У крстоваскрсном слављу великог јубилеја прославе годишњице Миланског едикта и 1700 година победе хришћанства у целом свету, Српска православна Црква молитвено се сећа стогодишњице мученичке смрти последњег архиепископа и митрополита карловачког, патријарха српског Лукијана (Богдановића).
Живот последњег карловачког патријарха био је пун труда и муке за животи рад Српске православне Цркве у аустроугарској монархији. Још као придворни монах у Сремским Карловцима, Лукијан је учио од свог духовног оца и блиског рођака патријарха карловачког Георгија (Бранковића) како сачувати српску аутономију, идентитет српског народа, Цркве и просвете у аустроугарској монархији. Његов једанаестогодишњи епископски рад у Српској православној Епархији будимској био је трновит, али са великом љубављу и пожртвовањем успео је да се супростави свим проблемима искушењима које су се догађале у то време.
Као седамнаести дијецезан Епархије будимске изабран је за архиепископа и митрополита карловачког, патријарха српског 1908. године у Сремским Карловцима и тиме је, такорећи, упао у замку мађарских власти. Патријарх Лукијан (Богдановић) уложио је велики труд у очувању српског идентитета у монархији који је био на удару мађарске владе. Међутим, тај труд није уродио плодом и 1912. године мађарски премијер Иштван Тиса насилно је укинуо српску црквену аутономију. Патријарх Лукијан (Богдановић) је наставио своју борбу у очувању српског идентитета и самим тим је био велика препрека Тиси за брисање свега што је српско у великој еуфорији пред Први светски рат. Он је ту борбу платио својим животом.
И након сто година од трагичне смрти последњег карловачког патријарха Лукијана (Богдановића) није утврђено шта се заиста догодило дана 01. септембра 1913. године у аустријском граду Бан Гашајну, а река Аха и даље крије тајну мистериозне смрти српског првојерарха. Патријарх Лукијан (Богдановић) истински је посведочио речи Светог апостола Павла: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах!“
Патријарх Лукијан (Богдановић) рођен је 10. маја 1867. године у Баји од оца Александра и мајке Милице, рођене Летић. На крштењу је добио име Лазар. Александар Богдановић рођен је у Барањи, месту Печвара, а кад је завршио за трговца настанио се у Баји, где је отворио малу бакалску радњу. Милица Летић била је блиска рођака патријарха Георгија (Бранковића), а њен брат Милош Летић је отац епископа банатског др Георгија (Летића). Поред Лазара (Лукијана) имали су и сина Милоша.
Основну школу и гимназију Лазар је завршио у Баји, док је Карловачку богословију завршио 1889. године са врлодобрим успехом. Након тога је студирао права на Митрополитском лицеју у Јегри где је оба основна испита положио са одличним успехом.
Лазар Богдановић је замонашен 16. јула 1891. године од стране настојатеља протосинђела Никанора (Поповића) у манастиру Беочин и притом је добио име Лукијан. Рукоположен је за јерођакона исте године 21. јула у манастиру Раковица од стране патријарха Георгија (Бранковића). За патријаршијског протођакона произведен је 06. октобра приликом освећења храма у Сремској Митровици.
Од свог монашења па до 01. децембра исте године био је конзисторијални подбележник Епархије бачке у Новом Саду. Истовремено је предавао веронауку у гимназији, вишој грађанској, трговачкој и девојачкој школи. Почетком децембра постављен је за катихету у Српској православној великој гимназији у Сремским Карловцима, где је службовао до краја школске 1893/94 године. У периоду од месеца маја до августа 1892. године предавао је црквено појање и црквено право у Карловачкој богословији.
Као патријаршијски протођакон узео је учешће у освећењу монашке школе у манастиру Хопово 12. децембра 1893. године. На Цвети 1894. године је у Даљу произведен у архиђакона, а 01. априла исте године постављен је за конзисторијалног бележника архидијецезалне управе, као и за актуара гимназијског патроната у Сремским Карловцима где је као такав службовао до 10. новембра 1896. године. За презвитера синђела рукоположен је 24. јуна 1895. године у карловачкој Саборној цркви. Исте године, на Светог Николу произведен је за протосинђела, а 29. децембра за архимандрита беочинског. Сва рукоположења и сва производства извршио је патријарх Георгије (Бранковић).
