Ваше Блаженство, високопреосвећени брате, преосвећена браћо и господо архијереји, сви присутни по достојанству и по чину, али изнад свега браћо и сестре.
Жив је Бог! Жив је Бог у светима својим, жив је Бог и овде међу вама. Жив је Бог и у овој светој земљи, иако су многи помислили да су Бога изагнали са ових простора, али последњих деценија, а нарочито недавно претходне године, показало се да је у овом народу жив Бог, прије свега кроз величанствене, човјекољубиве, миротворне и молитвене литије, које су свој почетак имале управо овде!
Жив је Бог јер је жива и снажна, браћо и сестре, ваша вера, вера свих нас, вера нашег народа и наше Цркве! Жива је вера у нашем народу иако је многима овде она саблазан и лудост, а ми добро знамо да је сила и премудрост Божија управо у вери у живог и распетог Христа! У вери која открива да човек нема ништа ,,ако и читав свет задобије, а души својој науди”! Вери која, кроз речи Светога Јефрема Сирина, потврђује да је важно да знамо ако умремо, и пре него што умремо, да нећемо умрети ни када умремо! Другим речима, да већ унапред кроз веру Христову и заједницу са Њим, распињемо себе са Њим и васкрсавамо заједно са Њим, али на тај начин показујемо да не постоји ниједна сила овога света, ни лепота, ни богатство ни снага ни било шта што може да замени Христа и нашу веру у Њега!
Том вером, ми се не плашимо ничега! Том вером, ми се не бојимо смрти! Том вером, међутим, браћо и сестре, ми се бојимо самољубља и себичности, бојимо се егоизма и гордости. Бојимо се нарцисоидности, јер знамо да су то све камичци који формирају стазу која нас води у пропаст! Литије које су овде почеле, потврдиле су и показале на најдивнији најчудеснији начин да је жив Бог међу нама. Велика је данас моја радост стога што смо се баш овде сабрали, око ове дивне и древне задужбине Немањића. И морам одмах на почетку рећи, исто тако задужбине која је дивно обновљена и чувана и сачувана домаћинском пажњом и домаћинском руком. Овде је, а сви то ви боље знате од мене, али нека и други чују и нека знају, некада служио несаломиви прегалац и трибун, поп Мојсије Зечевић, саборац и пријатељ Његошев, саборац и пријатељ Светог Петра Цетињског, али и гласовити припадник највећег српског племена Васојевића. Васојевића, чији је удео у српској историји и култури до данас, несагледив и недељив. Народна песма, као припадника племена Васојевића, описује Павла Орловића. А колевка је и великих српских династија, Обреновића и Карађорђевића. И једна и друга потичу из ових крајева. Наши преци, свети православни преци, су се у тешким временима ропства напајали са чистог извора Христовог, борећи се пре свега за крст часни и слободу златну, а то значи, борили су се баш као и ви у ваше дане, не само да сачувате и очувате православну веру, него да покажете и пројавите на све четири стране света истину, правду и љубав те вере! Ту веру, као простор присуства и љубави Божије и снаге Божије у овоме свету. И заиста нигде није постојало, кроз веру, разумевање свога предања и своје историје, као што је то случај на овим просторима. Нико тако, браћо и сестре, дубински није разумео Косовкси завет. Видећи, не у Косовском завету пуки и прости мит, него знајући да је косовска жртва Лазарева народно угледање! Да је то у нашем животу остварење Христове новозаветне жртве, као што је овај народ разумео ту жртву. Он ју је остварио у своме постојању, безброј пута међу овим поносним брдима која нас окружују.
Идеал заједништва, идеал слободе и дар саборности, вековима је напајао душу оних који су овде живели, али и душе свих наших предака, од Дунава до сињег мора. Заједно са Господом Христом и Светим Савом, у којем се наш Господ Исус Христос најлепше, у нашем роду угледао заједно са нашим предањем, духовношћу и ђедовима. Заједнички нам је и пут спасења и настојање да на земљи будемо људи, а никада да будемо нељуди, како је говорио наш велики, блаженог спомена, Патријарх Павле. Да будемо људи, а не нељуди, да би се наша душа радовала и овде, али и у царству небеском, јер Бог нас, браћо и сестре, учи томе, а учи нас и Свето Јеванђеље. Неће нас препознати Бог пре свега по телу и крви и по томе коме народу биолошки припадамо, јер ако је то само биолошка припадност, онда је постојање и таквог народа и појединаца у њему започело своје постојање овде, али исто тако и има крај овде у историји.
