Уважени оци, браћо и сестре са дубоким осећањем радости и одговорности пристао сам да говорим о богословљу светог Силуана. Изабрао сам ову тему, јер уз помоћ његовог духовног чеда и мог духовног оца – незаборавног оца Софронија Есешког, поштујем светог Силуана не само као хришћанин, и не само као онај који учи и који предаје богословље, већ и као епископ. Свети Силуан јесте мој руководитељ у духовном животу, зато што је његова целокупна и многообразна мисао од суштинског значаја не само за оне који живе монашким животом, већ и за оне које су се посветили богословљу и онима који учествују у руковођењу васеленске Цркве. Зато ћу вам о светом Силуану говорити са осећањем дубоког уважавања и части. Него, какво ми је то богословље открио овај старац?
У наше време богословље се идентификује са интелектуалном делатношћу, будући тако један клон науке. У раној Цркви назив богослов припадао је само неколицини – и то колико нам је познато светом Јовану Богослову, светом Григорију Богослову и светом Симеону Новом Богослову, док се он данас користи за све оне који су стекли Богословску диплому, након неколико година студирања на богословском факултету. У случају светог Силуана наизглед нема ништа од оног што би се могло назвати «академским богословљем». Он никада није студирао на Богословском факултету и никада није написао нешто што би се могло назвати богословском анализом. Према томе, не може се назвати «богословом» у савременом поимању те речи. Постоји ли онда нешто што бих могао да назовем «богословљем светог Силуана Атонског»?
Препород монаштва и поновно враћање подвижништву тј. делању отаца пустињака, или како их још називају «мистичним» делатељима Цркве, принуђује многе наше савременике да се изјашњавају против академског богословља, које у најбољем случају сматрају излишним, ако не и штетним за духовни живот. Данас многи духовници саветују својим чедима да се не баве озбиљно академским богословљем, већ да се усредсреде на молитву и остала «духовна» делања. Живимо у времену веома изражене дихoтомије, подељености ума и срца, интелектуалне делатности и аскетског живота. Када сам ја био студент није било могуће наћи до само један спис пустињских отаца у облику некаквог уџбеника из догматике (веома добри примери догматика у Грчкој су Андруцијева и Трембелова, али предпостављам да такви постоје и у руском догматском богословљу). А после као предавач догамтике на православном Богословском факултету много пута сам се срео са студентима, којима њихови духовници саветују да не узимају за озбиљно ставове својих предавача, већ да их оставе процени свога старца, који у већини случајева нема никакаво богословско образовање.
Таква подела је погрешна и опасна. Иако може бити да су академско богословље и аскетски опит две различите ствари, оне се ипак међусобно не искључују нити су једна другој супротстављене. Међутим, ово се ипак дешава када се поставке ова два аспекта удаљавју један од другог, и када сваки од њих покушава да апсолутизује своје место и улогу у Цркви. Црква поседује мноштво дарова и ниједан од њих оном другом не може да каже: «Ти ми ниси потребан». Историја Цркве препуна је подвижника, чије је опит надахнуо велике богослове на пример, свети Атанасије говори «богословски» о светом Антонију, мање-више и отац Софроније слично говори о светом Силуану. А има и не мало примера, када је једна те иста личност сјединила подвижнички живот с сјајном академском мисли, како је то био случај са светим Максимом Исповедником.
Према томе, академски богослов може много да научи од једног подвижника какав је свети Силуан Атонски. Ако при томе поседује и стваралачку мисао, успеће да аскетски опит представи и у форми догматског богословља. Управо зато бих покушао сада, истаћи нека од догматских питања, због којих и ставови светог Силуана имају тако велик значај.
Учење о Светој Тројици или уопште о Богу
Једна од поука светог Силуана, коју је отац Софроније такође запазио гласи: «Једно је да верујеш у Бога, а сасвим друго је да познаш Бога». А како то да познамо Бога?
