11.06.2021.

Епископ Сергије: Неслога води у амбис!

 

Без јединства у Цркви, међу архијерејима, свештенством и народом, неће бити јединства ни ван Цркве, а то је сигуран пут у амбис. Ово поручује епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије (Карановић). У ексклузивном интервјуу за “Вести”, овај архијереј прича о тешком положају Срба у Федералном делу БиХ, али и одговара на оптужбе о томе да је “Вучићев владика” податком да Србија пре Вучића није “ни чула ни знала за вапаје” сународника из овог дела Босне.


Брига о народу


*Кључна реч управо завршеног пролећног Сабора СПЦ била је јединство. Зашто је то била најважнија порука и новог патријарха, Порфирија, али и свих архијереја?


– Јединство нам није потребно само данас, јединство нам треба сутра и прекосутра, наредних година и деценија, да бисмо у будућности корачали сигурније, свесни себе и своје историјске улоге. Када год нисмо били јединствени у прошлости, плаћали смо прескупу цену. То је закон природе, јер опстају групе које се држе заједно. Наравно, патријарх Порфирије је мислио на национално, а нарочито на духовно јединство, које је предуслов не само опстанка већ и напретка, како народа тако и Цркве његове. Јединство Цркве и јединство у Цркви је неопходно како бисмо сачували себе, свој духовни идентитет, своју националну самобитност, као и све оно друго што нас чини православним Србима. Још памтимо време када није било слоге, што је за последицу имало фрагментирање нашег бића, а управо је то оно што нам желе они који нас не воле. У том контексту треба схватити речи Његове светости, као молбу, али и као вапај, да нам се не би поновиле грешке из прошлости.


*Прошле године сте упутили отворено писмо у коме сте указали на тежак положај Срба у Вашој епархији. Како Срби тренутно живе у овом делу БиХ?


– Ја сам духовни пастир, а моја улога је да опомињем, храбрим, подстичем, надзирем, па и да, у име свих, упутим вапај када је то потребно. Од тога нисам бежао и нисам се скривао иза народних леђа када му је чињена неправда. Због тог народа сам се обраћао и опет ћу, када то затраже прилике и неприлике. Овдашњи Срби живе тешко, углавном у руралним срединама и мањим градским центрима, далеко од богатства и луксуза. То је, чини ми се, наша предност, јер смо у дотицају са природом, завичајем и прецима.


Хвала председнику Вучићу


*Који су то горући проблем са којима се народ свакодневно суочава и где је најтеже?


– Младих људи је све мање. Они у потрази за бољим животом одлазе у веће градске центре и у иностранство, а на огњиштима остају њихови дедови и баке, да бар на кратко сачувају имања, успомене, корене… Међутим, време чини своје. У села се више не улаже, па путеви пропадају, њиве и ливаде обрастају у коров, а закључане куће пропадају. Храмови, које смо обновили, још се држе, сабирају нас бар током летњих месеци, када печалбари дођу у завичај током годишњег одмора. Страхујем да ће и тај тренд полако јењавати, јер нове средине напросто гутају идентитет младих људи, тако да завичај постаје све мање битан, а све или готово све подређује се конформизму. То је прескупа цена глобализације. Ипак, дужни смо сачувати свако наше село, сваки наш храм, сваки гроб, па са тим не сме бити компромиса. Корени, завичај и светиње су део нас самих, па ако то изгубимо узалуд смо се родили. То је задатак свих, то је, тачније речено, битка свих нас. Због тога нећемо и не смемо одступити чак ни онда када се све чини безуспешно и бесмислено.


*Ипак, било је и негативних реакција на то Ваше писмо. Многи су га оценили као отворену подршку председнику Србије. Шта ти Ваши критичари не схватају или не виде?


– Никада не можете учинити било шта, а да се то свима допадне. Моја жеља није да се додворавам било коме, већ да говорим истину, по сваку цену. Похвалио сам ангажман председника Србије, који је за врло кратко време учинио много за овај крај. То јесте, још мало и недовољно, али улива наду овдашњем становништву да их се коначно неко сетио. И то не било ко, већ председник Србије. То је за сваку похвалу. Што је још важније, Влада Србије и председник Србије нису уручили једнократну помоћ овдашњим општинама (Грахову, Дрвару, Гламочу и Петровцу), већ су то почели да чине континуирано, што нас додатно охрабрује. Онима које до сада готово нико није помагао знају да цене братску помоћ и подршку, јер и ми овде смо Срби, који смо остали да Крајину сачувамо од заборава, од пропадања, од нестанка. Србија до доласка председника Вучића није ни знала да постојимо, али то није само похвала за садашњег председника, већ је срамота оних који су, управљајући Србијом, тада мислили да су председници Србије, али и свих Срба, а нису знали за наше потребе, нису чули наше вапаје и није их занимала наша судба. Хвала Богу, данас је другачије, боље, са много више наде и вере у неку бољу и праведнију будућност.


