Епархија горњокарловачка данас обухвата пределе такозване Горње крајине, тј. Лику, Банију и Кордун, затим Горски котар; Хрватско приморје и две парохије у Истри, Пулу и Перој. У Словенији Епархија има само парохију Мариндол на левој обали Купе, док њена друга парохија на овом подручју, Бојанци данас припада Епархији загребачкој. Од оснивања до Првог светског рата овој Епархији припадала је Српска православна парохија у Трсту, која је основана за време епископа Данила Јакшића (1751—1771).
Историја Епархије горњокарловачке веома је бурна, као што су то били и историски догађаји који су условили њен постанак и који су пратили њен развитак, све до наших дана.
Епархија носи назив по граду Карловцу, којег је основао надвојвода Карло Хабсбуршки године 1579. Наслов „горњокарловачка” својевремено је дошао ради разликовања ове Епархије од сремскокарловачке Архиепископије, која је, за разлику од Карловца у Хрватској, обухватала ниже пределе према сливу река, са седиштем у Сремским Карловцима.
Српска насеља на подручју Епархије датирају углавном од XVI века. У току XVIII века досељавање Срба и формирање епархије углавном је довршено.
Продор Турака на Балканско полуострво био је фаталан по све балканске народе. Битка на Марици 1371., а затим војнички пораз српске војске на Косову 1389. отвара Турцима пут према центру Балкана а затим и према Средњој Европи. За непуних 100 година падају једна за другом све српске државе. У току XV века неколико пута Турци пустоше и земље Хрватске, нарочито после пада Босне 146З. Године 1415. Турци преко Хрватске допиру чак до Цеља. Три године касније јачи одреди турске војске продиру дубоко у Штајерску. Хрватско племство одолевало је како тако турским навалама све до краја XV века. У сукобу с Турцима на Крбавском пољу године 1493. Хрвати губе битку. Овај пораз био је од недогледних последица за Хрватску тог времена. Још пре Мохачке битке Хрватска је скоро сва опустошена. Држали су се само неки утврђени градови. У Мохачкој битци (1526) погинуо је и угарско-хрватски краљ Лудвиг. Наредне године аустријски надвојвода Фердинанд Хабсбуршки постаје заједнички владар Аустрије,Угарске и Хрватске.
У насталој ситуацији хрватско племство није могло да се само из својих градова одупире Турцима. Оно је и пре доласка Хабсбурга позивало народ из турских крајева да би колико толико населило опустошене крајеве Хрватске и Славоније. Народу који је позиван из турских освојених земаља гарантован је слободан живот и право на земљу коју ће обрађивати.
1После Мохачке битке Турци настављају с напредовањем. 1529. они су први пут под Бечом. Сада је цела Хрватска на удару турске силе. Године 1592. пада Бихаћ. Годину касније пада и Сисак. Турци се утврђују у Подравини. Турска граница према Аустрији иде сада од Подравине преко Чазме ка Сави. Јужно од реке Купе избија према Сјеничаку и слуњским брдима на Кордуну. Од Слуња граница је ишла брдима на југ од Плашког према Личкој Јесеници и Врховинима, затим југозападно преко Велебита на Јадранско море.
Пред турском силом староседеоци су се повлачили према Приморју, на острва, затим на север у Крањску и Штајерску. У насталим приликама године 1460. сели се и бискупска столица из Крбаве у Модруш крај Огулина, затим у Нови и напослетку у Сењ, где је и данас седиште Сењско-модрушке бискупије. За староседеоце најтежа је била година 1469, када су Турци продрли у Лику у Крбаву, палећи и робећи све пред собом. Те године се највише староседелаца иселило из ових крајева. Турци продиру и у Далмацију, где такође настају велика померања становништва.
Ослабљено и изгубљено хрватско племство, оставши без народа, није више могло да организује одбрану од Турака. Хрватско племство тог времена оптужује хрватски историчар Смичиклас оваквом констатацијом. „Права је срамота била да је непријатељ овако лагано могао преко наше земље јурити као да никога код куће неима“. (Пов. Хр. I, 650—654).
Ни Турска ни Аустрија с краја XVI века на своје границе нису гледале као на довршено разграничење. И једна и друга сила бојале су се близине друге стране. Крајем XVII и почетком XVIII века избијају између њих три велика рата. Први рат који је почео 1683., завршава се Карловачким миром 1699. године. У међувремену десила се и велика сеоба Срба у пречанске крајеве под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Из овог рата Аустрија је извукла велику корист. Турци губе Славонију, Банију, Кордун, Лику и Крбаву, затим Северну Далмацију. Два нова рата која је Аустрија водила с Турском у првој половини XVIII века, а који су се завршили, први Пожаревачким миром (1718), а други Београдским (1739), нису донели никакве територијалне промене Аустрији на подручју Хрватске, Славоније и Далмације.
За време владавине Отоманске царевине јужнословенским земљама, осим политичких промена, догодиле су се и велике етничке про-мене на тлу наше домовине. Потенцијална опасност да Аустрија у опустошеним крајевима Хрватске насели германско становништво отклоњена је мешањем Срба и Хрвата, што је касније можда и поспешило, а свакако олакшало стварање уједињене југословенске државе. На овом подручју нису досељавани Немци, па се није догодидо оно што се касније догодило у Војводини, првенствено у Банату и у још неким другим подручјима.
Продирање Турака из Босне преко Уне ка Слуњу и Кордуну, претило је да Хрватску пресече на двоје. Ту опасност одмах је увидео и Фердинанд Хабсбуршки. Државни интереси налагали су му да брани Хрватску чији је краљ од године 1527. Он је прво дао запосести напуштене или пропадању изложене феудалне градове. Затим заузима пуста подручја, одакле су се староседеоци Хрвати присилно иселили или су одведени у турско ропство. Рачуна се да су Турци одвели у ропство у току XV и XVI века око 400.000 душа! У време стварања Војне крајине Хрватска је према процени историчара имала око 3.000 пореских домова! Хрватску тих времена један домаћи историчар назива „остаци остатака некадашње Краљевине Хрватске“. Од некада бројног и моћног хрватског племства још су се држале породице Зрињских и Франкопана. Ове породице Аустрија је уништила 1671. године. Зрињским и Франкопанима припадале су све земље око Карловца и Слуња. Зрињски су држали и земље у Банији око Костајнице (Зрињ, Зринопољ). Надирањем Турака они се повлаче према западу и држе земље око Огулина, Босиљева, Рибника и Озља. Никола Зрињски први позива Србе на своја имања око Рибника.
