Желео бих да кажем нешто о томе на који начин увече, када један већ завршен, можемо да станемо пред своју савест, пред Бога и пред живот пре него што ступимо у ноћ, у несвест, пре него што утонемо у сан.
Дан који нам је био дат ми смо испунили свим оним за шта смо били способни, у овај дан смо унели добро и зло, нешто смо унаказили или смо неку лепоту унели у њега. Неким људима смо причинили радост, некима тугу. Једнима смо помогли, друге смо повредили. И она снежна равница која је лежала пред нама у току дана сада је обележена нашим траговима. Можемо да погледамо и да видимо кривине нашег пута, зато што ретко који пут бива прав.
Дакле, пре него што станемо пред Бога треба да станемо пред своју сопствену савест и да поставимо себи питање: „Шта сам учинио од овог дана и шта сам у току овог дана учинио за себе? Да ли сам постао племенитији, да ли сам постао достојнији свог имена човековог? Или сам, напротив, понизио себе и осрамотио се? „Да би се ово урадило треба сести и размислити, треба размислити поштено, треба размислити онако како човек понекад размишља пред смрт, зато што нико не зна хоће ли устати из постеље или не. Ми тонемо у сан, али можемо и да се никада не пробудимо на земљи. Наше очи ће се можда отворити за вечност када већ постане касно да размишљамо о томе шта је требало учинити. Тада ћемо морати да станемо пред Бога у вечности са садржајем целог свог живота.
Нека, дакле, свако размисли: Какви бисмо били пред својом савешћу када би знали да је време да умремо, да ће у року од неколико минута живот проћи и завршити се и да имамо ових неколико минута, а можда сат или пола сата да изгладимо све што може да се изглади, да исправимо све што може да се исправи, макар у намери, макар да душом викнемо онима које смо увредили: „Опростите!“ – или онима које смо дубоко волели: „Збогом!..“ Ово је врло важно зато што пред Бога треба стати искрено, не можемо да се играмо жмурке са Богом.
Дакле, стани пред своју савест и постави себи питање: „Шта сам учинио од данашњег дана, од сваке околности, од сваког сусрета? Шта сам урадио на себи?..“ Анализирајући себе на овај начин видећеш и добро и зло, често ће то бити мутно. Није да је нешто веома зло, него управо мутно – добра намера помешана са лошим поступком, да ли због кукавичлука или због лењости, или заборавности, или зато што је било саблажњиво поступити другачије од онога како је дошаптавала савест. Размисли о свакој ствари. И покај се…
И друго: треба себи да поставимо питање: Данашњи дан је завршен, анализирао сам га, извршио над њим поштен и темељан суд, а да ли желим да станем пред Бога? Хришћанин ће на ово у већини случајева одговорити: „Како да не! Наравно да желим…“ Не, није обавезно да желиш. Често се дешава да само из осећања дужности и због савесности дан завршавамо молитвом, стајањем пред Господом.
А шта се дешава после тога? После тога се човек враћа свакодневници, помоли се, легне да спава, али уместо да спава лаћа се књиге, и ако буде искрен вероватно ће приметити да га књига занима више него што је чезнуо за Богом, а то је страшно. То стварно показује колико смо далеко од духовног здравља, од целовитости о којој сам прошли пут говорио. Како је то могуће? Међутим, то се стално дешава. Размислите: Зар нам се то не дешава, зар се не догађа да нас нешто привлачи више од наше жеље да сретнемо Живог Бога…
