Реаговање проф. др Предрага Драгутиновића на идеолошке нападе председника Савета Универзитета у Београду проф. др Александра Поповића. као и ректора Универзитета у Београду проф. др Иванке Поповић на Православни богословски факултет и Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве
У последње време сведоци смо честих јавних наступа појединих највиших представника Универзитета у Београду, који себи допуштају, на основу функције коју тренутно обављају на Универзитету, да износе неистините и тенденциозне тврдње, при чему стварају утисак да то чине у име највиших органа Универзитета, Сената и Савета, иако у стварности за тако нешто немају никаква овлашћења тих тела.
Последњих дана од стране једног од највиших представника Универзитета у Београду могла се чути следећа реченица: „Дакле, од 1920, кад је почео да ради, до 1952. он (мисли се на Православни богословски факултет) је био апсолутно, хајдемо условно рећи цивилни Факултет, дакле Синод и Сабор нису имали утицај на његов рад“. Реч је о апсолутној неистини, што је видљиво из само једног осврта на законодавство Краљевине Југославије. У Закону о Српској Православној Цркви из 1929. године изричито стоји: „Свети Архијерејски Синод настојава и стара се да предавања на православним богословским факултетима државних Универзитета буду у сагласности са науком православне вере. У случајевима осведочене несугласности предузима код Министра просвете потребне мере, да се оне отклоне. Професори и доценти Богословског факултета који се бирају по Закону о универзитету постављају се, пошто се претходно утврди и верска подобност кандидата оценом Светог Архијерејског Синода“.
Наведена неистина представника Универзитета у Београду није плод незнања, јер је цитирани пропис више пута истакнут у досадашњим дискусијама унутар универзитетских тела поводом Статута Православног богословског факултета. Онај који је неистину изговорио у јавности, међутим, хтео је да истину заглуши значајем своје функције на Универзитету, чију историју јавно на тај начин фалсификује. Иста јавно изговорена неистина није ни случајна, већ је тенденциозно изговорена, у склопу координираног напада на Статут Православног богословског факултета.
У истом наступу на телевизији, исти високи представник Универзитета у Београду изјавио је да Статут Православног богословског факултета није у складу са Статутом Универзитета у Београду, као и да је то утврдио Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду. И та изјава је једнако непоштена као и претходна, јер из тенденциозно ограниченог чињеничног стања сугерише потпуно погрешан закључак. Поменути професор је, наиме, пропустио да саопшти да мишљење Одбора за статутарна питања Универзитета у Београду о наводној неусаглашености два статута није усвојено од стране Сената, а такође је пропустио да помене да је исти Одбор, само у другом саставу, у претходних деценију и нешто више три пута дао управо супротно мишљење – да два статута јесу у сагласности. Јавно саопштавање закључка да је Статут Православног богословског факултета наводно несагласан са Статутом Универзитета у Београду од стране поменутог високог представника Универзитета практично представља злоупотребу његовог положаја, јер ни тај професор, ни Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду нису власни да коначно утврђују то питање. Статут Православног богословског факултета је општи акт и на снази је, и као такав може да буде оспорен само у одговарајућем поступку. Професор може да има мишљење, као што мишљење може да има и Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду, али кад се та мишљења саопштавају, треба нагласити да су то управо само мишљења, уместо да се аподиктично саопштава да постоји несагласност два статута, као да је то у одговарајућем поступку утврђена чињеница.
Слично томе, честа су иступања универзитетских тела и представника који са ауторитетом таквог свог положаја износе ставове који не изражавају став институције коју представљају. Поменути професор позвао се на закључак Одбора за статутарна питања Универзитета у Београду, иако Сенат Универзитета у Београду тај закључак није усвојио. Такође, средином месеца априла текуће године појавило се једно саопштење Ректорског колегијума Универзитета у Београду. На први поглед једно у низу многих саопштења Ректорског колегијума Универзитета у Београду, али ово је имало специфичан карактер будући да је два дана пре појављивања овог саопштења одржана седница Сената Универзитета у Београду, где је речено да ће након седнице бити састављено саопштење и послато деканима факултета да на њега дају сагласност, како би се исто сматрало саопштењем Сената. Како је само неколико декана потврдило ово саопштење, те стога није било потребне већине за доношење одлуке, оно се није могло издати као саопштење Сената Универзитета у Београду, већ у прилагођеној форми дато је као саопштење Ректорског колегијума. Ова чињеница, која је непозната јавности, открива нелегитимну позадину саопштења Ректорског колегијума. Оно заправо не представља став Универзитета у Београду, већ мишљење људи који се могу набројати на прсте обе руке, при чему Сенат Универзитета у Београду броји четрдесет шест чланова, те је стога веома спорна легитимност оваквог саопштења.
Посебно је интересантан и садржај овог саопштења Ректорског колегијума у коме се наводи следеће: „ Управа Универзитета подсећа да се напори Универзитета и његовог Православног богословског факултета у правцу усклађивања текста факултетског Статута са одговарајућим вишим правним актима још увек реализују у оквирима који су постављени закључцима универзитетског Одбора за статутарна питања и делатностима радне групе које за циљ имају отклањање сваке недоумице на плану законске заснованости факултетског Статута“. Наизглед лепо срочено, али поново уз тенденциозно изостављање кључних чињеница. Поменути закључци Одбора за статутарна питања само дан раније нису усвојени на Сенату Универзитета у Београду, те се стога поставља питање са којим легитимитетом се исти помињу. Ово је исто као кад би суд правоснажно ослободио грађанина сваке одговорности, а тужилац наставио да се залаже за одређену врсту и висину кривичне санкције, као да се одговорност подразумева. Сваки наступ после 14. априла 2021. године, након поменуте седнице Сената, где се говори о неусаглашености Статута Православног богословског факултета са Статутом Универзитета у Београду, може представљати искључиво лично мишљење појединца, али никако не може бити дат са ауторитетом представника Универзитета. Статут Православног богословског факултета последњи пут добио је сагласност од стране Сената Универзитета у Београду 20. новембра 2018. године и као такав је у потпуности законит и легитиман, док поменуто накнадно мишљење Одбора за статутарна питања Универзитета у Београду не производи правне последице. Колика је корист позитивног мишљења о Статуту Православног богословског факултета уколико исто није усвојено од стране Сената, толика је и правна тежина мишљења и закључака Одбора за статутарна питања Универзитета у Београду који нису усвојени на Сенату.
Начин на који се наступа и како се поједине теме представљају од стране органа и појединаца који представљају Универзитет у Београду показују својеврсну академску незрелост. Многа питања са којима се данас сусрећемо у друштву тек сада се налазе на прелазу из комунистичког тоталитарног једноумља у начин посматрања и разумевања ствари усклађен са политичком и личном слободом и правима у демократском друштву. Очигледно да се историја понавља. Као што је не тако давне 1952. године Православни богословски факултет мучно осетио насилни долазак тоталитарне идеологије комунизма, тако и сада, тај исти Факултет осећа непријатно ослобађање од преосталог наслеђа те исте тоталитарне идеологије. Крајње је време да одређени делови академске заједнице Универзитета у Београду схвате да је Београд главни град Србије, а не авнојевске Југославије, као и све последице које из тога произилазе.
др Предраг Драгутиновић,
редовни професор Православног богословског факултета
Универзитета у Београду