Кордун је за Турке био најинтересантнији, јер је представљао природни пут према Крањској и Корушкој. Зато је Аустрија и саградила утврђени град Карловац да на граници Банске Хрватске и Кордуна послужи као упориште против Турака. Карловац ће одмах постати седиште генерала (Карловачки генералат), а одиграће и видну улогу у спровођењу верске политике Беча према новонасељеницима Србима и према Епархији у време њеног тешког настајања.
Новостворена Војна крајина била је од велике важности за војну стратегију Беча. Она је и образована да задржава или спречи продирање Турака у наследне земље Хабсбурга.
Од војних формација на овом подручју најстарија је сењска капетанија која је постала у другој половини XV века. Она је обухватала и подручје Оточца у данашњој западној Лици. Фердинанд ствара и Бихаћску војну крајину. Сењска капетанија касније је названа Приморском крајином. На подручју раније Бихаћске крајине образована је касније Хрватска крајина. Карловачки ге-нералат обухвата Карловац с Кордуном и делом Лике. За Славонију је формирана Славонска крајина, односно Вараждински генералат. Убрзо после формирања војних власти и цивилна управа прелази у руке војних команди на целом подручју Војне крајине.
Стварање Војне крајине није, што је разумљиво, било у личном интересу хрватског племства. Али баш захваљујући постојању те нове војне формације Хрватска никада није цела потпадала под Турке. Њене градове запоседнула је аустријска војска, а опустошене земље су насељене претежно православним српским живљем, од којих ће Аустрија регрутовати војнике крајишнике за борбу против Турака.
Досељевање Срба на подручје Епархије
2Ж у м б е р а к је први добио јачу српску насеобину. Али Манојло Грбић, писац добро познатог дела у три књиге „Карловачко владичанство“, наводи да су се прве мање српске насеобине појавиле око Огулина, затим између Модруша и Витуња крајем XV века. Као што смо већ поменули ове земље припадале су породицама Зрињских и Франкопана. Земље које су остављали повлачећи се на запад пред Турцима, биле су пусте. У то време Жумберак је био утврђени град. По њему је касније добио назив цео крај од Метлике према северу, границом Хрватске и Крањске. Први Срби у Жумберку помињу се године 1526. Зову их Рашанима или Србима. Ова прва насеобина појачана је доласком веће групе Срба у Жумберак године 1531. године. Досељеници су називани и Ускоци, па се по њима и данас једна планина у залећу Жумберка зове Ускочка гора. Никола Јуришић, хрватски великаш, доводи године 1535. у Жумберак већи број Срба из Босанске крајине, из околине Гламоча. Године 1538. цар Фердинанд издаје Жумберчанима прву посебну привилегију. Добивају право да 20 година уживају земљу коју обраћују и на којој напасају своја стада. Привилегија је поновљена и допуњена 1544, а послужила је као образац за све касније даване привилегије Србима у Горњој крајини. Жумбер-чани уживају и слободу вере. Године 1597. у Жумберак се досељава још 1700 душа. После споразума у Мадриду од 1617. Аустрија удовољава захтевима Млетачке републике и расељава сењске ускоке. Једна група ускока долази те године у Жумберак.
У XVI веку долазе мање групе Срба у поједина насеља југозападно од Жумберка према Капели, затим у део Крањске звани Бела Крајина, преко Купе, као и у пределу јужно од ове реке. Године 1544. бан Никола Зрињски даје дозволу једној групи Срба из Мушковца код Обровца (отуда у листини израз „московски власи“) да се населе око Прилишћа и Росопојника. Ови далматински Срби насељују се у двадесетак селишта и ту обрађују земљу колико год ко може. Већ године 1580. ови досељеници су католици. 1597. насељене су данашње парохије Мариндол и Бојанци. Ови су се досељеници издвојили од једне групе која је те године дошла у Жумберак.
Г о м и р ј е у Горском Котару насељено је Србима после пада утврђерог града Клиса у Далмацији 1596. После вишекратног продирања Турака у ово подручје у току XVI века, цео предео око Гомирја био је потпуно опустео. Преко посебних делегата ови Срби из Далмације тражили су дозволу за преселење од надвојводе Фердинанда у Грацу. Тада су насељени Гомирје, Врбовско и Српске Моравице. То су били поседи Франкопана. Досељеници нису нипошто хтели кметски однос према господарима. Крајишка војна команда хтела је пошто пото да овај народ сачува у новим насељима из својих посебних војних интереса. Сукоб са Франкопанима решен је компромисом. Исплаћено им је земљиште у року од 4 године са 15.000 форинти. После ове нагодбе од године 1657. досељеници су мирно живели на својим имањима.
Л и ч и Крмпоте у Горском Котару добивају прва српска насеља у првој половини XVII века. Сењски капетан Данило Франкол, пошто је с војском продро у Равне Котаре у Далмацији довео је у овај крај године 1605. око 700 душа, од којих 200 војника. Иако су досељеници уживали подршку војних власти, одмах су дошли у сукоб са породицом Зрињски. У овом случају победили су Зрињски. Неки од пресељеника су се иселили, а неки су примили кметски положај. Исто се догодило и са насеобинама од Лича према Сењу и онима у Крмпотама. У пределима иза Капеле сачувала су се два јака насеља: Јасенак и Дрежница, и данас две посебне парохије. Њих је доселио у те крајеве огулински велики капетан Гашпар Франкопан године 1632. из околине Цазина у Босни. У Горском Котару постојала су мања српска насеља по Равној Гори, Смрчевој Пољани и Мркопљу. Ова мања насеља су се стопила са староседеоцима. Остала је мања група у Туку који је данас саставни део парохије српскоморавичке.
Г а ц к а д о л и н а с Подгорјем од Велебита према мору почели су се насељавати српским живљем почетком XVII века. Ови крајеви нису никада били под Турцима, али су често страдали од турских упада и пљачке. Први досељеници у ово подручје нису били са стране. Пребегли су од Рибника у Лици, натерани зулумом рибничког бега. Сењски капетан Сигмунд Гушић насељава Прве Србе око Брлога године 1609. (135 кућа са 550 душа.) Две године касније насељени су Швица и Српско поље. Године 1658. почиње насељавање и места око Оточца, Старог Села, Главаца, Шкара, Дољана и Залужнице. Они се касније шире према Врховинама, Црној Бласти, Турјанском и Рудопољу. Када је насељаван Брлог један број српских породица населио се према Красну на приморским падинама Велебита. Било је и мањих насеља изнад Јабланца.
С р е д њ а Л и к а са Крбавом најтеже је страдала од Турака. Прво је пљачкана и пустошена, а 1528 је освојена од Турака. Турци сада овамо доводе рају да им обрађује опустелу земљу, највише из Босне, а довођени су и Буњевци римокатолици из Херцеговине. Али је раја тешко подносила турску власт. Већ смо видели да су избеглице из Лике населиле Брлог. За све време турске управе у Лици становништво се стално мењало. Лика је ослобођена од Турака у великом рату, па је Карловачким миром припала Аустрији. Када је Лика ослобођена, Беч је дуго премишљао како да уреди ову област. Напокон је прикључена Војној крајини.
