Једна хришћанска заједница, када је истинска, забија се као трн у тело света, намеће се као знак, говори свету као место где човек сусреће Бога; где свет ступа у додир са хришћанском чињеницом; где човек дође, види и живи; као хришћанска присутност у служби свету.
Имају ли људи Цркве поштено знање о друштвеној средини и о конкретним условима људског живота, имају ли довољно разумевања, да би сваком човеку могли рећи који је тачан смисао његовог постојања, његовог рада, које је његово место у свету?
Благовесник се не постаје импровизацијом. Прићи једном човеку, модерном човеку, велико је умеће. Основно у овој чудесној способности је: поставити се на своје место, гледати свет својим очима, мерити ствари својим укусом и лагано извлачити на површину оно што дрема, заједништво, причешће. Тада се уклонити и оставити да говори Христос.
