Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у храму посвећеном Рођењу Пресвете Богородице у Брскутима, 23. јула 2011. године
Крштено мјесто, хришћанско мјесто. Храм који је посвећен Пресветој Богородици, Рождеству оне која је родила живога Бога, Господа нашега, Творца неба и земље, Спаситеља, Искупитеља, Дародавца не само пролазног живота, него Дародавца вјечног и непролазног живота. У овом храму и преко оне којој је овај храм посвећен, открива нам се и потврђује најдубља и најсветија истина живота. Истина о Богородици је истина о Ономе кога је она родила: Ономе који је Почетак и Крај, Алфа и Омега људскога и свеукупнога живота.
И ево, у овом храму и ми, као и преци наши, сабрали смо се да слушамо благу вијест Божију, Јеванђеље Божије. Јеванђеље значи ,,блага вијест“, вијест коју је арханђел Гаврило саопштио Пресветој Богородици, када јој је јавио у Назарету да ће родити сина и да ће Му бити име Исус, јер ће Он бити Спаситељ свијета. Блага вијест која је записана руком Светих ученика Христових, апостола, који су, као дванаест орлова, обишли прије двије хиљаде година сву васељену, проповједајући Христа, свједочећи да је Он истински Бог и Спаситељ. Свједочећи Његово Рођење, Његово Распеће и смрт, али свједочећи и Његово Васкрсење. И тим свједочанством свједочећи да је кроз Њега и Његово Васкрење, кроз тајну Његовога живоноснога гроба, засијала свјетлост дарова вјечних, живот свих гробова људских, од искона до краја свијета и вијека. Њихова проповјед, која је одјекивала и одјекује и данас по читавој васиони, свједочи о Њему и она представља и заповјест да се та блага вијест проповједа сваком створењу и сваком људском покољењу.
И ево и ми данас, у 21. вијеку, настављамо да испуњавамо ту Божију заповјест да свједочимо име Христово, да се учимо вјери у Њега, да судимо оним великим и светим тајнама које нам је Он открио, а најсавршенија тајна јесте управо тајна Његове личности и тајна Бога Оца, и Сина и Духа Светога, Пресвете Тројице, јединосушнога Сина Божијег Оцу, и Оца јединосушнога Сину и Сина јединосушном Духу Светоме. Она велика и света тајна која се открива на Тројчиндан, на Педесетницу, гдје се Бог јавио. По ријечима Светих отаца Цркве, до Њега Бог се открио као Бог Отац, Творац неба и земље, људима и земаљским народима. Кроз Њега открио се Он као Син Очев јединородни, од Оца рођен прије свих вијекова, а од Духа Светога и Пресвете Дјеве рођен када је дошла пуноћа времена и кроз Њега пуноће тајне Бога Оца, Творца неба и земље. А Он је указао да ће доћи Дух Свети, да нас неће оставити саме, него ће нам послати Духа Утјешитеља, који ће нас увести у сваку истину, као што се Дух Свети јавио на Духовдан, на Тројчиндан, на празник Педесетнице у виду огњених језика и сишао на Христове прве ученике. И онда су они просвјећени силом Његовом, силом Његове свјетлости, Његовога божанства, кренули да проповједају и крштавају по Његовој заповјести све народе у име Оца, и Сина и Духа Светога и да уче све народе да држе оно што им је Он заповједио. И да свједоче Његово обећање да ће Он бити са свима људима и свим земаљским народима до краја свијета и вијека.
И тако дакле, Свето крштење у име Оца, и Сина и Духа Светога, Свето миропомазање као печат дара Духа Светога се прима кроз вијекове. И само они који приме крштење у име Оца, и Сина и Духа Светога, они који приме печат дара Духа Светога, само они постају истинити хришћани и само они имају могућност да постану прави и истински људи, непролазни. Не смртни, него људи вјечни и бесмртни. Једно од свједочанстава бесмртности човјекове, вјечнога живота и силе Христа васкрслога јесте оно што смо чули у Светом јеванђељу, када је кнез дошао са тугом и јадом, да каже Христу како је кћер његова тешко болесна и да Га замоли да је исцјели. И кренувши, успут једна жена дође, која је боловала од течења крви дванаест година, ишла је код љекара свих и није могла наћи себи лијека, па је испуњена вјером и страхом Божијим, мислила у себи: ,,Само да ми се дотакнути Њега и даће Бог па ће ме исцјелити“. И тако је и било. Такла се Њега и Господ је, осјетивши силу која је изашла из Њега, рекао: ,,Вјера твоја спасла те, кћери.“ Дакле, вјера коју је она имала је била сила која је њу исцјелила, уз додир самога Господа животворнога. А онда посјета дому тог кнеза, гдје се био скупио народ око упокојене дјевојке, а Он ће рећи: ,,Није умрла, него спава.“ И каже Јеванђелист како су му се подсмјевали: ,,Како није умрла? Знамо да је умрла!“ Али Господ, који је Животодавац, Он је приступио њој и дотакао се те дјевојке и она је устала и васкрснула.