Постоје две врсте знања: прво је знање о некоме или нечему, а друго знање је када познамо некога или нешто. Веома је лако да побркамо ова два вида знања, али се они разликују у самој својој суштини. Знање о Богу се може стећи из књига, кроз разна открића или једноставно проучавањем природе, како је то још Платон приметио. Али познање Бога није могуће без личног односа са Њим. Ово се темељи на две основне истине:
1. Бог се познаје само кроз лични однос, који чини Његово биће, тј. само као Света Тројица. Није могуће познати Бога некако другачије, осим овако како Он сам Себе познаје (то је и разлог због којег нико никада не може познати природу Божију). У супротном, постоји могућност да познам нешто друго или неког другог уместо истинитог Бога. И тако Бог познаје Себе као Отац и Син и Дух Свети. Како то примећује свети Атанасије у полемици против аријанаца, да ако Син није одувек са Оцем, Отац не би могао да позна Себе, зато што је Син истина Очева, у којој као у огледалу Отац види Самог Себе и тако познаје Себе. Отац познаје Самог Себе гледајући Своје огледало које је Син. Како то опет примећује апостол Павле, само Дух Божији познаје Бога и дубине суштине Његове. Према томе, само када постанем учесник једног тројичног личног односа, другим речима, када будемо прихваћени као синови Очеви, усиновљењем кроз Духа, Који нас позива да Бога називамо својим Оцем; и да Га као таквог познамо, једино тада ћемо моћи познати не само «нешто у вези са Богом», већ Самог Бога.
Ево шта каже отац Софроније: «Каквог смисла би имало неко теоретско богословље о Светој Тројици, ако ниси разумео (осетио) свештену силу Оца, остварену смирењем и љубављу Сина и нествореном светлошћу Духа Светог?»
Свети Силуан непрестано трага за новим значењима које Свети Дух има у познавању Бога: «Душе Свети… Ти ми откри једну скривену тајну;» «Дух Свети невидљиво даје души познање Бога». А то знање истоветно је са љубављу којом нас Бог љуби: «Дух Свети ми је дао могућност да познам колико нас Господ љуби» – на другом месту рекао је свети Силуан. Ово нас упућује на другу истину богопознања.
2. Љубав претходи знању или боље речено: љубав је знање и знање је љубав. Отац Софроније наводи Декартову мисао: Cogito, ergo sum; тј. «мислим, дакле постојим» и сматра да у случају светог Силуана она гласи: «љубим, дакле постојим». Ово мења силогизам светог Августина на којем је он, а касније и Тома Аквински засновао своје аргументе о питању филиокве, тј. како не можеш волети некога или нешто, ако га не познајеш (силогизам светог Августина и Томе гласи да ако је Син знање Очево и Дух је љубав Божија, онда Син треба да претходи Духу). У суштини, тачно је обратно: ако не љубиш, не познајеш. Будући да нас Бог тако познаје, онда нас и љуби и открива нам се као љубав. Исто тако и ми Њега познајемо само онолико колико Га љубимо и колико љубимо оне које је Он заволео.
Тема љубави као пут ка истинском знању повезана је са најдражом мисли светог Силуана о љубави према непријатељима. Било би погрешно размети ову мисао, до које толико држи свети Силуан, као некакав природни закон. За свете оце она има дубоко и јединствено богословско значење. Наиме, треба да љубимо своје непријатеље, само зато што и Бог љуби Своје непријатеље у личности Свог распетог Сина. Не постоји други начин да познамо Бога, јер ово је јединствен и богооткривен начин – да љубимо своје непријатеље. Ово је богословски, а не морални принцип. То је пут познања Бога.
На исти начин треба да разумемо и расуђујемо о љубави коју је свети Силуан имао према биљкама и животињама, а којој је отац Софроније посветио доста велик део у својој књизи. «Срце које је научило да воли, осећа милост према читавој творевини». Ово треба да се разуме богословски: волимо творевину, јер ју је Бог саздао и страдао ради нашег пада.
Што се учења о Богу тиче, свети Силуан зна много више о личном познању Бога од нас савремених богослова. Сматрао је да се Света Тројица познаје само кроз живот у љубави и открива се само Духом Светим, Који је Светлост управо зато што је љубав. Знање Бога је «сусрет очи у очи» и по оцу Софронију то је начин на који је свети Силуан у својој молитви општио са Богом. Отац Софроније који је познавао искуства источних религија, у светом Силуану је открио оно што се назива «ипостасним принципом». Када човеково биће постане ипостас тј. постане способно да својом љубављу и молитвом Богу загрли и целу творевину, те да говори лицем к лицу са Богом и другима, тада се испуњава оно «по Нашем образу и подобију», те тако човек улази у вечни живот. Тројично богословље и лично битије идентично је са оним што се односи на «ипостасни принцип», на којем је отац Софроније ревносно радио до краја свог живота.
