“Моја света дужност и обавеза је да продужим свето и свијетло дјело својих претходника, проповиједајући исту вјеру, свједочећи исту Свјетлост и водећи људе ка спознаји Бога и живота у пуноћи, са овог истог трона једног Пастира и једног стада, више од 800 година. Једини програм који смијем данас да изнесем пред вас јесте да, у мјери у којој будем кадар, све што у мени чини личнога човјека, буде покорено васкрслом Господу Исусу, те да ме по милости и љубави Својој Он води и управља, приводећи ме непрестано Себи и путоводећи органском јединству Цркве и спасењу читавог свијета”, поручио је данас након устоличења у приступној бесједи Епископ будимљанско-никшићки г. Методије у манастиру Ђурђевим ступовима, позивајући све да се за њега моле како би још више љубио Господа и повјерени ми народ.
Приступна беседа Епископа будимљанско-никшићког Методија (Остојића)
Патријарх Порфирије свечано дочекан у Ђурђевим Ступовима надомак Берана
Протосинђел Евстатије поводом устоличења Епископа Методија: Име му је љубав, презиме кротост!
Монах др Павле Кондић о историјату Епархије будимљанско-никшићке и о њеној обнови
Његова светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је данас, 25. септембра 2021. године, у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке – Ђурђевим ступовима Светом архијерејском литургијом на крају које је у трон епископа ове светосавске епископије увео Његово преосвештенство Епископа будимљанско-никшићког г. Методија.
Епископ диоклијски г. Методије изабран је за епископа будимљанско-никшићког на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве одржаном маја ове године.
Предстојатељу Српске православне цркве саслуживали су: Епископ будимљанско-никшићки г. Методије, Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Митрополит дабробосански г. Хризостом, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, као и господа епископи: жички Јустин, шумадијски Јован, милешевски Атанасије, диселдорфски и њемачки Григорије, брегалнички Марко, рашко-призренски Теодосије, западноамерички Максим, крушевачки Давид, славонски Јован, буеносајрески и јужноцентралноамерички Кирило, захумско-херцеговачки Димитрије, ваљевски Исихије, ремезијански Стефан, хвостански Јустин, многобројно свештенство и свештеномонаштво наше Цркве, уз молитвено учешће великог броја благочестивог вјерног народа сабраног из свих крајева Црне Горе.
Посебном благољепију Свете службе Божије и свечаном чину устоличења доприњели су: Дивна Љубојевић са својом гупом „Мелоди“ и “Београдски мушки хор”.
Устоличењу је присуствовао Здравко Кривокапић, предсједник Владе Црне Горе са министрима: Александром Стијовићем, Весном Братић, Јаковом Милатовићем, Ратком Митровићем, Милојком Спајић, затим градоначелници: Берана Тихомир Богавац, Никшића Марко Ковачевић, Херцег Новог Стефан Катић, Тивта Жељко Комненовић, Котора Владимир Јокић, Будве Бато Царевић, као и представници политичког и јавног живота у Црној Гори.
По завршетку Свете архијерејске литургије, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије је упутио поуку сабранима који су дошли у ову светињу немањићку, у ову земљу у којој су дубоки коријени племена Васојевића, у земљу из чијих коријена је израсло стабло са богатом крошњом и плодовима, стабло које је дефинисано најузвишенијим духовним дометима. Али, како је казао Патријрах, и народним, националним дометима свеукупног православног народа који припада Српској православној цркви, али и српском православном народу.
“Када кажемо православни то значи да је у самој својој суштини реч о хришћанском, о јеванђељском, што значи да јесте корен који даје плодове, који су дефинисани и свесни самих себе, који познају ко су и шта су, који знају одакле су и који им је циљ. И баш зато што све то знају бивају управо као народ јеванђељски, хришћански, православни, способни да могу у истој мери, на исти начин као што поштују себе и воле себе, препознају и воле и другога у свим његовим димензијама, било да се ради о комшијама, суграђанима, било да се ради о грађанима једне те исте државе, било да су Бошњаци, Црногорци, Хрвати, или који други народ, и наравно да ли су Срби. Све то скупа, баш због тога што потиче из васојевићког корена, а то јесте корен оплемењен Христом, могу да познавајући себе и своје не буду затворени у себе него да буду Христом отворени за другог, чак и онда када се на други начин моли Богу, јер Бог је тај који процењује.”
