Седнувши с десне стране Оца, веру непоколебиву предао си ученицима, Речи.
На овај дан, четвртак шесте седмице по Васкрсу, празнујемо Вазнесење Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Пошто је Господ пре Својих страдања, налазећи се са ученицима, обећао долазак Свесветога Духа рекавши: „Боље је за вас да ја одем: јер ако ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама” (Јн. 16, 7), и још: „А кад дође он […] увешће вас у сву истину” (Јн. 16, 13) – то им се и по устајању из мртвих јављао четрдесет дана, не стално, него с времена на време, делећи с њима храну и пиће и пресдтављајући тако Васкрсење као најнеоспорније дело. Коначно, објавивши много тога о Царству Божјем, заповеди им да се не удаљавају из Јерусалима, него, пребивајући тамо да очекују долазак Светога Духа, да би били крштени и од Њега. Јер пре тога они беху крштени једино водом од Јована Претече, иако је касније Епифаније Кипарски тврдио да је Јован Богослов био крстио Богородицу, а Петар и исти Јован – остале апостоле.
Наредио им је да остану у Јерусалиму зато да би се јеванђелска проповед најпре тамо утврдила и да апостоли, удаљивши се касније на друга места, не би били лако оклеветани као лажљивци, а такође и зато што су морали, као војници Христови, да се снадбдеју овде оружјем Духа и потом да изађу на битку са непријатељима Христовим. Али кад је дошло време за Вазнесење, Он их узводи на Јелеонску (Маслинску) гору (названу тако зато што је тамо било засађено мноштво маслина и говори им о проповеди о Њему по свим крајевима земље и о уму непостижном Своме Царству у будућности. А пошто је видео да они хоће да га питају о томе шта треба да буде у присуству Пречисте Његове Мајке, поставља им ангеле који ће им објаснити (Његово предстојеће) усхођење на небо.
И би узет од ученика који су гледали како Га односи облак и тако, уз пратњу ангела који су наређивали један другом да подигну врата небеска и дивили се гримизности Његовога тела због крви, вазнесе се на небо и седе с десне стране Оца, обоживши плот и, усудићу се да кажем, учинивши богоподобном ону исту плот (тело) кроз коју смо се ми, по укидању древног непријатељства, помирили са Богом.
А ангели, приближивши се у људском облику Апостолима, говораху им: „Људи Галилејци! Што стојите и гледате на небо? Овај Исус Који се од вас узе на небо, тако ће доћи као што видесте да иде на небо”, тојест у телу, али не на пређашњи начин, убог и ћутљив, него у великој слави и праћен ангелима као и до сада (уп. ДАп. 1, 11). Тада апостоли, преставши да гледају на небо, вратише се с горе која се зове Маслинска, која је сасвим близу Јерусалима – две хиљаде четрдесет корака, што је један суботњи дан хода (уп. ДАп. 1, 12).
Тако је закон одређивао за време Мојсија – толико корака чинити суботом, јер је ковчег завета био удаљен од јудејског логора исто толико, а било је дозвољено тамо да се иде и суботом на поклоњење, но да се прелазак не продужава, због чега је и назван овај пут суботњим. Отуда неки сматрају да је и Христово Вазнесење произашло у суботу, међутим, ово је заблуда.
Апостоли су се по повратку попели у горњицу где су пребивали са женама мироносицама и Матером Слова, у посту и молитви очекујући, сагласно обећању, долазак Светога Духа (ДАп. 1, 14).
Вазнесени у слави, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.
