Беседа Епископа хвостанског г. Јустина изговорена на хиротонији 12. септембра 2021. године у Саборном храму Светог Саве на Врачару
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Ваша Светости, Најсветији Архиепископе пећки, Митрополите београдско- карловачки и Патријарше српски Господине Порфирије,
Ваше Блаженство Архиепископе охридски и Митрополите скопски господине Јоване,
Поштована и драга у Христу, богољубива браћо Архијереји,
Часни презвитери и ђакони, преподобно монаштво,
Узорити Надбискупе београдски монсињоре Станиславе Хочевару,
Представници Владе Републике Србије,
Даме и господо, браћо и сестре, децо Божја мала и велика,
Песму благодарења узносим Богу, Којем се у Тројици: Оцу и Сину и Светом Духу, клањам и кога славословим, што је кораке моје довео до овога чудесног дана у који ме Дух Свети, кроз полагање Ваших часних руку, Ваша Светости, и руку овде сабраних Архијереја наше Свете Цркве, узведе у светињу над светињама и учини ме служитељем истинске скиније коју постави Господ, а не човек (Јевр. 8, 2).
Дубоко потрешен благодатним догађајем свог рукоположења за Епископа, не само да нисам кадар да доживим, него макар ни издалека да схватим ову наднебеску тајну Архијерејства, те апостолске и духовне саможртвене службе, у којој се Епископ у Цркви поистовећује са тајном Христа, истовремено Кротког Јагњета и Великог Архијереја душа наших.
Стога и сада и убудуће у мом служењу нека се чује само мој глас, а реч и наук буду Христови „јер све своје и себе Њему предајем- и делом и речју и ћутањем, само да ме Он држи и води ми и руку и ум и језик на оно што треба и што он хоће“ (Свети Григорије Богослов, Беседа 21.).
Једино што знам и осећам у овом часу, а што искрено и смерно исповедам пред Богом Живим и Истинитим и пред свима вама, јесте да сам човек слаб и недостојан овог узвишеног и ничим заслуженог достојанства Епископа.
Но иако немоћан и грешан, ја сам слуга Исуса Христа, Распетог и Васкрслог. И то не као достојан да будем слуга Његов, већ зато што ме Христос прима по своме милосрђу, по речима Његовим: „не изабрасте ви мене, него ја изабрах вас да идете и род доносите“ (Јн. 15, 16).
У Христа браћо верујем, Њега славим и клањам му се!
„Јер ме је Он заволео више но ико
А више од мене о мени знао
И кад није други нико у мене се поуздао
Он није од мене зазирао
и одбацио ме ни укорио
Ни кад сам сам себе презирао“
(Исповест, М. Бећковић)
И зато, кад би било могуће да се попнем на највишу планину и да викнем силним гласом, да кажем сваком човеку да је Христос наш Бог, Брат и Спаситељ, Пут, Истина и Живот- то бих учинио! Но пошто нисам у стању да урадим ту велику ствар, прихватам, са страхом и трепетом „да будем пастир добри, који живот свој полаже за овце” (Јн. 10, 11).
Јер управо је та служба, по тумачењу Светог Јована Златоустог, најдубље сведочанство наше љубави према Христу: „Обраћајући се врховном међу апостолима, ономе који га се три пута одрекао, Господ га пита: Петре, љубиш ли ме? И кад је Петар исповедио своју љубав, Христос додаје: „Ако ме љубиш напасај овце моје!“ (Беседа друга о свештенству)..
А „цена љубави је жртва“, говорио је Свети владика Николај Жички и Охридски (Касијана, Стослов љубави, 31).
Данас цену те љубави најскупље плаћа наш народ на Косову и Метохији. И ја, као онај који ћу носити древну титулу хвостанских епископа, дужан сам више и усрдније него до сада да се молим за наше Косово „родну земљу нашу и грдно судилиште“, за свог у епископству брата Теодосија, часно свештенство, преподобно монаштво и верни српски народ. И не само да се свагда молим, него да их, по Вашем благослову, Ваша Светости и уз сагласност локалног Епископа, посећујем, крепим и помажем на сваки начин, колико ми то буде могуће: „јер жарко желим да се тамо са њима утешим заједничком вером, и њиховом и мојом“ (Рим. 1, 12).