Христологија
У самој сржи учења светог Силуана је христологија, према којој се овај светитељ односи егзистенцијално, а не схоластички, како смо научили да се она обрађује у уџбеницима догматике. Веран једном типично руском предању, о којем нам говори Достојевски и остали руски мислиоци, свети Силуан посматра христологију кроз призму кеносиса и наглашава да је пут Крста опитни начин спасења. Не можеш да се приближиш животу, ако не умреш, као што је Христос умро, пре него што је васкрсао. Свети Силуан развија ово питање до неке своје мере, «достојевскијевски» изражено у познатој његовој мисли: «Држи ум свој у аду и не очајавај.» Изван христологије, ова реченица би звучала потпуно нихилистички. Ако се издвоји из свог христолошког контекста, могла би да доведе до самоубиства. Ад је прелаз (етапа), а не циљ. Нисмо призвани да обитавамо тамо. Међутим, не постоји заобилазни пут, који бисмо могли искористити да бисмо га избегли, ако желимо да стигнемо до крајњег циља – до неба и Царства Божијег. Управо тако ствари стоје, јер је и сам Христос умро. Страчева мисао је христолошка и зато не доводи до очајања. Христова победа ада је претпоставка за прелазак преко њега. Намеће се један спој опречности смрти-васкрсења. Али, сада нас на улазу у ад чека Христово васкрсење и управо зато не можемо да очајавамо.
Ако о горе наведеним речима размишљам христолошки, духовне добродетељи као смирење и љубав постају дубоко богословске. Када свој ум држиш у аду, смираваш се, али не психолошки већ онтолошки. Учествујеш у бездану ништавила, где си био пре него те је Бог призвао у биће. Проживљаваш отсутство Бога као егзистенцијалну празнину и таму, и у тој празнини срећеш свог прародитеља Адама како плаче и тугује због изгубљеног раја (једна од најомиљенијих тема светог Силуана). Тако се поистовећујеш са целим човечанством, посебно у палом стању и тако се поистоветивши са падом, задобијаш истинско самопознање и престајеш бити горд – то је истинско смирење. А истовремено почињеш да саосећаш са свима који су грешни као и ти, укључујући и своје непријатеље, те зато и почињеш да волиш све и свакога. Не емотивно, већ егзистенцијално, не као задужење које се испуњава по неком природном закону, већ учествујући у њиховом бићу, у њиховој удаљености од Бога, у њиховом умирању. Христос је испунио све ово, и без те чињенице христологија би остала лишена смисла свога учења.
Ова кенотичка христологија светог Силуана повезана је с темом Преображења, која је основа атонског предања још из времена исихаста. Ово је интересантно како са историјске тако и са богословске тачке гледишта. За исихасте 14. века питање кеносиса изгледа није било водеће. Оно је мистично присутно, али свети Силуан га изводи на површину и поставља у средиште хришћанског живота. И зато нам је оно ближе него што су нам исихасти четрнаестог века. Наша епоха има огромно познање трагедије, празнине и ништиавила, више него Византија. Истовремено, ова тема може да заштити исихастички интерес христологије Преображења од опасности да овај буде схваћен у позитивистичком духу, слично ономе како то чине источњачке религије. Ако искуство Преображења треба да буде повезано са искуством Крста – а управо ово изискује само библијско сведочанство – исход је да аскетизам није индивидуални опит, већ учествовање у тузи целог света. Нема другог начина да угледамо нестворену светлост осим кроз страдање за друге и страдањем заједно са другима. Ово би променило учешће у искуству Преображења Христовог у проблем саучествовања у страдањима Христовим, Његовог силаска у ад, место смрти, а не у питање доприноса некој одређеној техници.
Речи светог Силуана «држи ум свој у аду и не очајавај» нису метод, већ христолошки мотив за постојање аскетизма. Аскетизам црпи надахнуће и бива оправдан христологијом, а не моралом. Без христологије цео хришћански аскетизам би се претворио у демонски мазохизам.
Учење Цркве
Постоји ли некаква еклисиологија у учењу светог Силуана? Одговор на ово питање зависи од тога шта очекујемо да откријемо у термину «еклисиологија». Разуме се да се у њему не постоји никаква систематична анализа Цркве, а још мање треба да очекујемо да тако нешто нађемо код једног подвижника какав је свети Силуан. Иако су то наизглед само делови у његовом учењу, који се директно или индиректно односе на тему Цркве, ми ћемо управо на њих сада усмерити нашу пажњу.
