Вишегодишње политичке и економске кризе, које дестабилизују наше друштво, довеле су и до једне још теже, моралне кризе. Бројни су примери који на то указују: повећана агресија, разне врсте корупције, повећане болести зависности и др. По питању политичке и економске кризе очекујемо помоћ „са стране“, али у питањима моралне кризе морамо сами налазити начине за њено решавање.
Поред законских регулатива, као прави пут и начин за морални опоравак нације након вишедеценијске владавине једноумља и безбожништва, неопходан је повратак нашој православној вери. Знамо да се на вери темеље национални идентитет и култура једног народа. Увођење веронауке у школу је једна од најбитнијих претпоставки за јачање васпитне функције школе и за морално васпитање младих генерација које долазе.
Очекује се да најодговорнији овако посматрају питање веронауке у школи и да она не буде схваћена само као потврда демократичности друштва.
Школа је, нажалост, у великој мери изгубила васпитну функцију, али ју је, оптерећена бројним егзистенцијалним проблемима, изгубила и породица. Васпитна функција породице је маргинализована.
Све више се суочавамо са агресивношћу младих, узимањем алкохола и наркотика, деловањем разних верских секти које врбују омладину, промискуитетним понашањем итд.
Како да повратимо и ојачамо васпитну функцију и породице и школе, веома је важно питање на које морамо стално тражити одговор.
Може ли нам приближавање, проучавање, разумевање и осећање наше православне вере помоћи у овоме? Верујемо да може.
Може ли веронаука својим садржајима да ојача васпитну функцију школе?
Ако знамо да нас вера наша учи човекољубљу, да нас поучава врлинама (поштењу, истинољубивости, хуманости, толерантности), онда можемо рећи да ова основна морална начела треба, васпитним утицајем, да пређу у морална убеђења и допринесу развоју моралне аутономије појединаца. Дакле, веронаука нам може у овоме помоћи. Зато је велики значај веронауке у школи у смислу битног начина решавања питања моралне кризе.
Да ли је веронаука нашла своје право место у школи? Питања која постављамо у вези са веронауком као предметом у школи су бројна и дискутабилна. Нека од њих су:
1 Колико и како је овај предмет за три-четири године, откако је почео да се изучава у школи, представљен и приближен јавности с обзиром на његов значај (у васпитно-образовном смислу)?
2 Да ли је и какво место веронаука стекла у школи у односу на остале предмете са оваквим (факултативним) статусом?
3 Како се решава питање кадрова (вероучитеља) у смислу адекватне стручне спреме, њихове оспособљености да решавају дидактичко-методичка питања овог предмета? Каква је њихова обученост за познавање узрасних и развојних карактеристика деце, из чега произилази (не)примереност захтева у настави, а која доводи до лоших последица – демотивисаности и губљења ингересовања за веронауку? Колико су и сами вероучитељи (и да ли су увек) позитивни узори својим ученицима?
Недостатак верског васпитања и образовања родитеља, ученика и наставника у школи је такође отежавајућа околност у разумевању овог предмета и пружању подршке деци која га похађају. Ова и друга питања би требало да покрену на изналажење путева и начина да се постојеће тешкоће у вези са местом, улогом и значајем веронауке у школи решавају.
Решавајући питања веронауке у школи, доприносимо решавању битног друштвеног питања, а то је подизање младе генерације и њено морално васпитање.
Свети Сава као узор
Несумњиво је да, припремајући прославу Светог Саве, школске славе, наши ученици највише проучавају, осмишљавају и проживљавају лик, дело и мисију првог српског просветитеља.
Како и колико ће у томе успети, зависи у многоме од њихових учитеља и наставника, а нарочито наставника српског језика и историје (и од вероучитеља, за оне који уче веронауку).
Ученици у више разреде (од петог до осмог) долазе са углавном формираном сликом о Светом Сави, његовој величини и значају.
Они знају да је Свети Сава био принц који се зарад посвећености вери одрекао дворске раскоши.
Његова просветитељска мисија је била посвећена читавом српском народу, Свети Сава их је учио многим свакодневним пословима и поступцима.
Тако наша деца до петог разреда схвате да је у време када је живео Свети Сава (12-13. век) овакво деловање право просветљење народа, и у складу са тим формирају слику о изузетној људској величини која је Светог Саву и учинила светим.
Како сада наставници да наставе са изграђивањем и приближавањем величине лика и дела Светог Саве (а питање је и како га они сами доживљавају)? Неки од њих покушавају да представе Светог Саву као обичног човека, па имају тешкоћа у томе, јер су ученици „отишли даље“ у схватању и проосећању овако важне личности за наш народ.
Код неких наставника овакво представљање изазива мрзовољу и напор, што наводи на закључак о њиховој (не)могућности да остваре тако важан васпитно-образовни задатак. Како наша деца да развијају осећања и схватања Светосавља које је, можемо слободно рећи, овдашњи вид Православља, уз оваква предавања?
Може ли питање веронауке у школи да реши и овакве појаве и поступке? Изгледа да не може. Како да „пренесемо и побудимо“ код наших ученика оно што ни сами не доживљавамо? Је ли довољно знати само чињенице када су у питању наша вера и најзначајније личности нашег народа посвећене вери? Очигледно да није. Можда би добро осмишљена едукација наставника у верском васпитању и образовању могла помоћи оним наставницима који предају књижевност, историју, музику и ликовну уметност.
Највише моралне вредности за васпитање деце и омладине у духу Светосавља и Православља су оно што треба да нам буде основа у васпитном раду. Наша вера нас учи љубави према другоме човеку и деловању у добру.
Тежња за јединством у добру, а не у чињењу зла је оно што је суштина опстанка и човека и читавих народа.
Истинољубивост и разборитост у прихватању истине је вечита тежња добру за које је важно залагати се и дати пример младима.
Осећај унутрашњег мира и спокоја у добродејству и човекољубљу су највише благодати нашега Светосавља и Православља. Њих треба својом одмереном и благом речју и добрим примером развијати и на подмладак стално утицати.
Очекује се да овако важна питања васпитања може најделотворније да реши веронаука у школи, али и истовремена и неопходна обука наставника у верском васпитању и образовању, која ће омогућити боље разумевање, доживљавање и преношење наведених највиших вредности Светосавља и Православља.
Школски педагог Љиљана Сапунџић
Православље бр. 917