Кад је Лика ослобоћена од Турака у њој је било доста Срба досељених за турског времена. Сад се у Лику досељавају и Срби из Далмације, а многи који су раније пребегли испод Турака на север поново се враћају у старе насеобине. Тако Срби из околине Оточца насељавају Вребац и Комић. Пресељеници из Брлога сада насељавају Пећане и Јошан. Једна група српских породица сели се из Прокика у Западној Лици у Мутилић На Удбини. Срби из Далмације насељавају Зрмању, Грачац и Медак. Места у Крбави насељавају Срби из Купреса, Грахова и Кнезпоља. Велику Попину и Мазин насељавају Срби из Книнске крајине у Далмацији. У Брувно се преселила једна група породица из Дивосела и околине Госпића. Манојло Грбић помиње докуменат из ког се види како Јурај Крижанић, повереник карловачког генерала за Лику дозвољава косињском кнезу Вукашину Милеуснићу да се са 40 српских кућа пресели у Широку Кулу.
Тако је Лика дуго насељавана и пресељавана док се крајем XVII века стање у њој смирило.
Кордун је ослобођен од Турака у првом великом рату Аустрије с Турском и коначно је припао Аустрији Карловачким миром. Одмах по ослобођењу овог подручја почело је насељавање и овог опустошеног подручја. Ипак Турци никада нису владали целим подручјем Кордуна. Они су били задржани код Сјеничака, одакле се њихова власт протезала до слуњских брда, па према Плашком и Јесеници. Део Кордуна између Мрежнице и Коране иако је био опустошен, Турци нису освојили. Аустрија је освојила од Турака опустошену земљу. Још четири године пре Карловачког мира карловачки генерал Хеберштајн упада у Крбаву и одводи собом око 100 српских породица и насељава их око Будачког у рејону Карловца. Затим следи досељавање још 286 породица (2784 душе) које се настањују око Будачког, у Перјасици, Коларићу и Тржићу. Ово досељавање помагао је карловачки генерал Штрасолд и турањски капетан барон Фрањо Оршић. Године 1687. крајишка војска упада у пределе око Кладуше, којом приликом је из овог краја одведено 120 српских породица, које су насељене по Перјасици и Тржићу. Бариловићски капетан Халерштајн довео је још 120 српских породица и населио их по Коранском бријегу, у Косијерском селу и Великом Козинцу. Турањски капетан барон Кулмер населио је у Тушиловићу 70 породица године 1717. Али већ године 1721. одавде су пребачени преко слуњских брда, да се не свађају око земље и испаше са староседеоцима у Мостању и Турњу, а и да се удаље од карловачке тврђаве. Још 1689. генерал Херберштајн издаје међашни лист и разграничава досељенике од староседелаца, јер је долазило до честих свађа око испаше и ометања поседа.
У време када је насељавано подручје око Будачког огулински капетан Кристифор Храниловић, родом из Жумберка, довео је 200 породица и населио их у Скадру, Вељуну и Благају. Подручје Војнића делимично је насељено када и предео око Доњег Будачког. Јача насељавања подручја Војнића извршена су у времену трећег рата Аустрије с Турском, када је после Београдског мира (1739) Аустрија изгубила пределе с десне стране Уне. Тада је велики број српских породица преселио у Банију, али их је доста стигло и у предео Војнића.
Године 1711. карловачки генерал Рабата насељава око 200 српских и хрватских поро-дица у пределу Раковице, између Слуња и Плитвица.
Овим би углавном било завршено насељавање Кордуна. Године 1715. међу насељеницима на Кордуну било је завладало осећање несигурности, па је почело исељавање у доње крајеве. Није утврђено што је проузроковало ту појаву. За време ових покрета становништва Карловачки генералат је изгубио 1011 војника, што није био мали губитак.
Свиштовским миром године 1791, после четворогодишњег ратовања са Турском добила је Аустрија на Кордуну још 15 квадратних миља од Турске. После овог мира на подручју историјске Хрватске Турској је остало још само 17 квадратних миља територије. То је предео око Кладуше који данас припада Босни и Хецеговини. Поменутим миром Аустрија добива на Кордуну градове Цетин и Дрежник. Тада су насељене данашње парохије Кордунски Љесковац, Машвина и Садиловац. То су такозвана „новоселија“. Свиштовским миром Аустрија добива и такозвани лички Кордун од Небљуса до Срба. Овај предео и под Турцима је био насељен српским становништвом, па није било нових насељавања.
П л а ш к и и предео око Огулина претставља једно затворено географско подручје. То је плашчанска висораван која се протеже све до Огулина. Издвајамо ово подручје, јер у строгом смислу речи, није Лика, не спада ни у Кордун, као ни у Горски Котар. Када је крајем XV века настрадао од Турака утврђени франкопански град Модруш, Франкопани оснивају утврђени град Огулин. Ту у близини налазио се и стари франкопански град Витуњ. Године 1632. помиње се прва српска насеобина око Витуња. Гашпар Франкопан 7 година касније насељава око Витуња још 17 српских кућа. У Хрељину и Отоку, местима у близини Огулина у супротном смеру, било је, како изгледа, нешто Срба у крајишкој служби још године 1540. Оток, као и суседно му место Муњава насељени су почетком XVII века.
Од Муњаве према Плашком почетком XVII века било је још пусто. Године 1609. три српска кнеза обраћају се Ратном савету у Грацу с молбом да им се дозволи насељавање у Плашком, око река Дретуље и Јесенице. У молби наводе како су пребегли са 532 душе, 190 војника. Моле још да им се у Плашком сагради кула, како би са својим војницима затворили Турцима прелазе између Карловаца и Сења, Слуња и Тоуња. Надвојвода је заповедио огулинском капетапу Ивану Галу да их прими. Кнезовима су одређене по две војничке плате, а наређено је да се народу додели 200 стара проса.
Досељавања у Плашки настављена су у годинама 1610, 11. и 12. Године 1612. у Плашки долазе 24 породице из Лике. Године 1655. прешло је у Плашки 12 кућа из Коренице која је још била под Турцима. Они су собом довели и много стоке. Помиње се и једна сеоба у Плашки године 1666.
Године 1705. војне власти су дозволиле да се 30 кућа из Плашког пресели у Личку Јесеницу, 15 километара од Плашког на реци Јесеници.
Тек године 1663. Плашки је добио војничку кулу, коју су тражили кнезови још почетком XVII века када су молили дозволу за насељење Плашког.