На самом почетку треба нагласити да код светог Силуана посебно откривамо како он неуморно и упорно говори о свеобухватности Цркве или тачније речено о њеној католочности. За њега, Црква није ништа друго до распростирање љубави Божије на сваког и на све – «да се сви спасу». Овај атонски светитељ није задовољан својим личним опитом љубави Божије према њему. Он жели, и то на веома категоричан начин изражава, да ову љубав виде и познају и други људи. «Господе, даруј Светог Духа тако да те сви познају у Духу Светоме». «Господе, дај ову љубав Своју читавом свету». Свети Силуан постојано моли Господа да се открије свим људима. Има сведочанство о томе како се једном кијевском подвижнику, светом Партенију, који је желео да проникне у тајну монашког живота, јавила Пресвета Богородица и рекла му: «Истински монах је онај ко се моли за цео свет». Све ово указује на то колико је његово богословље блиско светој Евхаристији, кроз коју Црква даје Христа целоме свету.
Ово објашњава зашто је свети Силуан толико држао до молитве за мртве. Ово питање је толико битно у његовом учењу, да је он чак спреман да се супротстави мишљењу неких отаца, који једногласно држе до тога да не треба да плачемо за мртве, већ само за себе. «Када бих престајао да плачем за мртве, – говорио је – нисам више могао да их проливам ни за себе». И наводи речи једног подвижника: «Тражио бих, ако је могуће, да се сви избаве из ада, и тек тада би ми душа стекла спокој и блаженство».
Ово је такође еклисиологија. Свети Силуан је рекао како је подвижник који му је рекао горе наведено, у том тренутку сабрао зрна за сетву. Једна метафора која нас води управо до Евхаристије. Тема је у сваком смислу евхаристијска. У време Евхаристије, Црква не само да се делатно моли за мртве и то у кључном тренутку анафоре, већ то и доживљава као општење живих и упокојених.
Много тога је написано о великом значају који је старац придавао љубави за непријатеље. Већ смо поменули да је за овог светитеља то дубоко богословско питање. Треба да допуним да је оно истовремено евхаристијско и еклисиолошко. За светог Силуана «ако покушаваш да сачуваш умну молитву, треба да волиш оне који су те увредили и да се молиш за њих док у души не стекнеш мир. И тада ће ти Бог даровати непрестану молитву, јер благодатна молитва се дарује само онима који се моле за своје непријатеље». Опраштање непријатељима је толико битно за наше учешће у Евхаристији да га Господ поставља као услов за приступање Светој Трпези. Исто чине и свети оци као свети Максим Исповедник у свом тумачењу молитве Господње, затим свети Анастасије Синаит и остали. Сви грехови могу бити опроштени исповешћу пред свето Причешће, али ако се не помириш са својим непријатељима и носиш у срцу то зло које су ти нанели, није дозвољено да учествујеш у Евхаристији. Зато свети Силуан толико настоји на очувању љубави према непријатељима.
Друго занимљиво питање које је повезано са еклисиологијом и мишљењем светог Силуана јесте о томе шта бива са јеретицима. Међу догађајима из његовог живота које је отац Софроније забележио има једна приповест о оцу Касијану који је непрестано понављао како су сви јеретици пропали. А свети Силуан му је на то једном одговорио: «То не знам, али верујем само у Православну Цркву. У њој је благодатно спасење са христоподобним смирењем». Овакав став је веома важан. Он се јасно разликује од зилотског духа који је својствен многим монасима и на самој Светој Гори. Његов однос према овој теми која се дотиче деликатног богословског питања о границама Цркве, подудара се са ставом већине савремених православних богослова и то је оно што ми као православни јединствено можемо да кажемо за њих, који су изван Цркве, јер на тај начин избегавамо да осуђујемо било кога и остављамо да Бог на крају суди свима, па и нама.