Неће нас Бог препознавати ни по томе колики нам је иметак. Многи мисле да су силници и моћни, и ако владају земљама и државама, да су заправо поседници и мора, и њива, и река, и брда и долина, али и људских живота. А ми Јеванђељем знамо да сами по себи нисмо власници ни сопственог живота, али у исто време, у заједници са распетим Христом, и када смо најсиромашнији, када немамо ни материјална добра ни било какве славе, ми постајемо владари света, јер умрли смо пре него што смо умрли, а заправо смо у Христу васкрсли! Томе нас уче и о томе сведоче бројни светитељи. Ту близу је Свети Василије Острошки. Чега је он био владар? Шта је било његово? Ништа од овога света, а у Христу све је постало његово и он је цар, краљ и владар света! Он је тај чијим молитвама се управљају наши животи по закону Христовом! Па ко је онда моћан и ко је онда силан? Дакле, неће нас познати Бог само по припадању неком народу или колики иметак имамо, нити по томе за кога гласамо, да ли живимо у овој или оној држави или смо становници овога или онога града. Бог ће нас препознати и судити нам само у зависности од тога да ли слушамо и да ли се трудимо, макар и слабашни и немоћни, да творимо вољу Његову и да живимо по Закону Његовом.
Рећи ћу то пред вашим лицем, али више да чују други – они који данас говоре да Црква има претензије у односу на неке територије, да угрожава нечији ауторитет, да се бори за власт од овога света, или да има било какве сличне тежње. Ти који то говоре обмањују народ. Нас заварати не могу, јер ми смо сабрани око светиње Светога Георгија, али многа наша браћа, наши сродници, у којима још није проклијало аутентично семе вере, бивају завођени. У односу на њих, проговорићу опет: Дух литија је показао какав треба да буде наш став. Нека буде ко шта хоће, нека се осећа да припада ком хоће народу, ма колико понекад ми мислили другачије.
Рекао сам у Подгорици, а неко је критиковао и веле: ”Није изговорио црногорски народ.” Нека буде ко год хоће Црногорац, а онај који не само да хоће, него зна своје корене, своје стабло, плодове васојевићког стабла, зна и хоће да припада српском народу. Ипак, још једном, то не значи да ми не прихватамо, не разумемо, не поштујемо или не грлимо оне који живе поред нас, а декларишу се да су Црногорци.
У Цркви Христовој, међутим, не само да нема ни Србина ни Црногорца, него нема Грка ни Јеврејина, нема Албанца и Хрвата, нема апсолутизовања биолошких контекста свога постојања. Само онај који је оплеменио себе Христом, он је употребио тај дар да припада једном народу као одскочну даску да, преображавајући се у свом народу, упознавајући најпре себе, знајући ко је сам, може да постане способан да се отвори за другог, да заволи другог и да прихвати другога управо онаквим какав он јесте. А онај који не зна ко је, који не зна себе, он напросто не може упознати никога нити волети икога. Волети себе, волети себе као дар Божији, могуће је само у Христу и кроз Христа. Зато, дакле, оне који своје амбиције и свој однос према животу и другим људима хоће да припишу другима, у нашем случају нама, нека своје сопствене жеље, страхове, пројекције, властољубље, не приписују Цркви, јер промашили су. Наша света Црква има, ако хоћете, само једну стратегију, само једну политику, само један животни став и оријентир: то је бити једно са Богом читавим својим бићем. Али у Богу, са Богом и кроз Бога, тежити и чинити све да будемо једно и са другим у својој породици, са другим као са својим комшијом, са другим као са својим суграђанином и рођаком. Са другим као са својим сународником, а онда и са другим као са сваким народом. То је путања од бити једно са најнепосреднијим својим ближњим, до бити једно у Христу са читавим светом. И овај данашњи, величанствени скуп, показује пуноћу Цркве, њено јединство и љубав која није, нити може бити омеђена никаквим међама и државним границама. Јер као што не постоји видљива граница између овог и оног света, тако и овде на земљи, истинску љубав коју осећамо једни за друге, а Бог нам ју је даровао, не може зауставити никаква граница, ма ко поставио ту границу.
И још да кажем да Цркву не можемо поистоветити ни са једном политичком или било каквом државном границом. Нема, дакле, у Цркви границе ни између неба и земље и границе Цркве се не могу мењати кад год се промене границе држава. Једино што је апсолутно у свету, вечности, јесте живи Господ. Све остало је промењиво и релативно. Државе постају веће и мање и нас не интересује да ли се нека држава смањила или увећала. Ми знамо да Христос и Црква надилазе сваку границу. И не постоји устројство и сила овога света које може променити устројство Цркве. Наша помесна Црква, Српска православна црква, је аутокефална Црква. Она има своју канонску јурисдикцију, коју не прописује нико осим сабора свих Помесних цркава. Наша, дакле, Српска православна црква, као аутокефална Црква, јесте у јединству са свим Помесним православним црквама и она припада једној светој, саборној и апостолској Цркви.