Свјатјеши Владико и Оче,
У овом свештеном и непоновљивом тренутку свога живота, желим из дубине свога срца, најпре Вама да заблагодарим што ме примате као „правог сина по заједничкој вери“ (Тит. 1, 4). Достојанство, али и крст, које положисте на моја плећа свакако превазилазе моје снаге, али угледајући се на Вас, знам да „ако је Бог са нама, ко ће против нас!“ (Рим. 8, 31). Живео сам и служио Богу и роду на разним странама света, учио се богословљу и страним језицима, упознавао разне културе, сретао различите људе, и гле, неиспитљиви Промисао Божји доведе ме данас до Вас, Светог мужа, монаха, богослова и Првојерарха да Вам сапастирствујем у престоном граду Београду. Зато Вас са синовском оданошћу молим да ме научите и утврдите у овој служби, како учењем тако и молитвама, да би моје епископство, које ми поверавате заједно са Светим Архијерејским Сабором, било у славу благословеног Имена Божијег, за сигурност мени и похвалу Вама, у дан јављања и откривења Великог Бога и Спаса нашег Исуса Христа (Тит. 2, 13).
Нека Вам даде Бог да на многе и плодоносне године, украшавате најсветији трон Пећки и мудро водите брод наше Свете Цркве!
Драги моји родитељи, Милоше и Олга!
Да вас није било ни ја не бих добио дар Божји да постојим, а то је и више него довољно и ја вам на томе захваљујем. Захваљујем и што сте некад били слаби, и што некад нисте знали, а највише вам хвала што сте ми дали и више него што сте имали: своју љубав, родитељско старање и васпитање, као и мог по телу брата Александра и сестру Јелену. Гледајући вас научио сам да је живот борба, у трпљењу и нади, коју добијају поштени, храбри али и скромни људи. Благодарим вам што сте били уз мене када сам сумњао, бодрили ме кад сам посустајао, и увек ме подсећали на оно о чему сам почео да сањам. Знам да сте ви данас најсрећнији, јер ваш најмлађи син и брат постаде Епископ Цркве Божје. Стога реч благодарења коју вама упућујем не гласи хвала вам, него волим вас!
Са осећањем искрене љубави и поштовања на овом месту благодарим и Епископу Цркве Божије у мом родном, кићеном и вољеном Срему, господину Василију, што ме је као дете примио код себе и увео у свезу клира, трудећи се да оплемени и продухови моју бурну младићку нарав и карактер.
Од свег срца благодарим и свом духовном оцу, Епископу зворничко-тузланском Фотију, који ме је „јеванђељем родио“ (1. Кор. 4, 15), и још као ђака богословије одушевио својим монашким етосом и животом и распламсао љубав према монашком подвигу.
Посебну благодарност дугујем и Епископу западноевропском Луки, под чијим сам омофором провео последњу деценију свога живота. Благодарим му за обилату љубав, очинску подршку и разумевање које је према мени увек показивао.
Молим се, добри Старци моји, да у здрављу и радости, часно и дуговечно управљате речју Истине Божје!
Чудесно је моје братство и пријатељство, и благодатно јединство у Христу, са мојом браћом Епископима далматинским Никодимом и ремезијанским Стефаном, сходно и Свето Писму: „Брат од брата помаган јесте као град утврђен и висок, и моћан је као утемењено Царство“ (Приче 18, 19).
Хвала вам, браћо, на томе!
По речима из Старечника:„Нисам монах, али сам видео монахе“, и то на Светој Гори, где сам повремено боравио и сретао људе који се моле и док спавају, раде и кад се одмарају, о себи немају лепе речи, нити о другима ружне. Зато ми је неописива радост, част али и благослов, што је данас на моју хиротонију дошао један од таквих - старац Методије, игуман свештеног манастира Хиландара, на чему му искрено и најсрдачније благодарим!
Са љубављу и благодарношћу сећам се у овом часу и своје у Христу драге браће монаха и сестара монахиња са срцу ми драге Фрушке горе, које сам и ја лист, особито архимандрита гргетешког кир Доситеја, великореметског старца Стефана и старохоповског игумана Атанасија, са којима сам проводио незаборавне тренутке духовне радости, братске утехе и монашког труда.