Патријарх се затим обратио Епископу Методију:
“Владико, драги Методије, вољом Духа Светога, благодати Духа Светога и саборских отаца наше Помесне цркве, изабран си за епископа Будимљанско-никшићке епархије. Син си људи чији је корен овде на овим просторима, али си рођен у Сарајеву, месту где се укрштају народи и вере, али у месту у којем иако постоје другачији и различити, присутан је Бог. А онда растао си опет у овом поднебљу, духовно стасавао уз скуте блаженопочившег великог пастира и оца Митрополије црногорско-приморске, великог православног јерарха Митрополита Амфилохија”, казао је Патријарх, подсјетивши да се владика Методије школовао и у другим Помјесним црквама те боравио у западним земљама, што је додатак сјемену које постоји у њему као покретач, орјентир живота , а то је вјера у живога Христа, Сина Божијег који је дошао на овај свијет.
Поучавајући владику Методија о значају службе коју је примио, казао је да он добро зна да Црква није од овога свијета, али јесте у овоме свијету:
“Зато што овај свет без Цркве не постоји, односно нема смисла. Они којима Црква смета, односно систем вредности, хтели би да Цркву прогласе оним што она није или да је прикажу другачијом него што јесте, а понекад би хтели Цркву да увуку у своје земаљско блато. Црква није од овога света, у овом свету је да га претвара у Цркву. Ми јесмо грађани градова и села, али смо исто тако житељи горњег Јерусалима, житељи Царства небеског. ”
По благослову првојерарха наше Српске православне цркве, одлуку Светог архијерејског сабора о избору владике Методија за епископа Богом спасаване Епархије будимљанско-никшићки, прочитао је Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом, након чега је Епископ Методије свечано уведен у трон епископа будимљанско-никшићких.
У приступној бесједи Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методија, заблогодаривши Богу на Његовом дару и овом Божијем дану, Цркви, Патријарху српском г. Порфирију из чијих руку је примио архијерејски жезал као симбол духовне власти у управљању повјерене му Епархије будимљанско-никшићке, свима сабранима, молитвено је призивао сву пуноћу Цркве Христове на духовну, синовску и братску помоћ:
“У овом тренутку желим рећи: Молите се за мене како бих још више љубио Господа, молите се за мене како бих вас, повјерени ми народ, љубио још више, молите се једни за друге и носимо бремена једни других како би нас Господ увијек познао као своје. У Цркви је свако дјело саборно дјело и сви смо одговорни за све и сви су призвани у заједницу светих, да буду свједоци и носиоци вјечне Свјетлости и истине Божје. Човјек обновљен у Христу живи у својој вјери и Цркви, и никада није сам. То заједништво које нам бива даровано не протеже се само на наше савременике, него и на оне који су му претходили и који ће га слиједити, јер човјек у Христу укључује се у заједништво вјерника које надилази границе простора и времена, овоземаљскога живота и смрти.”
У свом обраћању подсјетио је на велике црквене оце, учитеље, блаженопочивше: Митрополита Амфилохија, Епископа Атанасије и Патријарха српског Иринеја, као и на надахњујуће епископско дјелање на овоме светом мјесту свог претходника садашњег Митрополита Јоаникија, “чије дјело као Свијетлост свијетли у тами[1] и обасјава двије деценије ово тврдо упориште витезова вјере и слободе[2], који је обновио културни и духовни живот епархије и више од 60 светиња, цркава и манастира. ПОдсјетио је да се под јурисдикцијом Епископије будимљанско-никшићке данас налази нешто мало више од половине укупне територије Црне Горе.
“Моја света дужност и обавеза је да продужим свето и свијетло дјело својих претходника, проповиједајући исту вјеру, свједочећи исту Свјетлост и водећи људе ка спознаји Бога и живота у пуноћи, са овог истог трона једног Пастира и једног стада, више од 800 година. Једини програм који смијем данас да изнесем пред вас јесте да, у мјери у којој будем кадар, све што у мени чини личнога човјека, буде покорено васкрслом Господу Исусу, те да ме по милости и љубави Својој Он води и управља, приводећи ме непрестано Себи и путоводећи органском јединству Цркве и спасењу читавог свијета.”
На крају је поручио је да је јеванђељска порука увијек савремена и универзална, упућена и намијењена свим људима и свакој епохи те да она руши националне оквире и отвара приступ свима који желе припадати Божјем народу.
“С овог мјеста данас свима упућујем позив на јединство јер сви смо подједнако потребни, сви смо заједно и једно, сви смо дио плана Божијег и дјеца Божија, и сви смо призвани да врлинама и причешћем Тијела и Крви Христове непрестано узрастамо. Градимо мир и подижимо Крст љубави најприје у себи, јер градећи мир у себи, истински ћемо га градити и око себе. Нека би дао Бог љубави бескрајне да увијек остављамо обмане и сујете овога свијета на Крсту васкрсном и полазимо вођени тајанственим памћењем срца и душе до Очевог дома и радости непомућене.”
