Митрополит црногорско-приморски Јоаникије рекао је за РТС да је очигледно да је председник Црне Горе Мило Ђукановић стајао иза немира који су се догодили на Цетињу на дан устоличења. Истакао је да ће поштовати начело одвојености цркве од политике, нарочито страначке. Митрополит каже да је потписивање Темељног уговора близу решења. У недељу је у Цетињском манастиру устоличен 56. митрополит црногорско-приморски Јоаникије. Само дан након устоличења, митрополит је говорио за РТС.
Прво честитке за увођење у трон митрополита црногорско-приморских.
Хвала Вам пуно.
Хвала и на разговору за РТС. Какви су Вам утисци дан после, јесте ли их сумирали? Како је из Вашег угла изгледало то свечано увођење у трон?
Доста је утисака, било је ту нешто што је претходило, било је на крају све у реду, али било је и доста искушења. Најважнија ствар што је Његова светост патријарх српски господин Порфирије, водећи рачуна и овој Митрополији и о Црној Гори и о јединству народа у Црној Гори, дошао и, наравно, чим је дошао онда је све било јасно шта ће све бити, како год овде биле прилике, било је у суштини све у реду.
Разни су се гласови чули, поготово оних који су се противили да се Ваше увођење у трон обави у Цетињском манастиру. Негде су критике изнете и на начин на који сте стигли до Цетињског манастира.
Видите овако, треба видети и шта се све догађало, ко је све учествовао у томе да спречи устоличење новог митрополита црногорско-приморског, да цио народ који припада овој Митрополији понизи и колике су припреме биле и колико су дуго трајале, да се изведе то онемогућавање вјерског чина, вјерског обреда, црквене свечаности, да се направи једна непријатност и за госте, посебно имам у виду да су нам дошли гости из других помесних цркава, девет архијереја било је из иностранства, што је нама велика част, из светих Божијих православних помесних цркава, патријаршије и осталих аутокефалних цркава.
Дакле, ја сам водио рачуна само о једном, да ли они који оспоравају то право наше цркве, да ли раде по закону? Ако је некоме, наиме, стало да устоличење се не догоди, да то не буде у Цетињском манастиру, он то може да оспори судским путем. Ово је земља у којој треба да се поштују Устав и закон. Нажалост, онај који највише треба да штити Устав, он га је највише и кршио. То се често и догађа у историји, да они који имају највећу моћ, то је већ необуздана моћ за коју не важе ни закони ни Устав једне земље, да се понашају толико самовласно, да се они постављају сами уместо и Устава и законâ.
Отворено се мора рећи, а то је било и толико очигледно, господин Ђукановић је лично стајао иза свих немира који су се догодили на Цетињу. Ми смо то предвидјели и учинили смо све са наше стране да до немира не дође, и доносили смо врло тешке одлуке. Дакле, није за мене као митрополита, посебно не ове Митрополије, посебно не овоме народу који је показао толику оданост према Цркви када је било најтеже, да кажем смањићемо број вјерника само оно што може да стане у зидине Цетињског манастира, неких 200-300 људи, да дођу представници црквених општина, ктитори, добротвори, заједно са свештенством и са гостима и да та свечаност буде најскромнија могућа. И то је тако било договорено и са нашим властима, али се то искомпликовало, било је и неких унутрашњих проблема.
На крају, ипак, морам рећи да је Влада Црне Горе преузела одговорност и да су повукли одређене мјере да се нама то право, односно вјерницима Српске православне цркве, Митрополије црногорско-приморске, православној вјери у Црној Гори, омогући то право које имамо, које је законито, које је вјековно наше право. Дакле, ако је један континуитет правни или канонски или било који други јасан у Црној Гори, то је управо континуитет Митрополије црногорско-приморске. И, наравно, ја нисам узурпирао то право, мене је моја црква, мој народ изабрао за ово мјесто и наравно није ми падало на памет нити да мјењам мјесто устоличења, зна се које је законито мјесто устоличења, и да идем негде друго. Нудили су ми стално да идем негде друго.
Ко Вам је нудио?
