Вријеме у којем нам је дато да наше дане и године крунимо, несрећно је вријеме грубијана и огољене грубости. Западна, а на првом мјесту америчка, холивудска (не)култура подстичу човјека на простаклук и грубости. Све је огољено да би се размјере тијела и грубе мишице показале и истакле. Одјећом се не покрива него, напротив, указује и показује оно што се досад скривало. Милосрђе, доброта, кротост, дуготрпељивост и друге врлине узимају се за слабост.
Охол је човјек Запада, охола је западна цивилизација, груба је и надмена Америка – пред своју пропаст. “Охолост долази пред погибао, и поносит дух пред пропаст”, (Приче, 16, 18) учи нас мудрост Божија.
Углађеност, фино и достојанствено понашање не среће се често. Ријетко ћете, у ресторану, видјети да мушкарац жени столицу придржи, да јој врата отвори, пиће у чашу наспе. Мјеста се “слабијем полу” не уступају, капути се не придржавају.
Да ли су томе и саме жене криве, јер их видимо како се у најгрубљим, мушким, пословима с мушкарцима надмећу и прте, тешке камиончине ломатају, километре млате и у томе некакву “једнакост” с мушкарцима налазе. Човјек се пита, вриједи ли лијепе манире – ако их има – показивати; да ли ће љубазност добронамјерно протумачена и прихваћена бити. Прича се за једног нашег суграђанина, официра, старог кова, који се, након неколиких деценија странствовања, по први пут, обрео у Београду. Сједи човјек у трамвају, уђе млађа дама а он, како је вазда чинио, устаје и уступа мјесто. А она њему: “Ви мора да сте од пре рата”. Како ствари стоје, и како грубост и простаклук преовладавају, десиће се неком преосталом џентлмену да ће га упитати, с које је планете спао.
Својим апостолским словом свети апостол Павле упућује нас, прво, како да се обучемо да бисмо богоугодно изгледали. Одјећа коју свети Апостол препоручује неподерљива је; то је модни тренд који у вјечности траје. “Обуците се – вели он – као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост.” (Кол. 3, 12) Без ове одјеће не можемо се пред Господом појавити. Све друго, без тих хаљина бијелих, добрих дјела наших, (Откр. 3, 18) непристојни смо и наги. “Диори”, “Армани” и други безвриједни су пред Господом. У те крпице обучени, можемо се итекако наћи наги. (2. Кор. 5, 5) И све друго што скупимо и чиме се овдје накитимо ништавно је пред Богом. “Јер говориш: Богат сам и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не видиш да си несрећан, и јадан, и сромашан, и слијеп и наг. Савјетујем ти да купиш од мене злата, огњем жеженога, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје.” (Откр. 3, 17-18)
У нашим, овдашњим релацијама, по униформама људи се препознају и, често, вреднују. Речено је: Не чини одијело човјека. То је тачно но тачна је и опаска Марка Твена да одјећа, ипак, чини човјека. “Голаћи – вели он – немају никаквог утицаја на друштво.”
Пред нас, хришћане, поставља се суштинско питање: да ли смо одјевени у хаљине бијеле хришћанских врлина, и да ли смо по тој одјећи препознатљиви. Да ли други, видећи нас, препознају Бога нашег у нама. Хришћани би требало да буду „свјетлост свијету“. (Мт. 5, 14) Да бисмо свјетлили свјетлошћу Божјом, ми морамо бити прикључени, уроњени у Бога, обожени. Ако желиш да други препознају Христа у Теби, мораш да покажеш плодове духа: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброту, вјеру, кротост, уздржање. (Гал. 5, 22-23) “Благост ваша нека буде позната свима људима”, (Фил. 4, 5) вели нам свети Апостол.
Већина нас, Срба, вјерујућих и невјерујућих, јединственствена је у својој – ако смијем да кажем – мржњи према Клинтону. Ојадио нас је, оцрнио, за срце ујео. Међутим, тргао сам се кад сам на овај његов исказ наишао. “У политици сам – вели он – толико дуго да рачунам с критиком и одбојношћу али нисам био припремљен на мржњу која ми је од хришћана долазила. Зашто хришћани толико мрзе?”
Ако начин нашег живота треба да рефлектује вјеру коју исповједамо, онда ми не смијемо никога да мрзимо па макар то били лажови и злотвори попут Клинтона и њему подобних. Наша спремност на праштање и дуготрпељивост наша требало би да буде дужа од одбројавања до десет. Нажалост, ми врло често ни до три не одбројимо прије но што на зло већим злом одговоримо. “Господ је близу”, (Фил. 4, 5) опомиње нас апостол Павле. Знајући да је Господ, Отац наш, близу, препустимо Њему да Он, јачи од нас, изравна сваку правду.
Због Господа морамо праштати јер и Он прашта нама. (Еф. 4, 32) И због нас самих морамо праштати. Својом горчином и, не дај Боже, мржњом трујемо душе своје и себи, на првом мјесту, штету наносимо. Здрава, али дуго згрчена рука, на крају, заиста оболи. Нас боли Клинтон но не знам да ли Клинтона много боли глава због лавине српске мржње.
Бог нас је као друштвена бића створио. Он нас мјери нашим односом према другима с којима је наше животе укрстио. Неће нас наше богословствовање и и испразно молитвање пред Господом оправдати него то како смо се према другим људима, дјеци Божјој, као што смо и сами, опходили. (Мт. 25, 31-46) Има једна енглеска пјесма која каже: “Сјајно би било живјети, горе, са свецима које волимо, а друга је прича живјети, доље, са свецима које познајемо”. (To live above with the saints we love, oh that would be glory, but to live below with the saints we know, well that’s another story.)
“А поврх свега тога – позива нас свети Апостол – обуците се у љубав, која је свеза савршенства.” (Кол. 3, 14) У љубави се вежу и крунишу све друге врлине хришћанске. “Стрпљив сам с тобом, јер те волим и хоћу да ти опростим. Љубазан сам према теби, јер те волим и желим да ти помогнем. Не завидим ти на томе шта имаш и на талентима које посједујеш, јер те волим и желим да ти имаш све најбоље. Не истичем своја достигнућа, јер те волим и желим да слушам о твојим. Нисам поносан на себе, јер те волим и желим да те испред себе истакнем. Нисам груб, јер те волим и зато водим рачуна о твојим осјећањима. Нисам егоцентричан, јер те волим и желим да удовољим твојим потребама. Не љутим се олако на тебе, јер те волим и желим да превидим твоје грешке. Не водим регистар твојих грешака, јер те волим, а “љубав покрива мноштво гријехова”. (Xери Бриџиз, Стремљење ка божанском)
Настојмо да свака горчина и гњев и љутина и вика и хула са сваком злобом буду далеко од нас. “Будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама.” (Еф. 4, 31-32)