Б а н и ј а је источна област Епархије горњокарловачке. Углавном обухвата пределе између Уне и Купе, и од Петрове горе на југозапад према Двору на Уни. Део Јужне Баније између Зрињске горе и Уне насељен је Србима још за време турске управе, када је насељен и предео око Козаре у Босни. Банија као војна област била је подељена на две крајишке регименте: глинску и петрињску. Ове две регименте налазиле су се под врховним заповедништвом хрватског бана све од године 1704. Отуд и назив Банија.
Предео од Сјеничака према Купи био је ненасељен још почетком XVII века. Иако никада није био коначно освајан од Турака, близина границе улевала је страх, па се није нико могао решити да се ту настани. У то време у Перни постоје само три куће. Чим су Турци потиснути од Петрове горе, породица грофа Драшковића предузима кораке да насели своје имање око Сјеничака. Најпре видимо неколико насељених кућа у Утињи, а одмах затим Сјеничак насељава 80 српских породица. Године 1718. грофица Магдалена Драшковић моли кнеза Милослава Карапанџу да насели у Требињи, петнајестак километара од Карловца, колико највише може српских породица. Грофица је од досељеника тражила кметску послушност. Ово је био изузетак, јер Срби никако нису хтели да заснивају кметске односе. Требиња је и раније имала нешто српских досељеника, али је грофица желела да свој посед гушће насели.
Топуско и Перна под Петровом гором, затим данашње парохије Кирин, Стипан и Бовић били су поседи загребачког бискупа. Из једног документа од године 1687. види се да је Кирин тада био насељен. Управници бискупских поседа тражили су од насељеника кметски однос, па је због тога дошло до побуне сељака године 1701. Из једног извештаја управника бискупског поседа из године 1699, видимо да су и тада вршена насељавања у Чемерници, Топуском и Перни.
У Доњој Банији имала је своје поседе породица хрватских великаша Кеглевића. Због својих поседа око Блиње они су се стално сукобљавали с Турцима. Петар Кеглевић насељава српске породице око Петриње.
Од појединих докумената о досељавању Срба у Банију, да поменемо један из године 1687. Хрватски бан Никола Ердеди позива загребачког бискупа Мартина Борковића да дозволи насељавање Срба по Бовићу и Кирину, где су се налазили бискупови поседи. Нешто касније петрињски гроф Фрањо Ердеди, године 1693, поставља киеза Петра Драгошевића за главара Србима у Слабињи и другим околним насељима. Године 1697. хрватски племић Петар Кеглевић доводи Србе у Кривају. Исте године Срби се насељавају и око Суње. Две године касније насељена је Живаја.
За време сеобе под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем доселило се у Банију око 11.000 нових досељеника. Ово досељавање јако је повећао број Срба у Банији. Раније је на подручју горње Баније било око 4.000 досељеника. Пре Сеобе, доња Банија слабо је била насељена због близине турске границе. За време Велике сеобе у доњој Банији је насељено преко 40 села. Према попису од 1768. гододине на подручју Епархије горњокарловачке било је 411 српских села 12.079 домаћинства и 124.762 душе. Овај број учетворостручио се до почетка другог светског рата.
Насељавање градова
Градови на подручју Епархије горњокарловачке спорије су насељавани српским живљем. Српски досељеници нису имали искуства у бављењу трговином. Осим тога према њима као према иноверцима војне власти су гајили велико неповерење. Први трговци у Карловцу, Петрињи, Костајници и другим градовима били су Цинцари и Грци. Тек касније јављају се и трговци Срби. Али веома брзо стичу искуство у трговини и занатству, па с временом постају важни економски фактори у градовима. По досељењу у ове крајеве, Срби су прилично дуго остали претежно сточари, мање земљорадници.
Насељавање Срба у градовима узима маха тек у другој половини XVII века, за владавине цара Јосифа II. И поред либералнијих закона које доноси Јосиф II, грађанско друштво тог времена тешко се мирило с начелима верске толеранције, па су досељеници у градовима имали великих тешкоћа око градње храмова.
3 К а р л о в а ц је у почетку био војно упориште. Основан је 1579, а већ 1585. у граду се помињу две српске породице. Али после организације Војне крајине године 1746, у карловачком гарнизону војници су претежно Срби. Почиње и досељевање српских трговаца. Године 1764. један Србин је члан Градског већа. За време владике Данила Јакшића (1751—1771) духовне потребе карловачким Србима врше гомирски калућери. Али убрзо карловачки генерал Петаци (1754 —1763) забрањује улазак у град било којем православном свештенику. Још у то време православни су такозвану „штолу” за обреде плаћали надлежном жупском уреду. Марија Терезија на жалбу владике Данила Јакшића и митрополита Павла Ненадовића укида забрану генерала Петација. 1769. дозвољава се православном свештенику да се може у мантији појавити на улици. 1744. Срби у Карловцу први пут имају своју капелу. Први карловачки свештеник био је Лазар Полојац.
Године 1778. Карловац је проглашен слободним краљевским градом. Управа у граду прелази из војних у грађанске руке. Градски магистрат године 1782. доноси одлуку да се православна капела у граду затвори. Угарско намесништво потврдило је ову одлуку. Године 1788. Угарско намесничко веће дозволило је поновно отварање капеле. Тек одлуком Илирске дворске канцеларије године 1791. Срби у Карловцу добили су право за своје, посебне матичне књиге.
4Средином априла 1785. године освећен је и положен камен темељац карловачке право-славне цркве. Црква је грађена две године, али је свечано освећена тек године 1803. Осветио је владика Петар Јовановић Видак. Живописао је познати српски сликар барокне епохе Арса Тодоровић. Све до 1808. Карловац је саставни део тушиловићке парохије. Тада постаје самостална парохија. Прилике у Црквеној општини карловачкој дуго су биле неповољне за свештеника, јер је и овде преовлађивао световни дух у управаљњу црквеном имовином. За свештеника стање се нешто поправило тек од доношења Рескрипта, а црквени поредак у правом смислу влада у овој црквеној општини тек од најновијег времена.
Р и ј е к а је најпре имала грчку православну колонију, као скоро сви наши градови на Приморју. 1717. Грци већ имају капелу св. Ђорђа. Те године архимандрит Макарије Хилендарац пише из Венеције Митрополиту Викентију Поповићу (1713—1725) у Сремске Карловце да пошаље горњокарловачког владику Данила Љуботину да освети грчку цркву на Ријеци. Објашњава архимандрит митрополиту, па каже: „да буде греческаго закона у Ријеци граду, где није до сада никада била“.
