Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија, 9. јула 2017. године, у манастиру Светог Јована Владимира у селу Курило у Зети.
Бесједа након постављења мати Јакове за игуманију:
Нека је са благословом мати игуманија и теби и овом сестринству које су Господ, Свети Јован Владимир, преподобна Петка сабрали на ово свето, древно мјесто. Ти си духовно дијете старца Јустина Ћелијскога и те свете обитељи, једне од најзначајнијих обитељи монашких у нашој Цркви. Понијела си крст свој монашки од свога детињства, познајемо се још од кад си била дјевојчица у Паризу са својим родитељима. Призвао те Господ да саму себе принесеш на жртву миомирну Христу Богу нашем и до сада си се потрудила, а сада поред твога крста који ти је Господ подарио и кога си примила, ево примаш сад на себе и крст сестара ове свете обитељи.
Молитвама преподобнога оца нашега Јустина, Свете Параскеве, Светога Јована Владимира, који је себе жртвовао на христолики начин за живот свога народа, као и преподобна Петка која је принијела себе на жртву живу и ишла као јагње на заклање за свога Господа и Господ је прославио, нека и теби Бог да снаге да се и сама спасаваш, а у исто вријеме ово сестринство да водиш путевима Божије љубави и истине, путевима подвига духовнога, путевима покајања, јер без покајања нема ни спасења. То је и почетак проповједи Христове: ,,Покајте се, јер се приближило царство небеско.“ Да Господ благослови у све дане живота свога и нека Бог подари благослов и овој светој обитељи у вијекове вијекова. Амин.
Бесједа након читања Светог јеванђеља:
Чули смо ријечи Светог апостола Павла: ,,Срцем се вјерује за праведност, а устима исповједа за спасење.“ Човјеково срце је орган преко којега Бог дарује човјеку живот. Сав крвоток и сав човјеков организам, и тјелесни, а и духовни организам човјеков, зависи од срца. Тамо гдје је срце наше, тамо је и Бог наш. Све што је Господ говорио у Јеванђељу да: ,,Лисице имају своје јазбине, птице имају своје јазбине, а Син човјечији нема гдје главу склонити.“ Управо зато што је срце гдје Он налази себи покој и обиталиште. Зато је и древни пророк говорио: ,,Чедо моје, дај ми срце твоје.“ А кад то каже, то значи: ,,Дај ми себе. Дај ми своје биће. Дај ми да твоје срце, твоја душа и твоје тијело постану моје обиталиште.“
Срце човјеково – из њега излази све што је добро и благе ријечи и благословена осјећања и изнад свега излази оно најсавршеније осјећање и дар који човјек посједује, а то је љубав. Али с друге стране ако срце није обиталиште силе Божије и ако из њега се не рађа праведност, онда оно постаје потркалиште демона, страсти људских. Свако зло се зачиње у људском срцу, прелази преко ума и претвара се онда у човјеково дјело. Сви злочини у историји људској су се ту родили, од оног првог злочина када је Каин убио свога брата Авеља. А који је био разлог? У његовом срцу се родила љубомора, завист. ,,Злоћа, завист, адско насљедије“, како каже Ловћенски Тајновидац. Ту се родило, позавидио је, њему се учинило да Бог више воли Авеља, да њему више даје него Каину и онда из тога се родило да треба да убије, да би он био једини прави, у то вријеме када је на земљи постојало само два човјека, два брата. ,,Мала“ је била земља за њих. И зато је дошло до тога злочина, из људскога срца.