Због изненадне смрти епископа будимског Јеремије (Мађаревића), који није саставио ни годину дана владичанства, патријарх карловачки Георгије (Бранковић) именовао је својим мандатарем у будимској дијецези протосинђела Лукијана (Богдановића) 10. новембра 1896. године. Дана 27. јануара 1897. године архимандрит Лукијан (Богдановић) именован је на предлог краљевске угарске владе за администратора будимске Епархије.
На седници светог Архијерејског Синода, отвореној под покровитељством барона Федора Николића од Рудне 14. јула 1897. године предузет је избор епископа будимске Епархије, али до избора није дошло јер су двојица од бираних кандидата имала исти број гласова. На продуженој седници светог Архијерејског Синода 06. децембра исте године, изабран је архимандрит беочински и администратор будимске дијецезе високопречасни Лукијан (Богдановић) једногласно за епископа будимског.
Архимандрит Лукијан (Богдановић) 10. јануара 1898. године упутио је Окружницу свим црквеним општинама будимске Епархије о одмеравању еквивалента на црквено-општински иметак (ad 83/през.ех 1897).
Цар и краљ Франц Јосиф Први одобрио је избор епископа будимског 20. јануара 1898. године, а новоизабрани епископ положио је прописану заклетву у руке Његовог Величанства 21. фебруара. Хиротонију је 13. марта 1898. године у Саборном храму у Сремским Карловцима извршио патријарх Георгије (Бранковић) са епископима горњокарловачким Михаилом (Грујићем) и вршачким Гаврилом (Змејановићем). При богослужењу свете литургије суделују: архимандрит Митрофан (Шевић), игуман Теофан (Косовац), протојереји Гаврило Бољарић, Радослав Андрић и Василије Констатиновић, презвитери Димитрије Рајић, Сергије Попић, Димитрије Јанковић, Димитрије Грујић, синђели Георгије (Марјановић) и Димитрије (Бранковић), архиђакон и оба протођакона. Новопосвећени епископ након свршене литургије и примања архијерејског жезла од Његове Светости патријарха Георгија (Бранковића) говори свој први архијерејски говор.
Избор архимандрита Лукијана (Богдановића) за епископа будимског поздравио је песмом игуман Сергије (Попић):
Зора руди, да објави
Српском роду радост дана
Сретног цркви посвећења
Епископа Лукијана.
Срце добро, воља чила,
Врлина му душу кити,
Њом да цркву, црква њега
Као мајка чедо штити.
Он је цркви пастир добри,
Једна нада рода свога,
Народ чека златно доба
Од владике љубљенога.
Па у Бога моли себи,
Молећ њему, срећне дане:
„Благословен рад ти био,
Митроношче Лукијане!“
Сент-Андрејо, Будим-граде,
Споменици наших дана,
Са Барањом срећно прим'те
Епископа Лукијана.
Целу свечаност са одушевљењем пратио је народ који је у великом броју био присутан како у храму, тако и испред њега. Вишекратно клицање приликом говора новопосвећеног епископа попримило је још више одушевљења приликом његовог изласка из храма. Велика радост и симпатија, удружена са најлепшим надама у архипастирски рад новог епископа, разлевала се свуда. Пристигле су и многе телеграфске честитке, између осталих честитке митрополита дабро-босанског и мостарског, високопреосвештеног епископа темишварског, великих жупана новосадског и пожешког, итд.
Поводом своје хиротоније епископ Лукијан је приложио градском поглаварству Карловачком 100 форинти како би их поделили сиротињи.
Сутрадан, након своје хиротоније, епископ Лукијан служио је по благослову патријарха Георгија, у Саборном храму у Сремским Карловцима прву Архијерејску Литургију. Том приликом рукоположио је у чин презвитера архиђакона др Георгија (Летића) и за јерођакона монаха манастира Хопово Георгија (Николића).
Епископ Лукијан (Богдановић) је из Сремских Карловаца стигао у Будимпешту 28. марта 1898. године, дочекан од стране представника будимске и пештанске црквене православне општине. На свом путу до Сентандреје био је поздрављен у местима Чилагхеђ, Бекашмеђер, Калаз, Помаз и Чобанац. Куће у местима кроз које је пролазио биле су искићене заставама, а звона са свих храмова су звонила, без разлике у вероисповести.
На уласку у подручје Сентандреје су га дочекали у име српске православне црквене општине Никола Кречаревић, а у име града градоначелник Евген Думче, као и многобројан народ. Након речи добродошлице које је примио епископ Лукијан (Богдановић) се захвалио на лепим речима и срдачном дочеку, те је кренуо у сами град Сентандреју уз недогледну пратњу. На уласку у Архијерејски двор чекали су га свештеници, њих 23, местно црквено певачко друштво, школски ђаци и многобројан народ.