Нема радости без завичаја


*Владика сте епархије у којој су многи житељи у дијаспори. Долазе ли на своја огњишта, шта је оно што их највише тишти, а шта највише радује?


– Мноштво је оних који су отишли у свет, али је мало оних који се враћају. Сада одлазе комплетне фамилије и то нас плаши да ћемо трајно изгубити оне који су нам најпотребнији. Мало тога можемо учинити да то спречимо. Остаје нам да их, колико је то могуће, вежемо за завичај, за храмове, за огњишта и гробља. То је један од аспеката наше мисије овде у Крајини. Током летњих месеци многи од њих се враћају у завичај, бар на кратко, али вођени својим животом и обавезама, они одлазе, остављајући нас саме до идућег лета. Све док је тако имамо бар зрно наде да нас неће заборавити, али ни сами себе, јер човек без корена није ништа до само статистичка цифра. Зато је неописиво важно да сваки наш човек у дијаспори сачува себе тако што ће у себи сачувати свој завичај и своје претке. Њих радује да виде живот, какав-такав, у срединама из којих су отишли, а посебно их веселе сусрети са драгим лицима, рођацима и пријатељима, а тишти их што живот није онакав какав би требао да буде. Ипак, док је Цркве Христове и православних храмова у Крајини они ће увек и заувек имати где и коме да дођу.


*Влада Србије је недавно издвојила средства за помоћ неколико епархија, између осталог и Ваше. Колико је та помоћ значајна?


– Влада Србије помаже нашу Епархију бихаћко-петровачку и рмањску, јер је подручје ове Епархије готово у потпуности испражњено ратом, тако да је свака помоћ од непроцењивог значаја. Преостало становништво је вољно да помаже своју Епархију, али услед сиромаштва то није у могућности, па то, уместо верног народа, чине институције. Благодарни смо Влади Србије на помоћи коју нам пружа, а нарочито због тога што нам је та помоћ неопходна како бисмо и даље несметано испуњавали своју јеванђелску мисију. Потреба је много, у сваком манастиру и у свакој парохији, тако да није потребно размишљати где ћемо уложити новац који смо добили. У сиромашној кући, чак и пре него што стигне помоћ, зна се у шта је најпотребније улагати. Ми се сиромаштвом не хвалимо нити се због њега жалимо, али смо свесни ко смо, где смо и, што је најбитније, од кога смо, па сваки дар домаћински примамо, знајући да тиме нећемо изневерити оне који нам помажу. То знају и они, па се наша сарадња са сваким добронамерним човеком или институцијом не прекида. Напротив.


Грчка нас неће издати!


*Грчки сте ђак. Тамо сте завршили студије. Како гледате на могућност да ова држава призна Косово?


– Грци и Хеленска Република били су уз нас кад нам је било најтеже, не само током Великог Рата, већ и током протекле три деценије, када смо били изложени неправди западног света, који нас је оптуживао за сва зла под капом небеском. Грчка нас је тада, иако чланица Европске уније и НАТО, несебично подржавала, ризикујући да угрози сопствени статус. Чини ми се да им нисмо довољно захвални, а дужни смо тај дуг одужити колико год будемо могли, а причу о грчкој љубави пренети на будуће нараштаје. Због тога не верујем у грчко признање нелегалне независности Косова и Метохије, иако је жрвањ светске политике окрутан, немилосрдан и неправичан. Верујем да се на Грчку врши страховит притисак западних центара моћи, али исто тако верујем да ће наша једноверна браћа смоћи снаге да не поклекну под тим притиском.


Рат је сурова прича


*Својим очима сте гледали рат и то још док сте били ученик Богословије у манастиру Крка. Како памтите тај период?


– Растући и стасавајући у Богословији Света три Јерарха у манастиру Крка слушао сам ратне приче, гледао оне који су желели само једно – да сачувају себе и своја огњишта, да буду оно што јесу и да их нико због тога не прогони. Нажалост, прогнане су хиљаде и хиљаде наших сународника. Један број их се вратио, али већи део њих је остао у Србији, Републици Српској и у иностранству. Рат је сурова прича са много страдалих, а ратни ожиљци и даље су видљиви око нас, али и у нама. То нас обавезује да чинимо све да рата никад и нигде више не буде, а нарочито не међу онима који у истог Бога верују и истим језиком говоре. Зато је сећање на рат позив на мир међу људима, а мира међу људима неће бити док год немир носимо у себи. Зато је истински повратак Богу повратак у оазу мира који надилази немир овога света.


