У уторак 17. августа 2021. године, на Светих седам младића Ефеских, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Св. Великомученика Димитрија у насељу Сушица.
Преосвећеном Владики су саслуживали јереј Марко Вуксановић, јереј Урош Костић и ђакон Саша Павловић.
Чтецирао је Владан Степовић док су за певницом појали Страхиња Савковић и Марко Стевановић.
По прочитаном 76. јеванђелском зачалу од Матеја, Преосвећени Владика Јован се обратио верном народу:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре. Чули смо сада ово поучно али и застрашујуће за људско схватање, са једне стране, а опет, са друге стране, охрабрујуће Јеванђеље. Данашње Јеванђеље говори о Суду Божијем, о Суду Цркве. Говори оно што је најбитније у Цркви, а то је да се Црквом и у Цркви спасавамо. Спасавамо се Црквом само ако Цркви служимо, а не да се Црквом служимо. Чули смо у данашњем Јеванђељу где Господ каже: „Што год свежете на земљи биће свезано на небу и што год разрешите на земљи биће разрешено на небу.“ Црква Христова, у којој је Он, овде је на земљи али у исто време она је и на небу. Све што ми чинимо у овој земаљској Цркви се односи и на небеску Цркву. Ако овде на земљи живимо у Цркви са смирењем и послушношћу онда ћемо добити опроштај грехова не само овде на земљи него и на небу. Господ, речима о разрешењу на земљи и небу и свезивању на земљи и небу, предаје страшни Суд апостолима и не само њима већ и њиховим наследницима епископима и свештеницима. Замислите, браћо и сестре, да нема опроштаја грехова. Шта би било са човеком? Шта би било са човечанством? Услов опраштања и разрешења јесте покајање. Где нема покајања, нема ни разрешења. Господ препушта тај суд Апостолима и њиховим наследницима зато што је Он стално са њима. Има поверења и веру у апостоле и њихове наследнике зато што је Он у њима у све дане до свршетка света. Није он ову власт дао онда када је ходао земљом. Он је ту власт дао њима за навек. Зато је важно да ми заиста слушамо Цркву и поштујемо оно што је у Цркви. Није Господ дао апостолима власт овога света у смислу господарења овим светом. Власт је дао над духовима нечастивим, да их изгоне и да их исцељују од сваке болести. А поред телесне болести имамо још тежу болест, а то је грех, непокајани грех. Спаситељ даје својим апостолима и њиховим наследницима власт какву свет није видео. Ко је видео да човек васкрсава мртве? Апостоли су васкрсавали мртве, исцељивали, али не собом него Христом. Христос је увек са њима и увек у њима. Зато Господ каже: „Којима опростите грехе, опростиће им се, а којима задржите, задржаће им се.“ Разрешење бива само онима који су у Цркви и са Црквом, другим речима, које Црква прима за своје. Које Црква не прима за своје, њих ни Господ не прима. Исто тако, које Црква одвоји из себе, такве ни Господ не прима. Црква је непогрешива, јер Црквом руководи Дух Свети. Ми људи у Цркви јесмо грешни, али ако се искрено кајемо, наћи ћемо милост у Богу. Важно је покајање, али покајања нема без смирења. Тамо где је човек надмен, што би рекао наш народ, где је пун себе, тај човек не прихвата покајање, прихвата али само онако лицемерно, фарисејски – кајем се, али настављам даље по старом. Дакле, морамо водити рачуна да будемо у Цркви. Ми смо у Цркву ушли од оног тренутка кад смо крштени и постали чланови Цркве. Зато треба да се плашимо да нас Црква не искључи, не издвоји, јер онда нема спасења. Ми се у Цркви и кроз Цркву спасавамо овакви какви јесмо. Али не спасавамо се ми него нас спасава љубав, милост, благодат Божија. Морамо да имамо страх Божији у себи, да се не огрешимо о Цркву као заједницу, јер се човек највише огреши о заједницу када тера по своме. Таквог човека не вреди