Године 1769, због већег броја Срба на Ријеци, капела је већ у српским рукама. Али још увек свештеник долази из Гомирја. И Срби на Ријеци све до године 1791. плаћали су „штолу” надлежном жупском уреду. Априла 1788. положен је камен темељац данашњој цркви св. Николе. Камен темељац је осветио епископ Генадије Димовић. Међу тадањим туторима помиње се и „господин Арсеније от Шакабента“. Црквена општина на Ријеци брзо се материјално уздигла. Али тек после 1945. број верника нагло расте. Она је данас најјача градска црквена општина у Епархији и с најсређенијим приликама.
С е њ град под Велебитом на мору добива православну цркву године 1788. Црква, посвећена св. Богородици, дуго је служила и као војна капела. Тек између два светска рата Сењ постаје самостална парохија. У Другом светском рату црква је срушена до темеља, а свештеник је убијен. У Сењу данас постоји само црквена кућа, а преостали верници своје верске потребе обављају на Ријеци.
5 К о с т а ј н и ц а убрзо после ослобођења од Турака има своју самосталну парохију. 1713., када је Епархија горњокарловачка подељена на две епархије, Костајница је била седиште епископа костајничко – зринопољског. За време митрополита Алексија Андрејевића (1741—1749) саграђена је у Костајници катедрална црква, која је стилски представљала једну од најлепших цркава у целој Епархији. (5)
Цркевене и политичке прилике досељеника
Аустрија је била католичка земља на челу са царем који је имао титулу „апостолског величанства“. Све до Толеранц-патента цара Јосифа II, па чак и после доношења овог документа, Аустрија, а нарочито њен двор, тешко су се мирили с начелом верске толеранције. Због своје православне вере и Српске цркве којој су припадали, као и због сталне тежње да остану у духовној вези са народном и црквеном матицом, досељеници су подозревани. И за црквене власти, долазак иновераца стварао је једну нову ситуацију, јер се знало само за јурисдикцију територијалних бискупа. Разуме се, и они су поступали потпуно у духу тог времена. У. овим крајевима на истој територији никада раније нису се сусретале две јурисдикције.
Срби су се досељавали на напуштена земљишта, по жељи војних власти, али с бла-гословом преосталих домаћих великаша, па, како смо видели, и с дозволом загребачких бискупа. Земља је била пуста, а требало је живети, земљу обрађивати и бранити.
Са Србима досељеницима долазило је и њихово свештенство, највише калуђери из попаљених и опустошених манастира. Где год је са народом био и његов свештеник, а по правилу то је било скоро увек, верски живот се настављао и у новој средини. Наглашавамо „верски живот“, јер у почетку није могло бити речи и о црквеном животу, пошто није било храмова, а нису се могли ни зидати. Вршени су обреди, појединачни и општи, слављена је крсна слава и освећивани су домови. Народ је жилаво чувао своју стару веру и своје верске обичаје, и о преверавању није могло бити ни речи. Феудални власници насељених подручја по правилу нису дирали у веру досељеника. Чак ни загребачки бискуп не поставља питање вере за досељенике који су се населили на његовим поседима око Топуског. Тек касније, двор и други католички центри, нарочито у мирним временима када није требала мишица крајишника, иступају с унионистичким плановима, понекад и веома агресивно. Срећа је била у томе што је и на проблем вере и црквене припадности досељеника Беч гледао са својих војничких и одбрамбених интереса. Њему је била потребна Војна крајина. Турска је била близу и још јака. Хрватска и Славонија, опустошене и расељене, остале су као неки тампон према Турцима. Зато је Аустрији, а и хрватском племству, добро дошла Војна крајина. Захваљујући овој околности Хрватска није никада била сасвим покорена од Турака. Али домаће племство није добро гледало на стварање слободних сељака на својим имањима. И Хрватски сабор, нарочито у току XVII века, више пута је настојавао на покмећивању сељака досељеника. Беч је посебним привилегијама штитио досељенике, па и њихово право на исповедање вере. Али привилегије су се поштивале само у ратним временима. Него ратна времена су често настатала, па су се и привилегије како тако одржавале и поштовале.
Г о с п и ћ, највеће место у Лици, дуго је био саставни део парохије у Смиљану. У току XVIII века у граду живи неколико српских трговаца. Самосталну парохију добива године 1868. Црква св. Ђорђа саграђена је раније. Иконостас је радио загребачки сликар проф. Бауер.
О г у л и н је као и Госпић дуго био у саставу сеоске парохије. Црква, која је најпре била филијала, саграђена је године 1857. Огулин је седиште парохије тек од године 1870.
О т о ч а ц је такође у прво време био саставни део сеоске парохије. Веома лепа црква у Оточцу је саграђена године 1863. Има самосталну парохију са приградским насељима од године 1878. На Ђурђевдан 1963. у Оточцу је свечано прослављена стогодишњица цркве.
Т р с т је после оснивања Српске православне црквене општине и парохије у овом граду све до првог светског рата био под јурисдикцијом Епископа горњокарловачког.
6Још у почетку XVIII века у Трсту је живело више богатих грчких трговаца. У исто време у Трст пристижу и поједине српске породице из Боке, Далмације и Босне. Прва заједничка грчко-српска богомоља отворена је 1748. Године 1751. Марија Терезија овој црквеној заједници издаје посебну привилегију. Црквена општина добива право да може градити цркву, вршити обреде и бирати себи свештеника. Ова прва привилегија није решавала питање јурисдикције, него је царица задржала право да у чисто црквеним питањима одређује архијереја „грчке вере“. Грци и Срби заједно граде цркву св. Спиридона, али имају свако свога свештеника. Због настале неслоге српски свештеник напусти Трст. Тршћански Срби обрате се за помоћ епископу горњокарловачком Данилу Јакшићу. Јануара 1757. царица ставља Трст под јурисдикцију епископа горњокарловачког Данила, „због близине места и због Твоје нама похваљене смерности и због других Твојих врлина”, како се каже у поменутом царичином декрету владици. Исте године владика одлази у Трст и успе да макар некако измири Грке и Србе. Владика Данило постави Србима за свештеника светогорског калуђера Мелентија. Али опет долази до свађе. Владика Данило поново одлази у Трст. Године 1769. царица доноси одлуку да убудуће епископ горњокарловачки поставља свештеника у Трсту. Од године 1769. Срби у Трсту имају стално свог свештеника. 1772. измењен је први статут. Прво Грци, а за њима и Срби изузимају своју црквену општину од контроле епископске власти. 1782. долази до коначног раздвајања Срба од Грка. Црква св. Спиридона остане Србима а Грци себи саграде цркву св. Николе. Али и Грци остају у јурисдикцији епископа горњокарловачког. Епископ горњокарловачки Генадије Димовић (1786—1796) затражи од обеју црквених општина да плаћају допринос, „конвенцију” за издржавање Епархије. Обе црквене општине се успротиве. Позову у помоћ и државну власт. Беч је то једва и дочекао, па двор 1795, после скоро пуних 40 година трајања, укине за извесно време јурисдикцију горњокарловачких епископа над црквеним општинама у Трсту. У пролеће 1816. у Трсту се дуже бавио горњокарловачки владика Мојсије Мијоковић. Како наводи протосинћел Кирил Цветковић у својој чувеној Аутобиографији, владика је у Трсту свечано дочекан. У дочеку је учествовао и владика далматински Венедикт Краљевић. Владика је о Ускрсу служио у српској цркви у Трсту.