По ступању на архијерејски престол, синђел и конзисторијални бележник Георгије (Марјановић), прочитао је Патријаршку грамату након које је почело благодарење. Епископ Лукијан (Богдановић) је поздравио Епархију будимску и изразио захвалност присутном свештенству и народу, наглашавајући да он није стран у овој дијецези јер његов отац потиче из ње, из Барање. Између осталог рекао је да епископско достојанство не сматра само за одликовање и част, без икакве дужности и обавезе, већ као службу у којој ће боље служити Богу, Његовој Цркви, српском народу. Нагласио је да ће му прво бити да обиђе своју Епархију и испита узроке због којих пропадамо, те да онда може пронаћи лека и средства како би се зло уклонило, а наш народ, Црква и школа сачува од пропасти. Истовремено је упутио присутним верним апел да сачувају своју православну веру коју су наследили од праотаца као најдрагоценији аманет, јер нам је она сачувала нашу народну индивидуалност. Морају се сачувати наши народни обичаји, матерњи српски језик, да се сачувају народне школе јер су они чувари народне индивидуалности и народне просвете.
Узимајући у обзир стање и искушења која су тих година погађала Епархију будимску, разумљиво је што је са одушевљењем поздрављен избор младог архимандрита Лукијана (Богдановића) за епископа. Епископ темишварски Никанор (Поповић) имао је мишљење да се са епископом Арсенијем (Стојковићем) 1892. године угасио не само живот владике, већ и владичанство у Епархији будимској. Он је опраштајући се на сахрани са владиком Арсенијем (Стојковићем), између осталог, рекао: „Па ако за невољу узмора да се на овом крају са Епископом Арсенијем спусте у гроб и митра и жезао архијерејски, онда ти водо стара, чесмо патријархова, остани, па током и жубором својим својим причај својим посетиоцима: да је овде била прва столица овостраног патријарха српског Арсенија Чарнојевића, а последња столица Епископа нашег Арсенија Стојковића...“ Недостајало је само мало да се предвиђања епископа темишварског Никанора обистине и да Епархија будимска буде укинута. Наиме, за епископа будимског је 1893. године изабран протосинђел Герасим (Петровић), али тај избор није добио царску потврду те је Свети архијерејски синод Карловачке митрополије донео одлуку да се та епархија не попуњава, већ да се формира нова, костајничка, а да се будимска припоји једној од постојећих епархија. Међутим, са овом одлуком се није сложио патријарх Георгије (Бранковић), те захваљујући њему епархија будимска није укинута, већ постоји и дан данас.
Као што је и обећао, епископ Лукијан (Богдановић) је одмах по ступању на своју архијерејску дужност у Епархији будимској кренуо у обилазак свих црквених општина како би се на лицу места упознао са стварним стањем у епархији. У овом обиласку констатовао је да га у овој сиромашној и по епархиотима малобројној епархији очекује широко поље рада. Наиме, вероисповедне школе су се налазиле у жалосном и тешком стању, као и храмови, парохијски домови, а свештенство је материјално било необезбеђено.
Епископ Лукијан (Богдановић) је у будимској епархији затекао два протопрезвитеријата, мохачко и будимско, у којима су се налазила 48 српска православна храма, 15 филијала и 7 капела. У епархији је било 30 активних свештеника, од тога су 5 били администратори упражњених парохија, и један капелан. У манастиру Грабовцу било је 7 свештенослужитеља и 3 искушеника. У мохачком протопрезвитеријату било је 25 храмова, 8 филијала и 3 капеле. На 12918 српских душа било је 18 активних свештеника. У будимском протопрезвитеријату било 23 храма, 7 филијала и 4 капеле. На 23 парохије и 58200 српских душа било је 12 свештеника. Према статистичким подацима које је дао епархијски бележник протосинђел Георгије (Марјановић), у епархији будимској у школској 1895/96 у оба протопрезвитеријата било је 46 српских мешовитих вероисповедних школа са 2543 српска детета узраста од 6 до 15 година и 44 српска вероучитеља.