Преко медија су ми стално поручивали, није мени нико лично то нудио непосредно у разговору, као што ми сада разговарамо, али су ми преко медија поручивали, господин предсједник државе више пута, али ми није рекао ђе да идем. Ако не могу на Цетиње, ваљда у Гусиње. Вероватно би ме тамо поједини људи који су друге вјере да ми не би правили никакве проблеме и, наравно, ја знам да то није израз воље цијелог Цетиња, него је он злоупотребио и Цетиње и понизио и Цетиње и престоницу са таквим вјеровањем, да Цетиње тога дана буде лишено једне такве свечаности и такве љепоте од гостију из цијелог православља. Захваљујући њему Цетиње је тога дана било затворено, пуно инцидената и пуно проблема, и то оптерећује овај народ овдје који је потпуно недужан, осиромашен, опљачкан, баш у вријеме његове владавине.
Рекли сте већ да ни у једном тренутку нисте размишљали било како да одговорите на те предлоге да се тај чин измести или обави негде, и више пута се говорило у претходном периоду зашто устоличење треба да буде у Цетињском манастиру. Да поновимо још једном, због чега је важно да устоличење и увођење у трон митрополита црногорско-приморског буде обављено баш у Цетињском манастиру?
Има неколико ствари. У принципу, може се преместити сједиште у неко друго мјесто. Међутим, кад се то ради? Најчешће у време неке окупације. Ја мислим да нисмо окупирана земља, да смо слободна земља која има свој поредак и да су сви грађани, макар би тако требало да буде, заштићени пред законом и преко силе државних иснтитуција које поштују Устав и ђе има Уставни и правни поредак.
Друго, ја баш у овом моменту, нарочито после дјела блаженопочившега митрополита Амфилохија, знам шта је он претрпио, много више него ја, и поводом његовог устоличења, овдје му је Удба наместила инциденте који су се догодили некако спонтано и било је изненађење, није било припремано као ово. Овдје су очекивали много већи инциденти, срећом Божијом, заступништво Светога Петра Цетињскога то се сада није догодило, али је било у континуитету једно двадесетак дана много, много разних непријатности, провокација, али ако знате да сте своји на своме, ако је овдје вјековима сједиште ове Митрополије и никоме није падало на памет, осим неђе Свети Петар Цетињски је говорио да ће да бежи у Црницу са Цетиња, пошто су му овдје нека завађена племена направила толико јада, па је он неђе од муке рекао да ће да пређе или неђе на приморје или у Црницу, али ни он није прешао.
А ја знам, оно што је подносио Свети Петар Цетињски подносио је и мој митрополит Амфилохије, ја сам свједок колико је он псовки, хула увреда, клевета, подметања, сплетки претрпио, не само од Цетињана, то је само дио неке изманипулисане групе и парапатриотске организације које су стално ту да узнемиравају Митрополију, али то је ваљда од Бога тако. Тамо гдје је велика светост, гдје су се догодила многа чуда, гдје је многа знамења, да има много искушења. Ја знам каква су искуства у Јерусалиму, каква су искуства у Кијеву и на многим другим мјестима у православљу.
Још један камен на том Вашем путу је и то да се негде намеће од стране оних који се са многим стварима не слажу да сте наметнути из Србије. Одакле су Мићовићи?
Сувишно је објашњавати. Ја сам рођен у Црној Гори, основну и средњу школу завршио у Црној Гори, моји су из Бањана, родом сам Никшићанин, школовао сам се учећи, студирајући на два факултета, у Београду и одмах после завршене школе ја сам се вратио у Црну Гору, као млад, образован човек и одмах се замонашио у манастиру Светога Стефана Пиперскога, у Ћелији пиперској, одакле у Црној Гори од стране митрополита Амфилохија, који је тада био банатски епископ, рукоположен сам за ђакона у манастиру Острогу, за јеромонаха на Михољској Превлаци, тамо гдје је било прво сједиште ова епископије коју је установио Свети Сава баш на Михољској Превлаци. Ја сам тамо рукоположен за јеромонаха. Био сам старешина манастира Савине, потом старешина Цетињског манастира, професор Цетињске богословије, па и ректор Цетињске богословије. Рукоположен од стране патријарха Павла уз присуство и митрополита Амфилохија, који ме је и предложио и 12 архијереја тада овдје у Цетињском манастиру, пред мојим народом, у моме народу, у мојој престоници, за коју су моји преци гинули као и остали Црногорци што су гледали пут Цетиња докле је Цетиње гледало и на осталу Црну Гору.