И у том смислу ми немамо ништа против. Нека се свако организује у било коју врсту молитвене заједнице, ако то њему одговара. И под условом да не угрожава било кога нити елементарно људско достојанство. Али било која молитвена заједница тако организована не може бити у јединству и није у јединству са пуноћом васељенског православља. И, као таква, не може никада украсти и узети идентитет Православној Цркви, која има своју канонску јурисдикцију и овде на овим просторима. Наравно, браћо и сестре, да ову истину може да разуме само онај који је чистог срца, који жели да буде у јединству и заједници са Господом нашим. А онај кога су овоземаљске моћи обиле толико да су му чула обамрла и помрачена, не може ни да појми колико је непријатељ самоме себи. За таква смо дужни да се молимо и такве ми позивамо да буду међу нама. Прихватимо их као браћу најрођенију, јер и они су заиста наша браћа. Ви, браћо и сестре, ви и ја, сви заједно сабрани наши свештеници и са народом у епархији, ни са каквим језиком мржње не смемо општити. Не смемо одустати од љубави и не смемо никога и никада одбацити из нашег срца. Љубављу се морамо борити са и онима који су далеко од нас, зато што то и они хоће. А ми бисмо желели да смо заједно са њима. Љубављу се морамо борити, пре свега, да и у њима, молитвом и том нашом љубављу, буде пробуђено зрно вере коју је Бог посео у сваког човека.
И ево, опет да се сетимо нашег Светог патријарха Павла, који нас је учио: ”Ко победи себе, тај је победио свет.” Ко победи егоизам, ко победи самољубље, ко победи лаж у себи, тај је победио читав свет. Није нас обесхрабрило ни када нам нису дали, да управо у реченом контексту, уђемо у нашу рођену кућу, у Цетињски манастир, да служимо службу и у тој служби уведемо Митрополита цетињског, нашег Митрополита Јоаникија. Неко је хтео, мењајући тезе, да оно што из вере извире, оно што из смирења извире, оно што извире из литија овога народа, то је хтео да прикаже као насиље, а заправо насилним путем, најбруталнијих путем, хтео је да спречи да уђемо у нашу кућу. Притом ништа немамо ни против тога да су они против, али да нас спречавају силом да уђемо у нашу кућу, знамо да је то подвала која је хтела да прикаже Цркву нашу, и тај глас се ваља на овим просторима, као извор свих невоља, извор свакога зла. И наравно, када прогласите некога да је сам по себи зао, онда дајете легитимно право свакоме ко хоће да тог, замењеним тезама проглашеним злим, елиминише. Створен је, дакле, један конструкт, једна виртуелна стварност, која је проглашена за чињеницу и против ње се дигао читав свет.
Кад кажем читав свет, мислим на свет идеологија, свет политикански, свет који гледа на човека, искључиво и само, као на средство, као на глас који треба да утврди његову власт. Власт која без корена Христовог, већ у свом старту, постаје своја супротност. Врло брзо се показује, и показаће се, ко је ту лаж, а ко је истина. Ми, дакле, знамо да је истина, пут и живот Христос, а Он је међу нама, Он је у Цетињском манастиру и сада и тада био. Ми, дакле, нисмо имали право да не извршимо дело Цркве, да после много векова, ми будемо они који ће одустати и окренути леђа сопственој кући и пристати да не устоличимо Митрополита на месту где су увек устоличавани и где ће увек, до свршетка света, бити столица Митрополита црногорско-приморског, канонског православља, у овом случају канонске Српске православне цркве.
Ми смо, молећи Господа за мир, за љубав, за оне који нас нападају и руже, служили свету Литургију и, слава Богу, устоличили Митрополита Јоаникија онако како ваља и требује. Својим непристајањем, браћо и сестре, и ви сте, својим непристајањем на насиље, пред насиљем спасили образ и оних који су посегли за насиљем. Надам се и верујем да су многи међу њима препознали љубав Христову из наших поступака и да су препознали у себи божанску љубав, те да су неки од њих вечерас међу нама, и да ће сутра бити на служби Божијој, на којој ћемо на трон Епископа будимљанско-никшићке Епархије увести брата Методија.
И ето нас опет заједно, драга браћо и сестре, с радошћу, као недавно у Подгорици. Ево нас опет, да се радујемо једни са другима и да поручимо свима: Христос је Господ наш! Због Њега се боримо и Њему се клањамо! Он одређује наш пут и наш циљ. Он поставља систем вредности по којима живимо. И Владика Методије, који је својом љубављу према Христу, Богу Живоме, према јединству Цркве светосавске, љубављу према народу Божијем препознат од сабора архијереја наше Цркве да вас предводи у љубави, да вас предводи у молитви, да вас предводи у сваком добром делу. Окупио нас је данас да се молимо да истраје у свему томе. Зато пуним срцем данас пред вама изговарам и вас позивам да кажете за Владику Методија: ”Достојан!”