Заузимањем епископа Лукијана (Богдановића) на издржавање школа за пар година потрошено је око 100000 круна. Указује се потреба за подизањем нових школа те се оснива одбор за прикупљање добротворних прилога у ту сврху, а највећи прилагач постаје баш сâм епископ са прилогом од 10000 круна. Истовремено се поправљају и украшавају храмови који су дотрајали, а обнову храма у Чобанцу епископ Лукијан (Богдановић) финансира из својих личних средстава. Поправљени су стари парохијски домови, а изграђено је и 12 нових. У Сентандреји је подигнут нов епископски двор.
На празник Васкрсења Господњег 1898. године епископ Лукијан (Богдановић) у Саборном храму у Сентандреји рукоположио је за презвитера протођакона Евгенија (Летицу). Исте године, на Спасовдан, у посети Епархији темишварској, произвео је епархијског бележника будимске епархије синђела Георгија (Марјановића) у чин протосинђела. Дана 28. октобра исте године епископ Лукијан (Богдановић) рукоположио је свршеног богослова Петра Весина за ђакона, а сутрадан за презвитера. Тог месеца преместио је јереја Стевана Чампрага за епархијског бележника у Сентандреји.
Пописом становништва у Угарској 1900. године дошло се до сазнања да од немађарског становништва њих 83,2% није знало мађарски језик. Та чињеница је поразила мађарске државнике, нарочито што је већ више од 20 година мађарски језик био обавезан предмет у немађарским основним школама. Када је српским вероисповедним школама запретила опасност, епископ Лукијан (Богдановић) као члан Горњег дома је устао против повреда права српског народа у име целог епископата Карловачке митрополије, те је гласао против предложеног законског предлога. Он каже: „Што се тиче наставе у вери и у моралу, у томе погледу, пошто је то чисто унутарња ствар аутономије моје цркве, мислим, да се то мора учити матерњим језиком детета, јер је опште познато, да је у нашој домовини православна црква по преимућству народна црква. То је признало и законодавство наше домовине, кад је у IX-ом зак. чл. од године 1868. изјавило: да у Угарској имаде две уређене православне цркве, српска и румунска. Пошто је у српској православној цркви званичан језик српски, то су српским језиком и молитве исписане, катихизиси српски написани, те се и верни не могу учити другим до српским језиком у веронауци, дакле у материнском језику деце, јер би се иначе сама црква одрекла свога народнога значаја. Нека влада подиже државне школе на мађарском језику, али нека у тим школама остави и даље наставу у веронауци и моралу на дечијем матерњем језику, јер тиме ће учинити само доброј ствари услугу.“
Угарски министар просвете гроф Алберт Апоњи је 1907. године поднео пештанској народној скупштини предлог којим би се све мањине у Угарској у току 40 година помађариле, „да се створи јединствен политички мађарски народ“. „Ми Срби не туђимо се од мађарске народне културе, као добре патриоте желимо и ми да учествујемо у њојзи, али према томе желимо и то: да нам сваки признаје нашу народност, наше племенске особине, да нам нико не смета у употреби нађег језика и у развитку наше културе. И ако ми то желимо, држим, пресветла господо Великаши, да нас нико не може кривити да смо непатриотични. Ми не тежимо на поље изван границе државе. Угарска је наша домовина, овде нам ваља живети и мрети.“
По питању законског предлога о уређењу плата учитеља недржавних основних народних школа епископ Лукијан (Богдановић) поздравља министра што је нашао начина и средства да уреди њихове плате, али истовремено замера што није вођено рачуна о аутономији издржавалаца школа и о њиховој моћи да сносе тај трошак.
„Признајем потпуном лојалношћу и то: да ће Влада, у случају потребе, бити вољна да пружи помоћи издржаваоцима школа, да учитељима плате и пристојбе подигне и обезбеди – на што Владу упућује већ и 35. XX зак. чл. из године 1848-ме казујући, да се све црквене и школске потребе свију законом признатих вероисповести подмирују из опште државних трошкова. Али у име потпоре тражити да на темељу начела „дајем ти да ми даш“, као што ће то чинити по овом законском предлогу, те по томе мешати се у унутарње радове школе, држим да то не одговара племенитим интенцијама наведеног закона, да то није ни праведно ни правично искање.
Баш тога ради не могу затајити својих тешких бојазни од тога: шта ће бити од наше школскке и црквене аутономије онда, када примимо државну помоћ под овим условима, под којима нам се она нуди овим законским предлогом?
