Ко никада није имао додира са селом тешко може замислити шта човјеку земљораднику значи земља. Она је живот, на њој се ради и од ње живи, јер земља рађа, а Господ нас, преко ње, благосиља разноврсним плодовима.
За земљу се борило, на земљи освитало, на земљи смркавало, на њој се расло, живјело и умирало.
Земља је била вољена, а она је ту љубав узвраћала плодовима. Зато су наши стари били везани за земљу, и никада, ни по коју цијену, нису били спремни да је се одрекну. Данас је другачије.
Изгубили смо додир, чини ме се, и са земљом и са прецима. Више нам не значе ни земља ни преци, ни села ни гробови. Јер да значе, не би наша села обрасла у коров, не би тако лако зарасле стазе којима су ходили наши стари, захваљујући чијем труду и ми данас постојимо, овакви какви јесмо.
Да се наши преци нису патили, обрађујући на мукотрпан начин земљу својих отаца, и да је нису бранили, када је то требало, данас не би било ни нас, а то смо тако олако заборавили, као да се наше постојање подразумијева. Када бисмо знали колико су наши преци радили од јутра до сутра да докупе парче плодне земље, данас бисмо другачије размишљали о ономе што смо у насљеђе добили.
Не бисмо се олако одрицали, продајом или заборавом, оног благословеног грумена који је освештан прадједовском муком, али и жељом да и нама, њиховим потомцима, нешто остане у насљеђе. Земља наших предака није на продају, а и да је продамо не бисмо извукли велику материјалну корист, а изгубили бисмо много.
Одсјекли бисмо грану из које смо изникли, и још једном се наругали онима чије гене носимо. Зато нека нико од нас не продаје оно што сам није стекао.
Поштујмо претке и не дајмо земљу коју су нам оставили!
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