Карактеристично је да је за време боравка у Трсту владика Венедикт Краљевић одлазио у грчку цркву, док је српску само посетио. И владика Мојсије Мијоковић учинио је званичну посету грчкој цркви у Трсту, где је био свечано дочекан.
Упорношћу у одбрани својих националних и верских права, и поред дволичне политике Беча, Срби у Епархији горњокарловачкој сачували су веру прадедовску и убрзо доживели и организацију цркве у новој постојбини. Као Крајишиици, добри војници за борбу против турске силе, учинили су услуге и браћи Хрватима. У доба Препорода признали су Србима ове братске услуге и најистакнутији представници хрватског друштва. Гроф Јанко Драшковић констатује да су Хрвати у „братској заједници са Србима“ сачували Хрватску да сасвим не подлегне Турцима. „Помислимо на српске мишице на Кордуну које нас бране“, опомиње Људевит Гај. Иван Кукуљевић (1816—1889), истакнути политички и научни радник Хрватске из времена Илиризма, највероватније мислећи на потенцијалну опасност за германизацију Хрватске, истиче „да је српски народ помогао Хрватима, те је чисту народност сачувао“.
Ова признања дошла су у време буђења нациоиалне, а у исто време и словенске свести код наших народа, у време када почиње да преовлађује идеја јединства и државне заједнице Срба и Хрвата и осталих Јужних Словена.
Своју националну свест српски досељеник чувао је првенствено као члан Српске православне цркве. Његова свест о припадности тој Цркви била је јака. Његово свештенство, мада неуко и једва писмено у то време, а можда и сувише примитивно за нову средину, и само је носило високу националну свест, као и свест о томе да кроз Цркву служи националним и државним интересима свога народа.
Обнављањем Пећке патријаршије 1557. Српска православна црква ствара своју, за оно време невероватно јаку, организацију на целом подручју Турске царевине. Православни епископ са седиштем у Ораховици верски је старешина за досељене Србе у Славонији. Срби на подручју Поуња, Лике и Далмације под духовном су управом дабробосанских митрополита. Године 1614. дабробосански митрополит Теодор потписује се и као митрополит „клишки“ (Далмација) и „лички“.
Све од времена продора Турака у Лику ( 1527), за православне Србе у овим крајевима свакако је био од великог значаја манастир Рмањ на десној обали Уне, на ушћу Унца. Када је године 1638. овај манастир спаљен, његов игуман Василије моли цара Фердинанда III (1637—1657) да за своје монахе подигне нови манастир у Хрватском приморју, где се налазио велики број пребеглица из крајева под Турцима. Овој молби супротставио се карловачки генерал Вук Франкопан. Исти генерал 1642. извештава цара да се на његово подручје доселило око 100 православних калуђера. Није им дозвољено задржавање. Једни су отишли у Марчу а други у Лепавину. Из манастира Рмња, одакле су свакако били добрим делом и поменути калуђери, тада се преселио у Марчу и епископ Гаврило Предојевић.
За Србе досељенике у Доњем Поуњу свакако је био од значаја и манастир Моштаница. По заузећу Костајнице (1556), Турци су и сами доводили и дозволили да се у ове крајеве пресели већи број српских породица Између Карловачког и Пожаревачког мира цело Поуње је у турским рукама. Када је Пожаревачким миром Аустрија добила и крајеве преко Уне, све до Козаре, манастир Моштаница је припадао епископу Костајничко-зринопољском, чије је седиште било у Костајници. Београдским миром (1739) Уна је поново постала граница између Аустрије и Турске.
Манастир Гомирје
7Први досељеници у Гомирју, као што је већ речено, били су Срби из Далмације. Са досељеницима било је и неколико калуђера из манастира Крка. Они одмах подижу малу дрвену цркву са зградом. Овим је ударен темељ манастиру Гомирју. Позната су имена тројице калуђера досељеника. То су: Аксентије Бранковић, Висарион Вучковић и Мардарије Орловић. Све до пред крај XV века у Гомирју је постојала католичка црква. Али крајем XV века крај је потпуно опустео. Нестала је без трага и црква. Гроф Вук Франкопан тек основаном манастиру поклања године 1619. нешто земљишта. 1657. калуђери купују цео предео око манастира. 1621. код манастира је подигнута и кула за осматрање. Сто година касније, 1719., кула је претворена у звоник. 8Уз ову кулу, звоник, касније је подигнута и данашња манастирска црква Рођења св. Јована Претече коју је године 1730. осветио тадашњи епископ горњокарловачки Данило Љуботина. Иза манастира према брду основано је и гробље. Епископ ове Епархије, каснији митрополит карловачки Павле Ненадовић на гробљу је саградио капелу коју је посветио Успењу Богоматере. Епископ Павле осветио је капелу на Велику Госпоину 1747. Исте године, уочи св. Николе манастир је настрадао у пожару. Одмах је обновљен. Али у пожару су за свагда изгубљени многи драгоцени документи. Од 1842—1846. саграђен је данашњи манастирски конак, а за време истакнутог архимандрита Севастијана Илића.
У Гомирју је бивало и до 30 монаха. Према попису из 1771. манастир је имао 50 рукописних књига, србуља. На почетку другог светског рата у библиотеци манастирској било их је само 25. Владика Данило Јакшић у Гомирју је био основао и сликарску школу. Гомирски калуђери више пута су одлазили у Русију, одакле су доносили књиге и црквене утвари. Гомирски игуман Теофил Алексић био је двапут у Русији, 1754 и 1761. Из Русије је донео владици Данилу Јакшићу и архијерејски окрут, поклон царице Јелисавете.
11Гомирје је одиграло важну улогу у црквеном животу Епархије. У Гомирје су долазили егзарси српских патријараха још пре организације Епархије, као и изасланици појединих архијереја. Ту су се предавале поруке, ту су храбрени његови калуђери и одатле су ишле поруке народу у несређеним приликама и у тешким временима. Гомирски калуђери опслужују у почетку све парохије од Ријеке до Карловца. Они су опслуживали и парохије у Жумберку. У Гомирју је духовно стасао Јосиф Рајачић, каснији значајни најпре митрополит и затим патријарх српски. У Гомирју су се духовно уздигла два значајна архијереја ове Епархије, Данило Љуботина и Данило Јакшић. Удаљено од центара, економски самостално Гомирје је лакше одолевало свима могућим насртајима на веру и народност.