Знам и познајем врло добро, како наша паства врло пази своју црквену аутономију, како је љуби; знам колико су наши верни жртвовали и колико још и данас жртвују да издржавају своје културне установе. Знам да до сада нису ни тражили ни примили од државе за ове циљеве никакве материјалне потпоре и ти само с тога, што су страховали за аутономију својих школа.“
Према писању мађарске штампе, говор епископа Лукијана (Богдановића), који је потпуно владао мађарским језиком, оставио је добар утисак, а са тим се сложила и румунска штампа.
Епископу будимском Лукијану (Богдановићу) поверена је администрација над епархијом темишварском након смрти епископа Никанора, а све до избора епископа др Георгија (Летића). После упокојења патријарха Георгија (Бранковића), царским декретом из априла 1908. године епископ Лукијан (Богдановић) именован је за администратора Карловачке митрополије.
У Сремским Карловцима је 22. септембра 1908. године епископ Лукијан (Богдановић) изабран за архиепископа карловачког, митрополита и патријарха српског. Његов избор је одмах и потврђен. Инсталацију патријарха Лукијана (Богдановића) извршио је др Антоније Гинтер, министар правде, 8. Октобра у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима, јер се Саборна црква рестаурирала.
Патријарх Лукијан (Богдановић) је, као администратор, под својом управом задржао Епархију будимску у наредних пет година. Један од разлога за овакву одлуку била је његова жеља да што чешће ступа у контакт са члановима Владе и другим утицајним људима како би на тај начин извукао што више користи за своју Цркву и свој народ. Нови патријарх је био свестан тежине свог положаја и због тога је плански и смишљено прилазио решавању проблема. Њему су у раду помагали сарадници архимандрит Иларион (Зеремски) и и протојереј Јован Вучковић, ректор богословије. За његово време донете су значајне црквене уредбе, решена су многа црквеношколска питања, основани нови фондови.
За време Балканског рата, 1912. године, дошло је до укидања српске народне црквене аутономије, а аустроугарска дипломатија се спремала за рат са Србијом. Они су систематски крњили права српског народа, иако су она законом била призната. „Наш народ је укидање автономије схватио као угрожавање народне егзистенције, а томе схватању су приступиле и тадање српске политичке странке, па чак и оне које нису полагале велику важност на народну црквену автономију.“ Проф Милутин Јакшић сматрао је да је главни повод укидању аутономије било „одбијање предлога да се у помоћ патријарху за послове архидијецезе креира место епископа суфрагана“, јер је угарска влада желела да седиште патријарха премести у Будимпешту. Самим тим патријарх не би имао потребу да одлази у средину свог народа, седнице свих средишних власти, па и самог народног сабора могао би сазивати у Будимпешти, а могао би учинити и дела за која се можда не би усудио да уради у средини свог народа. Међутим, угарска влада није успела у својој намери да одвоји патријарха од свог народа. Након овог неуспеха, одлучено је да патријарха онемогуће на други начин. Њима је било у интересу да Српска православна црква у Аустроугарској за време рата буде обезглављена јер им је „милија била провизорија и администрација, која се могла без већег потреса мењати“.
Патријарх се, природно, осећао одговорним, али и немоћним да помогне свом народу, па су највероватније због оваквог бремена, почеле и његове душевне тегобе и борбе, које су временом постале веома дубоке. Уморни патријарх Лукијан (Богдановић) у лето 1913. одлази на лечење у Јоакимову бању, близу Карлсбада, одакле је продужио на двонедељни боравак у Бад Гастајн. Изненада, у седиште Карловачке митрополије 3. септембра стиже телеграм да је патријарх Лукијан (Богдановић) нестао у понедељак 1. септембра, у вечерњим сатима. Његови посмртни остаци нађени су у реци Аха тек крајем октобра, а у Сремске Карловце допремљени су 31. октобра. Сахрањен је у Сремским Карловцима, у гробници коју је за себе и своје наследнике, испод олтара Горње цркве, саградио патријарх Георгије (Бранковић).
Патријарх Лукијан (Богдановић) био је двадесети поглавар Српске православне цркве у Аустроугарској монархији. Православна Митрополија карловачка, као и Епархија будимска имале су патријарха и епископа којег су красиле многе врлине, родољубље, добра воља за остварење и највећих нада. Његовом смрћу завршен је ред митрополита-патријараха који су се старали да очувају у нашем народу српску индивидуалност и светосавско православље. Након неколико година после трагичне смрти патријарха Лукијана (Богдановића) престала је да постоји Карловачка митрополија. Она је са свим епархијама ушла у састав васпостављене Српске патријаршије 1920. године.