Срца и душа, и човјек су дати да буду свједоци Божије љубави, да кроз њих и преко њих засија свјетлост божанска. Језик да свједочи истину, а срце да буде путоказ правди Божијој и обиталиште Божије љубави. То је тако било од искони, то је тако и данас. А кроз људско срце, и у људском срцу, и у човјеку и у човјечанству као заједници треба да засијају, да се пројаве, да се посвједоче оне двије заповјести Божије: ,,Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом и свом мишљу својом“ и ,,Љуби ближњега својега као себе самога“ и другдје додаје заповјест Христова: ,,Не само као себе самога“. Јер ако хоћеш на Христов начин да волиш онда ближњега волиш више него себе самога. ,,Нема веће љубави од оне да неко живот свој жртвује за ближње своје“. О те двије заповјести, о те двије основне истине висе сви закони и пророци, о томе висе и небо и земља и људска историја на томе виси. То се открило и јавило, та велика и света истина, и потврдило се, не као нека идеја философска, него се потврдило као најдубља реалност и божанска и људска доласком Христовим у овај свијет кроз кога се открила тајна Бога Оца. ,,Ко је видио мене, видио је Оца“, како је сам рекао Господ. И открила се онда и тајна божанске љубави према творевини човјеку и према свијету. Шта је Христова Голгота и Хритово распеће него је љубав, божанска љубав – Бог као љубав који жртвује Себе, који приноси Себе за живот и за спасење. Без остатка.
Ту се Бог потврдио да је прави, истински Бог, зато је говорио старац ћелијски Јустин, овдје насликан, хвала Богу, са старцем Симеоном: ,,Да Христос није разапет као Бог, као Богочовјек, ја не признајем таквога Бога, неког далеког Бога“. Тек је Он постао истински Бог, Бог за нас када је понио крст Свој и када је заклан као јагње и жртвовао се за живот свијета. Е онда се показало да је Он стварна и истинска љубав, не прича о љубави или замисао о љубави. Дародавац и вјечне истине и правде и дародавац вјечне љубави Своје. На таквој љубави је саграђена Црква Христова. Рекао је Господ: ,,Гдје су двојица или тројица сабрани у име моје, тамо сам Ја.“ А Црква јесте сабор и сабрање око Њега, око Његовога часнога крста, око Његове голготске жртве, око Њега васкрслога из мртвих, јер је рекао и потврдио: ,,Нећу вас оставити саме“ кад је отишао тјелесно из овога свијета, него је рекао да ће послати ,,Духа Утјешитеља који ће вас водити у сваку истину и који ће вас просвјетлити“. И то се догодило на Педесетницу, када је сишао Дух Свети у виду огњених језика и тако је саграђена Црква Божија. Саграђена је на Христовом Распећу, на Христовом Васкрсењу, силом Духа Светога која је сишла на прву Цркву и сабрала њих, и постали су сви једно срце, једна душа. И кад читамо Дјела апостолска, тамо ће се видјети да су све имали први хришћани заједничко, нијесу говорили: ,,Ово је моје, а ово је твоје“ него смо сви ми Господњи и све што имамо то нам је Бог дао и све треба да подијелимо заједнички.
Како се та тајна тога заједништва непрекидно пројављује кроз историју? У тајни Свете литургије, коју ми служимо и данас. И у тајни Светога причешћа. У тајни Тијела и Крви Господње. ,,Узмите и једите, ово је Тијело моје. Пијте из ове чаше, ово је Крв моја, Новога завјета.“ Те ријечи Христове које ми понављамо у спомен Његов, као што је рекао, и то дјело силе Духа Светога које ми дјеламо кроз вијекове, то је оно на чему се гради Црква. На томе је саграђен овај храм, и не само овај храм овдје на овом простору, на том сабрању око Христа, око тијела Његовога, око крви Његове. Око Светога причешћа што значи око Његове љубави која нам се дарује без остатка и којом се ми хранимо и живимо. На томе је саграђено безброј таквих дивних светитеља, прво Свети Јован Владимир, коме је и посвећено ово свето мјесто. Обновљено свето мјесто, сва ова земља је њему посвећена. Он је први владар који је на христолики начин жртвовао себе за ближње своје и благодарећи тој његовој жртви ми њему данас градимо конак. Колико је било владара, много моћнијих у његово вријеме и византијских царева, источних и западних?! Колико их је ту кроз историју, у прашњавим књигама се њихова имена помињу, а Јован Владимир, скривен за очи свога времена, али откривен Богу управо том својом жртвом ево поново се јавља међу нас. И преко њега јавља се Христос, јер његово жртвоприношење није ништа друго него понављање Христове жртве, оно на шта га је Христос призвао као хришћанина. И он је жртвовао себе за ближње своје, није жртвовао друге себи, него је себе жртвовао. Имамо само двије врсте људи на овој земљи: они који жртвују себе Богу, вјечној истини и божанској љубави, а кроз то и ближњима својим; и они који жртвују себи друге. Жртвују себи земљу, природу, имање, богатство, срце и ум и државе.
