"Свети Стефан постао је пример чврстине вере у Јеванђеље Христово које је проповедао до скончања свог овоземаљског живота. Читање таквог житија нас узноси на Небо и открива нам Небеске димензије. Требамо се увек саображавати томе и следовати тим путем. Не можемо копирати живот светитеља, али можемо далеко и дубоко промишљати о свим тим подвизима и настројењима ка којима је ишао Свети првомученик и архиђакон Стефан" - рекао је Епископ Херувим.
У Борову, 15. августа 2021. године, на дан храмовне славе Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је Свету архијерејску Литургију у боровском храму.
Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Чедо Лукић, архијерејски намесник боровски, протојереј-ставрофор Милован Влаовић, други парох даљски, протојереј Миленко Гребић, парох у пензији, јереј Драган Сердар, старешина боровског храма, ђакон Здравко Бошковић из Борова и ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели Светог првомученика и архиђакона Стефана у Даљу.
По освећењу славских обележја Епископ Херувим проузнео је богонадахнуту беседу:
-У име Оца и Сина и Светога Духа!
Часни оци, уважени представници културног и политичког живота нашега краја, драги народе, нека свима буде на здравље и на спасење данашња Света Литургија и храмовна слава. Нека нас Господ штити молитвама Светог првомученика и архиђакона Стефана! Страдање Светога Стефана и његов живот пример је живота у Христу и исповедања наше вере, показао нам је како се носи Крст Христов.
Ако бисмо следили пример Светог Стефана свакако бисмо били убројани у ред светих Божјих угодника. Требамо знати да изнесемо Крст Христов у овом животу, као сведоци Јеванђеља Христовог и Тајне спасења која се испуњена овде у Светог Литургији. Сабрали смо се око Тела и Крви Господње, око Лека бесмртности који нам отвара Небеске димензије духовног живота и испуњава наш земаљски живот благодаћу. Једино тако можемо увидети да је, без обзира на искушења која су део нашега живота и наше природе, Бог увек ту и да нас увек крепи. Бог нам помаже да изнесемо искушења и страдања, да би то било на наше добро. Бог најбоље промишља о нама. Кад год се нешто деси требамо схватити да је то део Божјег Промисла који је изнад људског разума и хтења, изнад свега онога што желимо. Наше жеље и амбиције су огромне, велике и некада их не можемо ни стићи. Бог зна колико је нама потребно и даје нам по мери раста духовног да се не бисмо погордили и кренули путем пропасти, уместо путем подвига и Светих Божјих угодника.
Бог промишља о свима нама, а ми требамо да будемо у послушности нашој Мајци Цркви, да нам то буде на првом месту. Поредак и послушност увек требају бити мера раста ка Христу, све остало је ограничење људског разума. Где је ограничење тамо нема Бога, јер Бог није ограничен никаквим димензијама. Често себе ограничавамо према другоме управо зато што немамо довољно вере и снаге да победимо саме себе. Победити себе је највећи подвиг у духовном животу. Победити себе и своју телесност и задобити врлину. Врлина је благослов којему човек треба да следи и да га задобија, она нас води ка Христу и трновитом путу подвига. Живети духовним животом значи распињати се за Христа и преображавати себе онако како нас учи и житије Светог првомученика и архиђакона Стефана који се убраја у велике молитвенике и Божје угоднике. Тај пут човек не може да замисли ако се не саображава са Божјим Промислом. Свети Стефан постао је пример чврстине вере у Јеванђеље Христово које је проповедао до скончања свог овоземаљског живота. Читање таквог житија нас узноси на Небо и открива нам Небеске димензије. Требамо се увек саображавати томе и следовати тим путем. Не можемо копирати живот светитеља, али можемо далеко и дубоко промишљати о свим тим подвизима и настројењима ка којима је ишао Свети првомученик и архиђакон Стефан. То нама исто следи, да ходимо путем Христовим, да нам пример буде Свето Јеванђеље и да имамо љубави једни према другима. Све то ће нас чувати на овој нашој лепој земљи, у нашој Епархији. Људи треба да долазе на своја огњишта и гробове својих предака. Требамо се водити тиме да је ово наша земља, место где треба да живимо, где су наши преци градили ове дивне светиње које се данас обнављају и које су, на неки начин, наш путоказ којим смером требамо да идемо. Смером Јеванђеља, смером Цркве, јер је то прави и осведочени пут овоземаљског живота.
Нека би Господ дао да се све то испуни, да нам пример живота буде Свети првомученик и архиђакон Стефан, да чувамо своју веру, своје Светосавље.
Живели, срећни и благословени били! Амин