Непроцењиво искуство из Немачке


*У више наврата сте живели у Немачкој, на крају и као епископ средњоевропски. Како памтите тај период?


– Сваки период у животу човека оставља свој траг, који човека или гради или разграђује. Моја искуства боравка у Немачкој непроцењиво су ме обогатила, јер сам стекао бројна и нераскидива пријатељства, али и сагледао добре и лоше стране живота у туђини, али сам и спознао тајну успеха немачке нације, која, подређујући се раду, реду и поретку, и сама представља окосницу Европе какву је познајемо. Зато је важно прихватити и усвојити добре стране немачког друштва, а с друге стране остати свој. То је задатак свих оних који су расејани широм дијаспоре, али и велико искушење, нарочито за оне најмлађе који ће прихватити иностранство као своју родну груду.


Брига за душу сваког војника


*Скоро четири године обављате и дужност епископа војног при Оружаним снагама БиХ. Како сте задовољни односом према СПЦ и колико је православних војних свештеника?


– То је некада била традиција у војсци пре Другог светског рата, па је пола века није било, да би поново била настављена. Данас је то регулисано Законом, али и подзаконским актима који нам остављају довољно простора да се посветимо бризи за душу сваког православног војника, подофицира и официра. Постоје православни храмови и други богослужбени објекти у касарнама широм БиХ. Током свих празника врше се редовна богослужења, а нарочито је радосно током божићних и васкршњих празника, када се окупљамо, делећи радост једни са другима. Управо то заједништво потребно је у војсци.


*Колико је та служба за свештенике СПЦ тешка с обзиром на блиску прошлост која се, чини се, веома тешко заборавља?


– Војни свештеници су искусни духовници, истински пастири, па ми је, као епископу војном, доста лакше да обављам службу која ми је поверена. Сви ми веома добро знамо шта је било у недавној прошлости, па зато свему приступамо на “голубијим ногама”, да радимо и урадимо оно што се од нас очекује, а да притом никога не повредимо на било који начин. Мислим да у томе успевамо, због чега велику захвалност дугујем војним свештеницима.


*Да ли сте задовољни одзивом православних верника при Оружаним снагама?


– Традиција се поштује, до вере се држи. Наравно, све може бити боље, али и овим смо задовољни, јер смо свесни околности у којима живимо, као и полувековног атеизма у којем смо живели. Наши храбри војници, подофицири и официри на сваки начин баштине традицију Војске Републике Српске, која је, с вером у Бога, створила и сачувала Републику Српску.


Сведочимо веру, језик и име


*Колико је Срба у Вашој епархији?


– Срба је на подручју Епархије бихаћко-петровачке и рмањске неупоредиво мање у односу на период пре почетка последњег рата. Нарочито је тај број мањи у односу на период пре Другог светског рата, током којег смо доживели библијско страдање, али то је наш усуд. Од неумитне стварности не можемо побећи, нити је можемо на било који начин игнорисати. Има нас колико нас има, довољно да нас буде, да јесмо оно што јесмо, да сведочимо своју веру, језик и име. То је наша мисија у историји и на том пољу не смемо обрукати своје претке. Зато смо истрајни у сваком напору да нас буде више, да живимо боље неголи данас, у миру са собом и са другима.


Мигрантска криза – непознати циљеви


*Претпостављамо да је ситуација још тежа усред мигрантске кризе и чињенице да је један од највећих центара управо у Бихаћу?


– Мигрантска криза, како се овај проблем сада популарно назива, додатно је погоршала и онако тешко стање. Тој кризи се не назире крај, а чини се да је овај проблем генерисан из неких центара моћи који не желе добро овој земљи и њеним народима. Наравно, саосећамо са мигрантима и њиховом муком, али не можемо схватити ни сврху ни смисао ове кризе, чији је крајњи циљ нама још увек непознат. У већим градским центрима, као што је Бихаћ, мигранти праве велике проблеме, задајући муку већинском бошњачком становништву, које не осећа слободу у својим домовима и на својим улицама као пре. Људи се из страха затварају и закључавају, што омеђава њихов осећај слободе. Очигледно се злоупотребљава нечија мука како би се постигли непознати циљеви, али преко наших нејаких плећа. Наравно, није нам то страно, али као што смо издржали разна искушења у прошлости, издржаћемо и ово.


Извор: Vesti-online