Тако да рекао бих да има двије врсте људи. Има свадба Јагњетова на коју смо позвани сви ми људи, сви земаљски народи. А свадба Јагњета закланог за живот свијета, свадба која је заснована на тој жртвеној љубави према Богу и према ближњима, то јесте Тајна вечера. А ова Литургија није ништа друго до та Тајна вечера Христова, њен наставак, коју је Он установио и предао Своје Тијело и Своју Крв. Предао је да се Њоме хранимо. Они први апостоли и сва Црква кроз вијекове да се тиме хране. Позвани су сви људи на свадбу Јагњетову. И друга свадба, демонска свадба, јудинска свадба. Ето чуо сам од једног доброг сељака у Веље Дубоком који каже: ,,Опрости, владико, што те нијесмо звали раније да обновимо ову нашу цркву. Збунише нас Јудини сватови па нас одведоше и од Цркве, и од Бога, и од нас самих и од тебе као владике.“ Јудини сватови или Христови сватови. Нема трећих сватова овдје. Христови сватови, то су Божији сватови који засједају за Тајну вечери призвани тајном љубави и који оно што им је Бог дао дијеле подједнако свима. Пазите, кад се причешћујемо од једнога хљеба, агнац се зове онај хљеб, онај гдје је печат Христов ,IC XC NI KA – Исус Христос побјеђује, који се приноси и који се благосиља. Хљеб на који призивамо Духа Светога да освети нас и ове наше дарове. И хљеб се претвара у Тијело Христово, силом Духа Светога, не нашом силом и моћи, а вино се претвара у Крв Христову. И онда: ,,Са страхом Божијим, вјером и љубављу приступите.“
И онда се причешћујемо и сваки добије мало од Светиње, мало Тијела Господњег, мало Крви Господње. Почевши од епископа, па свештеника, па редом и оних који се причешћују и дроби се и раздробљује се агнац Божији. Али никада се не може потрошити. Непрекидно расте од тог квасца божанског, расте кроз вијекове и тиме посвједочује. Све се троши овдје на земљи кад се употребљава, једино ово се не троши. Хранимо се њиме и увијек изнова оно расте и постаје храна за живот вјечни. То је Тијело и Крв Господња и то је љубав, јер управо Тијелом и Крвљу Господњом се открива та божанска љубав. Што се више троши истинска и права љубав, а то је ова Христова, богочовјечанска љубав, она постаје све присутнија, све моћнија и све преображајнија.
И у ово наше вријеме, на овом светом мјесту огледа се и једно и друго. И она Тајна вечера Христоова, ево је сабира се и овдје, а и она друга вечера, моћника и силника овога свијета који обећавају спасење које ће промијенити свијет, нове поретке. И онај Хитлеров је био нови поредак, и онај Наполеонов, и оних великих моћника прије Александра Македонског, све нови поретци до дана данашњега, а у суштини засновани не на љубави и истини која жртвује и која се дарује, него на себељубљу, на егоизму. И том себељубљу подређују се и породице, и народи, и све што нам је Бог дао подређује се том себељубљу. И онда се не чудимо, узмите, рецимо, велику идеју комунистичку да се све подијели, свима подједнако, да сви имају и да су сви у братству и јединству. Дивна, велика идеја, хришћанска идеја. Али начин на који је она спроведена до чега је довело? И све оно што је створено таквим начином је пропало. Ево видите код нас, све је пропало, предузећа, све је ољачкано. И онда је грађено на саможивости, не на богољубљу и братољубљу, а наравно они који су ученици те идеологије, они данас иду још дубље у то себељубље и то беспуће, срце своје не жртвујући праведности и устима својима не свједочећи живу и вјечну истину, него своју лаж и своје обмане.