И на крају, да видимо како свети Силуан размишља о свештенству, а при томе посебно о епископима. Он на њих гледа као на носитеље благодати Духа Светог и оне који имају власт да «свезују и разрешују» грехове. Назива их пастирима чија је мисија да сабирају растурене овце, те да их духовно хране. Они су такође посредници народа пред Богом. «Господ њих нарочито љуби, а они љубе народ Његов». И свима скреће пажњу када каже: «Братијо, да будемо послушни својим пастирима, и тада ћемо имати мир и Дух Свети уселиће се у нас». «Шта да кажем за епископе? Њима је дата велика благодат Духа Светога – они су постављени да буду над свима и као орлови обитавају у висинама одакле надзиру свеколику васељену и богословским знањем управљају својом паством». Изгледа да свети Силуан није био под утицајем модерних моралистичких ставова о свештеницима и епископима. Даље он каже: «Можда се питате како неки епископ или духовник могу да имају Духа Светог, када они воле да једу и имају друге слабости? Рећићу вам: То је могуће, ако они не прихватају лоше помисли. Тако да и ако има неку салбост, она не спречава благодат да обитава у његовој души, исто као што здравом дрвету не смета по нека сува грана да даје плодове». Оваквим ставом, свети Силуан изражава типично традиционалну еклисиологију, која је и данас карактеристична за целокупно монаштво Православне Цркве, и која извире из евхаристијске еклисиологије, а која је опет основ подвижничког настројења и живота.
Ово је само неколицина кратких белешки о богословљу светог Силуана, па тако оне никако не исцрпљују богословско значење његове мисли. Наиме, да бисмо стекли комплетну слику, потребно је додати још нешто што је уско везано са антропологијом. Наиме, ово што до сада рекосмо дозвољава нам да изведемо неке важне закључке који се тичу односа богословља и подвижничког живота.
Богословље је «слово» о Богу. То «слово» може бити изражено речима, али њихово значење и смисао разум не може да појми. Оне се дотичу читавог нашег битија. Аскетско предање светог Силуана се не убраја у Евагријеву аскетику која инсистира на очишћењу ума. Од недавно, она се убраја у аскетску традицију коју је прихватио и развио свети Максим Исповедник, а која је кроз исихастички покрет и атонско монаштво стигла и до нас. Ово предање истиче очишћење срца, које је средиште љубави и послушања. У том предању љубав је гносеолошка категорија – кроз љубав познајемо и кроз љубав Божију бивамо познати. Подвиг љубави води ка једном богословљу које може бити предано преко логичних концепата у облику односа, општења, личности итд. Према томе, то богословље није нерационално, већ је то богословље које гради концепте, чији је циљ ослобађање човековог ума од уског рационализма. Пружајући нам тако могућност да у свом слову о Богу укључимо читаво наше биће у његовом односу са другима и са Богом, Који вечно постоји и Који јесте. Богослвоље о очишћењу срца од сваке страсти, тј. од самољубља ишчезава пред Христовим Крстом. Христос будући слободан од сваког егоизма и поистоветивши се са људима чак и у смрти, открива нам битије Божије као Тројицу – Три љубљене Личности и на тај начин нас обожује, дарујући нам благодат Духа Светог како бисмо могли да познамо Бога и како ми бивамо познати од Њега у Христу тј. љубећи Онога који је пре тога нас заволео.
Све ово се у Духу Светом остварује у заједници као Телу Христовом, која јесте Црква. Зато се подвижништво не јавља као нешто што иде упоредо са Црквом, већ је његово место у Цркви где се остварује и сама суштина Цркве, као заједница у љубави, кроз борбу са страстима, које јесу препрека тој заједници и љубави.
Тројично богословље гледа на аскетско богословље светог Силуана као на христологију, пневматологију и еклисиологију. То је богословље које лако може да се преведе на језик догматике. Дошло је време када богослови стваралачки могу да искористе ове изворе, тако да се наново откривају онтолошка значења догмата, а не да и даље буду суве тврдње које стручњаци непрестано понављају.
Нека би нас молитве светога Силуана водиле путем истинског богословља, које није ништа друго до виђење и познање Бога у благословеној Тројици, кроз љубав која повезује три божанске Личности у једно неразделиво јединство зајединичарења, које нам се открива у оваплоћеном Сину, Господу нашем Исусу Христу. И у заједници љубави коју Дух Свети саздаје у нашим срцима, тако да Га познајемо управо како Он и јесте, љубећи све што је Његово – наше ближње и сву твар у заједници Тела Христовог тј. у Цркви.
Mитрополит пергамски Јован (Зизјулас)
Превод са бугарског језика:
Сестринство Тројеручице – Шибеник
