Православна Црква се са брижном љубављу стара о свима вернима. На сваком литургијском сабрању Црква пригрљује сву пуноћу Цркве, све животне околности хришћана. Молбе које се узносе , не узносе се само за присутне, већ и за оне који, не својом вољом, нису дошли на литургијско сабрање. Оправдани разлози не могу бити ништа друго до животне околности у којима се људи свакодневно налазе.
У наше време живот нам се у великој мери разделио да све мање схватамо шта је то богослужење Цркве. Сматрамо да је литургијско сабрање неки посебан случај, само одређеног дана и часа, изван осталог нашег живота. Многи, ако не доспевају дотле да кажу да је Литургија Цркве ,,споредна ствар“, верују и говоре да то није ,,њихова“ ствар. Тако молитва и Литургија, вера и исповедање, бива некакав посебан ,,случај“ живота њиховог, попут свечаног одела, које облаче два-три пута годишње.
Црква и Литургија у наше време постају затворена сфера у нашем животу, издвојена и индивидуална ствар, која, може бити, нема додира и везе са осталим околностима нашег живота. По свему судећи овакво мишљење веома је погубно по хришћане да Литургију и Цркву сматрамо као нешто што није наша лична ствар. Из уста многих хришћана чуће се како Црква треба да постоји и да је корисно свештеници да служе али нисмо помислили ко је то Црква и са ким ће свештеници служити. Речено се догађа зато што сматрамо да је Црква нека служба, која у свом сектору пружа добро и корисно дело.
Међутим, када кажемо Литургија, мислимо на опште дело Цркве, које је Божије дело народа за народ. И када опет кажемо народ, не говоримо то као многи који неодређено и лажно вичу за народ, и у име народа, већ мислимо на народ Божији, Цркву, која је у свом најсавршенијем изразу Света Литургија. Црква, дакле, и Света Литургија, нису издвојене животне сфере у животу хришћана, него су ти сами хришћани, заједница верних, у Христу и са Христом, прави и целовити људи, са својим делима и преокупацијама, са потешкоћама и животним околностима, са својим радостима и тугама, сиромаштвом и болестима и са свим оним са чиме се људи срећу у животу. Све то повезано је у једно јединство, једну свезу и силу, једно дејство и службу – Богослужење, које држи човека усправним у животу и управља га на путу његовог овоземаљског и вечног назначења. Та богодана свеза и сила је вера наша у Христа, коју имамо као Црква, заједничка мисао и расположење коју живимо на нашем литургијском сабрању. Та вере и мисао и воља није само за поједине околности, већи за читав наш живот, за сво време и сва стања нашег овдашње живота, а такође и вечног.
Потврду ових речи управо нам говоре и речи молитве које се на свакој Светој Литургији изговарају: ,,За оне који плове, путнике, болеснике, паћенике, сужње и за спасење њихово, Господу се помолимо“. Многи од наше браће и сестара који нису са нама на литургијским сабрањима јесу они који путују морем и копном, болесни и они који пате од дугогодишњих болести; то су и сужњи и затвореници, ма из ког разлога, то су сви оправдано одсутни, који желе али не могу сада да буду заједно са нама. Никога од њих ми не заборављамо, него се молимо да их сачува и заштити Бог и Спаситељ наш Господ Исус Христос. Када кажемо: ,,…за спасење њихово“, не мислимо само да се они који сада путују врате здрави својим кућама, и да болесни и немоћни оздраве, и заробљеници да се ослободе, него и да буду спасени, тј. Да и они имају исто што и ми, који се молимо на Светој Литургији и причешћујемо се телом и крви Господа Исуса Христа ,,на отпуштење грехова и на живот вечни“.
Шта ли се пак збива са онима који неоправдано нису сада на нашем литургијском сабрању? Шта бива са онима који, док Црква наша богослужи, седе у кафанама? Са онима који, док Црква слави Божић и Васкрс, журе и гину на путевима? Са онима док Црква звоном позива на свештено сабрање иду на планине и мора. Не говоримо пак овде о онима који су сами себе одсекли од Цркве, већ о онима који кажу да су хришћани и, упркос томе, не познају и не желе да упознају Цркву. О онима који се сећају своје вере и чувају је само за нечију или своју сахрану, и не знају да вера живи у литургијском сабрању и Причешћу Цркве и да је она свечиста вода живота у човеку , која га напаја и држи живим, да се не би осушио и умро у безводности и сасушености овога света.
Сваки верујући да би био верујући дужан је да буде у Цркви, а Црква је литургијско сабрање. Црква наравно не пренебрегава животне околности, зато никада не оставља изван сабрања оне ,,који оправдано“ одсуствују, за које се и моли: ,,За оне који пллове, путнике, болеснике, паћенике, сужње, и спасење њихово“. Амин.