10Гомирски калуђери уживали су велики углед у народу. Особито нерасположење према манастиру је показивао карловачки генерал Вук Франкопан. Године 1638. наређује му цар Фердинанд III да не прогони домаће калуђере и свештенике. Цар му дозвољава да са свог подручја удаљује „туђе попове и калуђере”. Овде се мисли на оне несрећнике који су после палења села и манастира бежали у „Царевину”, тражећи мира и уточишта испред турских зулума.
Гомирје је имало своје поседе и на приморју. Према једном докумеиту из године 1670, гомирски игуман Макарије дозвољава неком Ђури Вукелићу да може уживати „калуђерску луку” у Сењској драги.
9У другом светском рату Гомирје је пострадало. Тешко је оштећена црква, а конаци су спаљени и претворени у праву рушевину. Од године 1957. Гомирје се постепено обнавља. На цркви су измењена кубета и оправљен кров. Конак је покривен и у њему је уређено неколико просторија. Унутрашњост цркве још није уређена. Недостаје и иконостас. Потребна су још велика средства да се огромни манастирски конак сав оправи. Данас манастир има два јеромонаха и три искушеника.
Манастир Марча и рад на унији
Обнављањем Пећке патријаршије јурисдикција Српске цркве помера се до крајњих западних граница Турске. Патријарх Макарије оснива у Ораховици седиште епископа за православне Србе на подручју пожешког и церничког санџаката. У једном запису из године 1594. помиње се ораховачки митрополит Василије.
12Око половине XV века српске избеглице из области под Турцима, на реци Глоговници близу Иванића у Славонији, под истоименим брдом, саградили су манастир Марчу. Храм је посвећен светим Арханђелима. После Мохачке битке Турци су манастир опустошили. У другој половини XVI века на подручје Вараждинског генералата досељавају се веће групе Срба. Око 1564. из манастира Рмња у Босни бежи босански митрополит Гаврило са 80 калућера. Он обнавља манастир и гради дрвену цркву.
Крајем XVI века, године 1595. посећује у Вараждину генерала Херберштајна неки, изгледа ораховачки, митрополит Василије. Преговарали су о пресељавању Срба. О разговору генерал је известио и надвојводу Фердинанда у Грацу. Посебним декретом из исте године надвојвода дозвољава митрополиту Василију да пређе на територију Аустрије. Одређује му и државну плату. Изгледа да је и овај митрополит наставио с обнављањем Марче, чију је дрвену цркву саградио поменути босански митрополит Гаврило.
Митрополит Василије је умро око године 1609. Свакако је одржавао везе с пећким патријархом Јованом. Ово се може закључити и из онога што настаје после митрополитове смрти. Баш ове 1609. године пећки патријарх Јован (1592—1614) за „епископа западних страна” поставља Симеона Вретанијског. Ова титула изгледа да долази отуда што се у Пећи знало да негде на крајњем западу постоји Британија, па је постојало мишљење да је и овај наш запад, подручје владике Симеона, Британија, односно „Вретанија”. Загребачки бискуп Никола Степанић Селнички има сада неочекивану ситуацију. Он поступа у духу свог времена, што је и разумљиво, па се противи стварању иноверне јурисдикције на свом подручју. Он писмено моли цара да се не протегну раније даване привилегије српским досељеницима и на његово црквено подручје. Али надвојвода узима Србе у заштиту. Он настоји да задржи досељенике, јер му требају војници, Бискупу оспорава чак и право на десетак од прихода са земље. Надвојвода то објашњава тиме што су сада Србима насељене земље „више од 40 година биле пусте”. С друге стране и војне и црквене власти врше притисак на епископа Симеона да прими положај викарног епископа загребачког бискупа, на чијем се црквеном подручју он налази. Стешњен неприликама, епископ Симеон пристане. Папа Павле V сада потврћује Симеона за „епископа свих католичких Срба грчког обреда”. Царском наредбом од године 1611. епископ Симеон добива духовну власт над православним Србима у оба генералата. Надвојвода Фердинанд наређује писмеио да новог епископа морају сви слушати. За непослушне, „невернике”, предвиђа и казне. Загребачки бискуп Петар Домитровић, за кога каже хрватски историчар Манојло Сладовић да је био српског порекла, године 1618. поклања манастиру Марчи један део свог бискупског поседа код Иванића.
Од године 1611. за скоро 250 година Беч јавно и тајно спроводи унионистичку политику према Србима досељеницима.
Епископ Симеон је морао да крије од народа све своје везе. Умро је године 1630. Око ове године помиње се у Марчи неки епископ Данило, али о њему се ништа не зна. Од године 1630—1642. столицу марчанских епископа заузима Максим Предојевић. Хиротонисан је у Пећи и у свему је православни архијереј. Оптужен од непријатеља, лишен је слободе, па је негде у заточеништву, изгледа, и умро. Наследио га је Гаврило Предојевић (1642—1644). Постоји мишљење да је овај архијереј раније био митрополит босански, па је 1638. побегао из маиастира Рмња у Аустрију. Презиме Предојевић имао је и његов наследник Василије (1644 — 1643). Од 1648— 1662. у Марчи је епископ Сава Станисављевић. И поред формалних односа са загребачким бискупима, сви ови архијереји били су православни и одржавали су везе с пећ-ким патријарсима, који су их и хиротонисали.
Наследнику Саве Станисављевића Гаврилу Мијакићу (1661—1771) није дозвољено да иде у Пећ ради хиротоније. Није хтео ни да иде у Рим. Одлази у Молдавију где га је године 1663. хнротонисао молдавски митрополит Сава.
Епископ Гаврило Мијакић борио се с великим неприликама. Народ нипошто није хтео унију, па је свог епископа подржавао. Због изигравања датих привилегија године 1666. побуне се Срби у Вараждинском генералату. Генерал Херберштајн угуши побуну. Али владика Гаврило је оптужен за потстицање на побуну и учествовање у њој, па је одмах уклоњен. Затим је оптужен за учествовање у завери са хрватским великашима Зрињским и Франкопаном. Осуђен је и одведен у неки затвор у Шлезији, где је и умро око године 1686.
Гаврило Мијакић је био последњи марчански епископ који је одржавао везе с пећким патријарсима. Стварни и инсценирани случај са владиком Гаврилом Мијакићем послужио је Аустрији као повод за строжију и оштрију унионистичку политику. Марчанске епископе убудуће именује аустриски цар.