И тим њеним васкрсењем, као и васкрсењем четвородневног Лазара, као и Својим Васкрсењем, Господ је потврдио да је човјек створен за бесмртност, за вјечни и непролазни живот. И то је оно што ми хришћани свједочимо свим земљаским народима, свим људима. Свједочимо не само ово пролазно људско достојанство, рађање на земљи од оца и мајке, али рађање за пролазност и за смрт, него свједочимо и то да је човјек рођен на земљи, али да није за земљу. Да је човјек вјечно и бесмртно биће. Ова земља му је као гнездо из кога он се леже, излази и улази у безобалну тајну вјечнога и непролазнога живота. Двије су утробе у којој човјек борави док је овдје на земљи: прва утроба је мајчина утроба, гдје борави човјек девет мјесеци и када се дијете рађа, онда оно плаче јер мисли да губи свој живот, јер се потпуно мијења начин његовог живота и открива му се потпуно непознати свијет, кога се до тог тренутка није дотицао. И зато се каже да дијете плаче као што плаче неко ко умире на овој земљи. Међутим, отвара се једна много шира утроба за онога који се родио. То је овај свијет, ова земља, ова васиона, која је такође слична материнској утроби, у којој се рађамо, у којој живимо, дишемо, у којој растемо, одрастамо, у којој се хранимо благодарећи даровима Божијим и у којој свој живот земаљски проводимо. А земаљски је живот, као што нам је познато, кратак. Неко краће живи, неко дуже живи, а они који најдуже живе доживе до сто година, па и нешто више. Међутим, ипак је то у односу на вјечност ништавно вријеме, ништавне године, ништавни дани. То брзо прође, као што прође цвијет који процвета у пољу, па увене па се не зна ни мјеста гдје је био. Тако бива и са људима.
Међутим, отвара се трећа утроба, треће гнијездо, у име Свете Тројице, за човјека. И као што дијете када се рађа плаче и нариче што улази у непознати свијет, тако исто и ми плачемо кад се неко упокоји и када неко умре, и с разлогом плачемо, јер се суочавамо с најстрашнијом тајном људскога живота, са смрћу. Али праведник се весели. Онај који је Христов, који је Божији, који је крштен, који је миропомазан, који је примио квасац вјечнога живота у себе, за њега нема смрти. Гробови су вјечне ,,жизни двери“, као што је написано на гробу једног од великих задужбинара српских, кроз њих сваки смртник мора да прође. Благо томе који у чистој вјери из овога у онај живот пође. Дакле, отварају се нови хоризонти људског живљења, у тајни Царства небескога, у њедрима Божијим, за нас непознатим, неисказивим, али у тим њедрима Божијим, у тој тајни Божијој, у Царстви небеском, открива се онај прави и истински смисао људскога живота, кроз тајну васкрсења општега, о коме свједочи блага вијест Христова, Откривење Божије, које потврђује сам Господ Својим Васкрсењем, Својим Вазнесењем и седењем са десне стране Бога Оца и узношењем људске природе до неисказивих висина, до самога Бога, неизрецивога и неописивога. Зато, кад год се нађемо у храму Божијем, зарадујмо се тој великој, светој истини коју нам потврђује тај храм, коју свједочи сваки храм, а ево и овај храм Рождества Богородице.
Нека би Господ утврдио у нама вјеру у једнога Бога, као у оној жени која се исјелила од свога недуга. Нека би Господ нас обасјао свјетлошћу Пресвете Тројице, Оца, и Сина и Духа Светога, Бога љубави. Нека би Света тајна крштења и миропомазања у нама обнављала нашу душу и била квасац у нама вјечнога живота, и нека би живот наш био сагласан вољи Божијој. Не само да се крштавамо и миропомажемо, него и да испуњавамо заповјести Божије, да би на тај начин могли да узрастамо у безмјерну мјеру Христовог раста и да добијемо живот вјечни у Оцу, и Сину и Духу Светоме, Богу нашем, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.