А оно што је грађено на Богу, оно увијек изнова, и када се разапиње и када се чини да је нестало, да је погинуло и умрло, оно васкрсава. Ево, ове светиње. Овом светињом васкрсавају десетине оваквих светиња. Она древна света немањићка времена до Светога Јована Владимира. Овом светињом васкрсава и Вуковци, обитељ Свете Тројице, и у Фармацима, васкрсава и она светиња немањићка у Корнету. Како васкрсава? Већ је васкрснула зато што је изњедрила Светога Мардарија Ускоковића. Те светиње су неуништиве, неразориве. И кад нестану опет се нађу душе жедне и гладне Бога и Божије љубави, па се поново ту сабирају и поново око светога Тијела и Крви Господње сабирају се онда и други и васкрсавају те светиње. И много је значајно што је наш брат Ратко Станковић овдје, није то по његовој некој мудрости, него се дотакло њега то сјеме Светога Јована Владимира, ових древних светиња овдје гдје се он и родио, негдје га се дотакао Господ. Каже: ,,Дајте да једну од тих древних обитељи, да видимо да се она обнови.“ А ево, ова црква се обновила, па ево и овај конак Светога Јована Владимира се обновио, па ево сад призвао Господ и нашу мати Јакову са својм сестрама овдје. Да те древне обитељи, којих је препуна била Зета, да поново овдје васкрсну, не просто себе ради, него да васкрсну овога народа ради, свједочења срцем праведности Божије и свједочења имена Христовога и примањем јарма Христовога на своја плећа. ,,Узмите бреме моје и јарам мој. Бреме је моје лако“, каже Господ. Вама се чини да је тешко, монашко бреме је бреме Господње. И тамо гдје је немоћ људска, тамо се пројави Божија сила и моћ.
И свједоче наше сестре које су сада овдје дошле, и ја њих потпуно разумијем. Док су биле горе под окриљем Свете браће Кирила и Методија, нашег старца доброга, часнога старца Јоила. И није им баш тако лако да буду сад овдје, у овој гужви. Јер монашко звање је одрећи се од свијета и свега да би могли у миру и тишини и у пустињи, да служе само Господу. Међутим, све је то била припрема у ствари да васкрсавају и други и показатељ оне велике древне истине, да није мјесто које спасава, него начин на који живимо. Матрона Московска је живјела у многољудној Москви, испуњеној свега и свачега. Ево је данас послужила као најчудеснији примјер цјеломудрености, чистоте, праведности, богољубља и братољубља. Био сам негдје у фебруару-марту мјесецу у Москви, ту су стотине хиљаде дјеце, жена, младића, дјевојака, стараца који носе оно цвијеће које је она имала. Е сад то цвијеће које носе приносе. И гледаш како је та немоћна, за људске очи, пропала, саката, без ногу, без руку, па ево сад она даје руке свима нама. Обнавља Москву, обнавља Русију, нас обнавља, управо зато што је она понијела крст Христов са дубоком љубављу, принјела себе Христу Богу на дар. И онда у исто вријеме ево и дан данас дарује и приноси се њена љубав, њено богољубље и њено братољубље, као што сад, по мом осјећању и знању, зато се и радујем овоме светоме дану, све древне светиње, дивне немањићке светиње, до оне у Момишићима гдје је мученички пострадало два свештеника и четрдесет ђака мученика, све то васкрсава и храмом Васкрсења у Подгорици, и овом светињом, и храмом Светога Јована Владимира у Бару, и другим светињама.
