смрт, подигао нашу палу природу и отворио нам пут у Живот вечни. Зато нас Црква речима Апостола Павла непрестано позива: Радујте се свагда у Господу! (Филип. 4, 4) Радујући се Васкрсењу Христовом, са Светим Јованом Златоустом узвикнимо: Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује!
Молећи се Васкрслом Господу да светлошћу Васкрсења свога благослови и обасја наше домове и наша срца, просветли неше мисли и разум, дометне нам вере и љубави, желим свима срећан Празник над празницима и све вас поздрављам победоносним и сверадосним васкршњим поздравом:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Ваш доброжелатељ пред Васкрслим Христом
ГЕРАСИМ
ЕПИСКОП ГОРЊОКАРЛОВАЧКИ
Извор: Епархија горњокарловачка