ни поучавати. У Цркви се преко наследника Светих апостола добија разрешење од греха, кроз нелицемерно и искрено покајање, као и кроз исповест. Христос тражи да све иде по реду у Цркви. Сваки крштени хришћанин има своје место у Цркви, а то што га он не препознаје, то је његов грех. Ако те је Црква удостојила да будеш родитељ, онда мораш да се жртвујеш, да показујеш љубав, да носиш и грех другога, онога који је поред тебе. Дао ти је Бог то звање, па то звање мораш и да оправдаш. Будући да сваки грех удаљава човека од Бога, зато се и каже у разрешној молитви: Помири га и присаједини Светој Цркви Твојој у Христу Исусу Господу нашем. А Господ узима сваког који је пао и осетио пад, али затражио да устане. Захваљујући власти свезања и разрешивања Црква постаје управо то што јесте, има власт да разрешава и има власт да кажњава. У Цркви познајемо да је Христос међу нама и са нама у Цркви и да Дух Свети пројављује своје руководство. Људи тако стичу способност да разговарају једни са другима, у име Божије. Зато је Христос сав у Цркви, као што је глава на телу човека.
Даље нам Господ каже у данашњем Јеванђељу: „Јер ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на Небесима, јер где су два или три сабрани у име моје, онде сам и ја међу њима.“ Ако схватамо ове Христове речи, онда треба да будемо орни, жељни да долазимо у Цркву на Литургију, да се Богу молимо, да се заједно ујединимо и сјединимо. Овим речима Господ нас заједно сабира у љубави својој. Претходно нам је Господ забранио да саблажњавамо једни друге, да се грешимо једни о друге и заповедио нам да не вређамо једни друге. А човек самовољан, саможив, горд, у ствари вређа онога другога поред себе, а да он то уопште и не схвата. Господ нам говори и да не примамо увреде других ка срцу, јер ко прима увреде, он постаје злобан. Господ нам говори о међусобној љубави и слози, али Господ не назива сложнима оне који се сложе у злу. Сетимо се првосвештеника Ане и Кајафе, који су се били посвађали, али кад је требало да осуде Христа, они су се сложили у томе. Такву слогу Бог не прима, већ ону сложност и душе и тела, где смо сложни у молитви, сложни да чинимо добро, сложни у заједници да се молимо Богу једни за друге и за сав род људски. Ако нам Бог не узвраћа на наше мољење, то је зато што немамо сложности према Богу и једни према другима. Кад нисмо међусобно сложни, онда смо раздвојени, онда не желимо један другоме добро, само себи добро желимо и тако постајемо себични и саможиви. Природа опраштања је најбоље пројављивање благодати помирења са Богом, са собом и са другима. Зато опраштање никад није било лако. Оно је, усуђујем се рећи, чак и мукотрпно, зато што ми тешко опраштамо другоме, али зато тражимо да други нама опрости. Опростити другом човеку значи пројавити према њему истинску љубав, зато што је тај човек важнији за нас од онога што је тај човек учинио. Такво опраштање је увек нераскидиво везано за покајање. Ту је било речи о личном опраштању. Ако нас неко увреди, можемо и опростити у зависности од наше вере, молитве, смирења, али ако неко вређа Цркву, не живи у поретку Цркве, не слуша што му Црква каже, таквом не можемо да опростимо. Ако ти сагреши брат, посаветуј га, неће да се покаје, узми другога, узми трећега, ако неће никога да послуша, кажи Цркви. Црква је та преко које добијамо и опроштај и разрешење. Ако нема покајања, онда нема ни опраштања за таквога човека. Највећа је заблуда да Бог нема шта да нам опрости. Нема човека без греха. Ако у Цркви и кроз Цркву добијамо, кроз исповест и покајање, опроштај и разрешење, Бог ће нам опростити. Човек који се покаје мења себе, мења философију свог живота.
Извор: Епархија шумадијска