И овим светињама обновљеним на Скадарском језеру. Пустолине биле, сјећам се деведесетих година, у Цркви Светог Ђорђа, гдје смо јуче служили, тамо су били магарци ових муслимана из Мурића и њихове козе. Једанпут сам дошао, једна домаћица тамо, муслиманка, музе козе тамо у том крају. И ове друге све пустиње. На гробу Божидара Вуковића, знаменитога штампара из Венеције, коза липсала, црви је појели на његовом гробу. Сад се ови наши овде сад хвале, који славе културу, па кажу: ,,Како онај калуђер тамо нешто девастира.“ Скинуо је крепалу козу са гроба Божидара Вуковића, обновио ону цркву, уградио себи свој живот у ону светињу. Обновио онај конак, пристаниште, служи и приноси себе Христу Богу на дар, он девастира, а они су чувари такозване културе. И тако друге светиње, обновиле се, благодарећи душама које су жедне живога Бога, и које су спремне да се жртвују и да припадају тој заједници, светој Цркви Божијој и тој свадби Јагњетовој, као што смо и ми данас овдје сабрани у духу те свадбе Јагњатове. Зато је ово велики дан, када имамо сад нову нашу игуманију, мати Јакову, велики је то дан за ову светињу и за Зету и друго.
Имамо данас овдје са нама и тројицу свештеника нових, посланика на њиви Господњој. Досад је овдје био Зоран, отишао је у Даниловград отац Жељко, дошли су ова тројица. И то није мала ствар. Кад сам дошао овдје у Црну Гору, само један поп је био у Подгорици, дјецо! Који је био и за Подгорицу, и за Зету и за Бјелопавлиће. Међутим, сад дао Бог, обнавља се душа народа, и једино ова је обнова која може допринијети обнови свеукупног живота у Црној Гори. Без духовне и моралне обнове нема будућности. Ево сад обећавају НАТО-пакт и не знам шта још обећавају, обећавају преко оне јудинске свадбе. Има јудинска свадба, има Христова свадба. А та јудинска свадба трај кроз вијекове и много је, нажалост, више оних који припадају јудинској свадби, ,,Али не бој се мало стадо“ и то је ријеч Господња. Црква Божија, саграђена на крајугаоном камену, а тај угаони камен јесте управо та божанска љубав која се дарује и љубав према Богу и према ближњима, која такође се дарује. И то је неуништиво, неугасиво. И све оно што је дотакла та љубав и што је та љубав саградила, прије или касније оно васкрсава и обнавља се као што овом обитељи васкрсавају све древне светиње ове Зете и Подгорице. Као што су почеле да васкрсавају…ко је почео?
Ево га, старца Симеона нашега Дајбабског. Чуо сам неки шашави калуђер који је ту, појавио се негдје, учио у Русији, не знам гдје. Међутим, Бог се дотакао његова срца, он је примио крст Господњи и чуо глас Господњи преко оног дјетета док је био у Острогу, онај мали Петко се њему јавио, Бог се дјеци јавља. Отишао је и открио му велику светињу која је данас широка и чувена по читавом свијету, благодарећи том старцу Симеону, тако ће, и ја се у Бога надам и вјерујем, и кроз ову светињу, као и кроз ову обнову наших парохијских заједница у Зети и шире од Зете, кроз обнову ових светиња на Скадарском језеру. Ове године обиљежавамо шест стотина година манастира Успења Богородице на Кому, имамо један међународни научни скуп који припремамо на тему ,,Зетски господари Црнојевићи и везири Бушатлије“ који ће такође да нам открије ту и покаже на научни начин све што се догађало и како се догађало и посвједочити да оно што је Божије, што припада свадби Јагњетовој, Цркви Божијој, да је то неуништиво и да то увијек изнова се обнавља и јавља.
Дакле, из срца се рађа праведност. Срце је обиталиште славе Божије, Божије љубави, а уста призвана да свједоче ту божанску љубав.
Нека Господ благослови и нека помогне свима и овом нашем народу околе, без обзира како се он опредјељује национално или партијски. Без обнове духовне и моралне, Црна Гора иде у бестрагију, у пропаст без обзира на сва обећања ових или оних политичара. Само они људи који помогну и доживе ту духовну и моралну обнову на коју позива и ова светиња, прво оне који у њој живе и друге око ње, тек тада ће моћи да дођу до истинске и праве обнове Бога у нама и обнове љубави према Богу и љубави једних према другима. Саможртвене љубави коју предокушамо овдје на земљи, али коју нам је обећао Господ у вјечном царству Бога љубави, Оца, и Сина и Духа Светога, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.