Велику захвалност упућујем и часном клиру и верном народу епархије западноевропске, а посебно онима у Паризу, Дижону и Лиону, од којих су неки данас дошли овде да поделе са мном ову радост, да ме укрепе и подрже, баш као што смо све делили и били ту једни за друге, у протеклих осам година.
И свима вама богољубива браћо Архијереји, часно свештенство и преподобно монаштво, вољени моји пријатељи, драга децо духовна, који сте дошли из далека и из близа, најсрдачније благодарим за част и поштовање које сте ми својим присуством указали. Љубав коју показујете данас је, заиста, по свему Љубав Божанска, јер само та Љубав може да воли ни за шта! Нек вас све Господ поименце помене у Царству своме!
Следујући у свему Предању светих апостола и богоносних отаца наших, који су благовестили Христа, а преко Њега и спасоносно искуство Цркве, и ја, као последњи и најмањи од све браће, трудићу се да као Епископ, са радошћу благовестим реч вере, наде и љубави, на апостолски начин, загледан „у дан без вечери, без временског наследника и без краја“ (Свети Василије Велики, Коментар на шестоднев).
Обраћаћу се конкретним људима, свестан времена у којем живимо, како бих уливао наду, пружао утеху и објављивао Јеванђеље слободе „којом нас Христос ослободи“ (Гал. 5, 1). Јер Епископ не живи за себе. Он приноси себе својој пастви да би је узвисио и обновио и привео Богочовеку Христу „који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање Истине“ (1. Тим. 2, 4).
Надахнуће и ревност за мој живот и рад била је и биће света Литургија. Служећи свету Евхаристију и молећи се за васељену на свештеном литургијском сабрању, позиваћу верни народ да настављамо „Литургију после Литургије“. Да сведочимо истину наше вере пред лицем Бога и људи, делећи дарове Божје са свима око нас: Његову љубав, радост, мир, јединство и помирење, силу Васкрсења и ишчекивање вечности.
Живот Епископа, али и сваког хришћанина јесте непрестано сведочење о обновљењу свих и свега у Христу: „Ако је ко у Христу нова је твар, старо прође, гле све ново постаде“ (2. Кор. 5, 17). Христов позив је упућен свим људима, сваке епохе на лично, у слободи остварено учешће у вечном животу, по речима Преподобног Максима Исповедника: „Тајна спасења јесте искуство оних који хоће, а не оних који су робови тираније“ (Свети Максим Исповедник, коментар на Оче наш)..
Чињеница, пак, да је „наше живљење на небесима“ (Фил. 3, 20) не укида већ оснажује нашу бригу за усамљеног и болесног, малодушног и депресивног, сиромашног и одбаченог човека, каквих је данас, нажалост много!
Без трунке површне патетике и тренутног одушевљења, драга браћо и сестре, смирено и искрено, одлучно али ненаметљиво, желим „да свима будем све, да како год неке спасем“, (1. Кор. 9, 22-23) и да неуморно трагам за оном једном изгубљеном овцом (Лк. 15, 4). Имајући ауторитет и аутентичност јеванђелске и светоотачке речи пред собом, свестан сам да не приличи Епископу „да чеше уши" (2. Тим. 4, 3) својих слушалаца, али с друге стране не треба да ставља со на ране оних који у потрази за смислом и “Очевим домом”, лутају овом “долином плача”! Зато и Реч коју будем проповедао и служба коју будем вршио, с расуђивањем и љубављу, желим да буде мелем за ране и савести људи, јер знам да је само у Христу, кроз Цркву могуће спасење!
Завршавајући ово слово, још једном благодарим Богу и Божјој Мајци за све и на свему! „Свагда у свакој молитви мојој са радошћу молићу се све вас” (Фил. 1, 4), а и ви се, благочестива пуноћо црквена, сваком молитвом и прозбом молите у Духу за мене у свако доба, да достојно служим и смело обзнаним Тајну Јеванђеља.
Благодат Господа нашег Исуса Христа са свима вама, браћо! Амин!
Извор: Инфо-служба СПЦ