Године 1671. постављен је за марчанског епископа Павле Зорчић. Школовао се у Боло њи, а посвећен је у Риму. Године 1672. у пратњи карловачког генерала Хеберштајна предузео је обилазак Карловачког генералата. Најпре га прозру гомирски калућери, а потом народ. Није боље прошао ни у Вараждинском генералату где су се против њега побунили лепавински калућери. Генерал Херберштајн изведе пред војни суд 14 гомирских и лепавинских калуђера. Осуђени су и одведени на Малту где су један за другим завршили свој живот. Епископ Павле Зорчић није се осећао сигурним у Марчи па је живео у Загребу. Основао је фонд за школовање унијатских свештеника.
Павла Зорчића наследио је његов брат Марко Зорчић (1686 — 1688). Он се одрекао сваке везе са Пећком патријаршијом.
Исаија Поповић (1689 — 1700) био је последњи унијатски владика који је имао власт и над црквом у Карловачком генералату. Митрополит Атанасије Љубојевић већ се јавио на позорници црквеног живота на подручју ове Епархије.
Егзарси пећких патријараха у западним крајевима
Још пре Сеобе пећки патријарси бринули су о својим сународницима у западним пределима. Они шаљу овамо своје егзархе. Има помена да су егзарси пећких патријараха долазили у ове крајеве још у току XVI века. Они су испитивали прилике и односили патријарсима извештаје. Они су јавно и тајно надзирали рад марчанских епископа, све до времена Павла Зорчића. Долазак егзараха у ове крајеве није само значио бригу Српске цркве и њених патријараха о Србима у њиховој новој постојбини, већ то доказује да је Српска црква нове крајеве сматрала за своје црквено подручје.
Егзарси су радо примани, нарочито у манастирима. Карактеристично је да су боравак егзарха трпели и генерали и остале војне старешине подручја.
Познато је да је егзарх патријарха Пајсија (1614—1647), софијски митрополит Јефтимије посетио манастир Марчу. Обишао је и села око Марче. У писму загребачком бискупу Ергељу, које је писао марта месеца 1631. године, извештава бискупа да се налази у околини Марче и да га је народ свуда лепо дочекивао. Карактеристично је да митрополит Јефтимије налази за потребно да се као странац јави и надлежном територијалном католичком бискупу. Митрополит Јефтимије вероватно је био Србин, и као угледна црквена личност, добива од патријарха Пајсија овако важну мисију.
Око године 1640. долазио је у манастир Гомирје неки владика Хаџи-Епифаније. У једном старом поменику манастира Гомирја налазила су се имена владика: Епифанија, Саве, Гаврила, Јоакима, Петронија, Исаије и Василија. Ко су и одакле су све били ови архијереји тешко је утврдити. Само нека од ових имена одговарају именима марчанских архијереја од пре уније. Може бити да је епископ Јоаким онај архијереј који се помиње на последњем листу Острошке Библије која се налазила у манастиру Гомирју.
Године 1655. ове крајеве посетио је и егзарх патријарха Гаврила (1648—1659). Има помена да је егзарх Српског патријарха из Пећи посетио оба генералата (вараждински и карловачки) око године 1659.
Овде је наведено оно што се зна или о чему има помена. Вероватно да је било и још посета егзараха појединих српских патријараха, али у тајности, због природе њихове мисије. И због подозрења аустријских власти, посете су обављене у тајности.
Сеоба Срба 1690. и Епархија горњокарловачка
У новијој историји Српске цркве свакако је најважнији догађај сеоба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем године 1690. Овај догађај био је од пресудног значаја за даљи опстанак Српске цркве преко Саве и Дунава, као и за постанак и организацију цркве у западним крајевима, првенствено у Епархији горњокарловачкој.
Цар Леополд I одмах априла 1690. године издаје прву привилегију Србима и Српској цркви у новим крајевима. Привилегију је цар уручио епископу Исаији Ђаковићу као изасланику патријарха Арсенија. Гарантована је слобода вероисповедања, употреба старог календара, избор новог архиепископа, право цркви да суди у црквеноканонским кривицама. Народу је дата и нека врста самоуправе. Исте године цар Леополд је посебним расписом о привилегијама упознао све војне, грађанске и црквене власти на територији Хрватске, Славоније и Далмације. Наредне године, 1691, привилегије су поново потврђене с додатком нових права.
Иако су се привилегије односиле и на досељенике иа подручју Епархије горњокар-ловачке, царев распис није објављен нити су привилегије поштиване. Уосталом привилегије нису поштиване у свему нигде на територији Аустроугарске, нарочито у време мира и када се држава није налазила у ратној опасности. Посебно тешко је ишло с питањем канонске надлежности — јурисдикције Српске православне цркве на овом подручју. Још од године 1611. марчански епископи сматрани су од црквених и војних власти за једину легалну црквену власт на подручју оба генералата.
Убрзо после сеобе, године 1694. патријарх Арсеније шаље у Карловачки генералат свог егзарха Христифора. Он посећује и манастир Гомирје. Исте године патријарх шаље свог егзарха Стефана у Вараждински генералат. Овог свог егзарха личним писмом препоручио је патријарх загребачком бискупу. Али марчански епископи још увек су званично викари загребачких бискупа, па су и даље настојали да задрже црквену јурисдикцију над досељеницима. Нарочито тешко стање било је у Лици и Крбави где је насилно спроводио унију арциђакон Марко Месић. Када су изасланици патријарха Арсенија дошли у ово подручје да народу објаве привилегије, уз помоћ војних власти он их је дао затворити.
Беч је стално водио дволичну верску политику. Још пре Сеобе цар Леополд је године 1688. поставио Лонгина Рајића за унијатског владику у Срему. Сада у Аустрији постоје два унијатска епископа, у Марчи и у Срему. Налазећи се у манастиру Лепавини, године 1693. патријарх Арсеније захтева од загребачког бискупа Микулића, да марчански владика Исаија Поповић њега призна за свога врховног црквеног старешину. Патријарх Арсеније није никада долазио на подручје Епархије горњокарловачке, јер му то нису дозвољавале аустријске власти. Али он је стално бринуо и о овом подручју. Молио је цара да за епископа ове епархије потврди Атанасија Љубојевића, ранијег митрополита дабробосанског, али у томе није успео. Године 1695. за ову епархију цар потврђује Стефана Метохијца. Али Стефан Метохијац никад није дошао у епархију него је добио на управу епархију сремску.. У ствари Беч је настојао да на овом подручју и даље остане власт марчанских епископа, како би се што пре остварила жељена и из Беча снажно подржавана унија. Али у критичном часу црквене историје на овом подручју јавља се снажна личност митрополита Атанасија Љубојевића.