На крају Литургије, Митрополит се још једном обратио народу и сестринству:
На здравље и спасење Свето причешће Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Нека је благослов Божији на овој светој обитељи и на нашој мати Јакови. Обичај је да када се устоличује нови игуман, или игуманија, да му епископ предаје штап игумански. Међутим, ја мати Јакови нашој предајем овај крст светогорски, светогорски пише и позади, а у њега је уграђен део Часнога крста Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Да ово буде њена тврђава и њена снага, и да ово буде њен пастирски штап којим ће да води сестринство, а овај штап уобичајени, то ће сестре у знак послушања да јој нађу.
У исто вријеме нека буде благослов Божији на нашој досадашњој мати ове свете обитељи, мати Петри, која је Херцеговка и која је од дванаесте године, попут Св. Мардарија кога сада прослављамо, шеснаестог је пренос његових моштију у Америци, и она је од дванаесте година пришла светињи Божијој, да не кажемо од утробе матере своје. Зато је кроз ношење свога крста, животнога и монашкога, задобила једну добру врлину из које изничу све друге врлине. А и Свети Јован Златоусти је рекао: ,,Смиреноумје је основа хришћанскога живота.”
Она је задобила те врлине смирења и смироумља, и тако са смирењем она сад са радошћу, видим, предаје овај штап нашој мати Јакови. Тако да и њој буде благослов Божији да сада покаже истинско смирење, истинско послушање које је тражила до сада од својих сестара, сад је прилика да она то посвједочи и покаже, и себе ради и сестринства ради и свију нас ради. И да благослови и њеним молитвама да укријепи нашу мати Јакову. Да благослов Светога старца Јустина Ћелијскога буде са њом и са свим сестрама. Благослов Симеона Дајбабскога, првога монаха обновљене Зете, који је основао дајбабску светињу, и благослов Светога Мардарија Корнетскога, којега почињемо да прослављамо. Који је такође од једанаест година хтио да буде монах и тако кренуо тим путем и зато остао цјеломудрен, чист, смиреноумљен, испуњен духа љубави према Богу и према ближњима, саможртвене љубави. И ево како га је Бог наградио да буде први светитељ Православне цркве у Америци, да се мошти његове сачувају као мошти Светога Василија Острошкога и Петра Цетињскога, које је цјеливао у свом дјетињству. И ево први је светитељ православни Америке, са својим моштима, благодарећи управо тој својој цјеломудрености, чистоти, смирењу и тој саможртвеној љубави која га је красила читавог његовог живота. Ту и такву љубав подарио је нашој мати Јакови. Да оно предање свето наслеђено од Светог старца Ћелијског Јустина, и свете наше благословене мати Гликерије, чија је била послушница, и нашега старца Јоила, који ју је примио у ону горе светињу ћирилоиметодијевску, да њихов благослов буде са њом и са овим сестрама овдје, поново васкрсне овдје ово свето жито монашко.
Знате монаси су, каже Свети владика Николај: ,,Оно што су неправилни глаголи у азбуци, то су монаси за људску заједницу и за људско друштво.” Ниједна азбука не може без неправилних глагола, ни наш српски језик не може без неправилних глагола. Е тако и живот и Црква не може без монаха, без монахиња. Без оних који се цјелосно предају Христу Богу, испуњени те саможртвене, христолике, голготске љубави, а онда кроз њу и силе Христовог Васкрења. И зато тамо гдје је то сјеме расло увијек изнова оно расте. Као што је рекао један од Светих отаца: ,,Плоднија је неродна пустиња од оне која рађа”, пустиња египатска, палестинска, синајска, светогорска пустиња, кијевска пустиња, наше пустиње, скадарска пустиња, зетска пустиња, моравске Србије пустиња. Свуд су на тим мјестима посијане ове свете обитељи монашке, и рађају кроз вијекове благослов пустињака великог, Светог оца нашега Саве.
Херцеговина је била његова ђедовина, како каже, гдје му је било одређено. Међутим, њега се коснула стријела Божије Христове љубави и отишао је. Бунили се и отац и мајка, и тјерали га до Свете Горе и преварио их. Онај руски монах, кад су дошле војводе да га врате, постригао га, обукао и одозго са пирга он баца војводама: ,,Ево, понесите мом оцу и мојој мајци ове хаљине моје. Нијесам Растко, ја сам Сава.” И тај Сава је послије духовно, који је тјелесни син Светог Симеона Мироточивог и Ане Анастасије, постао духовни отац, као што се каже у тропарима, он је сад родио Симеона! Симеона који га је гонио, послије је дошао код њега да га он подстриже и монах хиландарски да буде. Лозу Симеонову, ви знате, благословом братије хиландарске имамо је код Храма Светог Васкрсења у Подгорици, и имамо је код нове лавре Светог Симеона на Немањином граду. А лоза Светог Симеона – лоза Немањића ено је насликана у манастиру Дечанима, с једне стране је Јаковљева лоза, цара Давида, из које је никао Господ Христос, а с друге стране је лоза Немањића. Е та лоза Немањића управо и данас рађа, рађа она и ову светињу, не може другачије да буде. И васкрсавају древне светиње, чинило се да их нема и да их никад више бити неће.
Међутим, ко што видите, оно што је Божије, оно је неуништиво, а и увијек изнова се рађају и душе које су спремне да сами себе и једни друге предају Христу Богу на дар. Тако и ове наше сестре овдје. И ви Зећани поштујте ове сестре овдје као своје најрођеније, више од рођених. и мати Јакову, као мајку своју духовну да поштујете, као да поштујете и ове наше нове свештенике, апостоле Цркве Христове у Зети. Ево и они се полако, хвала Богу, умножавају, да би се сви овдје који су у Зети крштавали у име Оца, и Сина и Духа Светога, и примали ту љубав и тај пут, припадали Тајној вечери и свадби Јагњетовој, припадали оним истинским и правим људима и правом земаљском народу, што и јесте Црква Божија.
И дај Боже да и ово помогне, долазак овога сестринства и васпостављања ових древних обитељи, да у Зети не буде ниједнога некрштенога. Бојим се, доста их још има некрштених, а од некрштенога нема вајде ни Бог ни људи. То се знало. Неки из Мојковца ми је причао како је његова мајка била некрштена. Ишли смо према Острогу, а он мене пита: ,,Шта је то горе?”. Син неког полицајца, послије рата.
Па ја кажем: ,,Зар ниси чуо за Светога Василија?”
,,Чуо сам, јесам.”
,,Па јеси ти крштен?”
,,Ma нијесам, гдје крштен? Мој отац полицајац, члан партије. Али знам, моја баба је стално говорила: ,Oд њега бити ништа неће, некрст.’ ”
,,Па како Боже од тебе некрштенога нешто да буде?”
E благо мени, од Зете некрштене ништа бити неће. Зато је и Бог послао ове оце свештенике, наше сестре монахиње, да буду свједоци Христа Бога и призив да се сви Зећани крсте у име Оца и Сина и Духа Светога. И да наставе да ходе оним путем којим је Зета и Диоклија ходила од Светога Јована Владимира и прије њега, већ од времена цара Константина и Јустинијана. Златица то свједочи, манастир Светога Марка, који ћемо такође, ако Бог да, у Подгорици обновити. Све су то жива свједочанства, и манастир Свете Тројице у Вуковцима и манастир који васкрсава кроз Светога Мардарија у Корнету, немањићки манастир. Све то васкрсава полако. То је свето сјеме Божије, посијано и ево га! Поново оно почиње да класа, да рађа и да плода доноси.
Нашој мати Јакови благоје и долгоденственоје житије, здравије же и спасеније и во всјем благоје поспјешеније и сохрани Господе њу и сестринство њено на многаја и многаја и благаја љета!
Транскрипт Данило Балабан