Сад се Цетиње затвара, и то у вријеме владавине господина Ђукановића и он је за то највише одговоран, затвара се само у себе и само себи је као довољно, а убира као пријестоница подршку, и финансијску и сваку другу од цијеле Црне Горе. Па чекајте, ја сам живот свој, понајвише као епископ будимљанско-никшићки, то је територијално више од пола Црне Горе, уградио у државу, у цркву, у овај народ, захваљујући томе ја сам и добио велику подршку од мога народа, од вјерујућег народа. Можда сметам некој политици, можда ме неко не воли, има на то право, можда неко хоће да ме протјера, на то нема право, али нећу да му спорим чак ни то, али онда, гдје ми живимо, ако таква правила важе да некога треба протјерати ко није некоме по вољи?
Сами сте поменули те неке датуме у историји, па и Вас и Ваших претходника, на челу Митрополије и самог Цетињског манастира где се налазимо. Митрополит Амфилохије је устоличен децембра 1990, Ви хиротонисани у епископа 1999. Какво је Цетиње било тада, колико је различито од овог данас и да ли је уопште различито?
Има разлика, прије свега, тада су државна предузећа радила на Цетињу, ту су била некад моћна предузећа. Временом је то све позатварано, од овога града је направљена пустош, произведено је много сиротиње, та сиротиња врло тешко живи, нико није обраћао пажњу на њу осим отприлике када су неки избори, када је оваква нека акција и ту се лако та дјеца, која нити су довољно школована, која су упропашћена, њихова младост, њихова будућност, лако је са њима манипулисати. То је, дакле, један не само религијски, не знам, национални, него и социјални проблем овдје на Цетињу. Наравно, овдје има много честитога народа, од онога старога Цетиња остало је, заправо, коријен је здрав и овдје је народ вјерујући, он је одан Цетињском манастиру. Не знам ни ја одакле све није било тог свијета ту који је протестовао. Ако стоји предсједник државе, који толико година влада Црном Гором и остаци бивших служби који су сад под његовом контролом, ако стоје иза тих инцидената, па лако је онда те инциденте и направити.
Али да не причамо о томе, има много позитивних ствари, ја гледам на оно што је добро и позитивно, треба да обратимо пажњу на онај народ који је био толико радостан због доласка нашег патријарха, угледних гостију из других помесних православних цркава, били су представници двије династије на овом устоличењу, Карађорђевићи и Багратиони из Грузије, интересантно, али и много дијеце, омладине. Јесте ли виђели какво је то расположење, нарочито код те омладине, код тог младог свијета, то је заиста неко велико чудо. У томе се види и велико дјело блаженопочившега митрополита Амфилохија, који је толико себе уградио у Црну Гору и толико жучи попио у Црној Гори, баш по оном Његошевом “чашу меда још нико не попи што је чашом жучи не загрчи”. Па ако је господ Исус Христос на Голготи испио жуч и примио плату од овога свијета која свима нама следује, није нормално ни ми то да избјегавамо, шта да радимо, примамо све и благодаримо на свему и посебно се радујем моме народу, моме свештенству, које ме тако вјерно и одано и дочекао и примио и са којим ћу свакако лијепо сарађивати и радити као и до сада, бавећи се само вјером и црквом, наравно има ту и неких додирних тачака и са државом.
Гледаћу да испоштујем доследно начело, модерно начело у погледу уређења односа државе и цркве, да испоштујем начело одвојености цркве од државе и од политике, посебно од страначке политике. Ја не знам да се бавим политиком, бавио сам се цијелога живота само Црквом и ти резултати тог мога рада су већ сада видљиви. Мени је 62 године, част ми је што сам мојој цркви дао све што сам до сада могао, и снагу и здравље и то мало памети што сам имао, све сам посветио Богу и Цркви.
Рекли сте да ћете се трудити да држава и Црква буду одвојене. Постоји та једна тачка спајања коју сви чекамо, то је Темељни уговор са Српском православном црквом. Када га можемо очекивати? Хоћете ли радити сада на томе?
То је врло близу ријешења, наравно, треба погледати сваки детаљ, још једном проверити. Ми уопште ту нисмо нестрпљиви. И око тога је дигнуто много беспотребне приче и галаме. Мислим да добри правници сва та евентуална још отворена питања ту… Знате, битне су формулације, мислим да добра воља није у питању јер је има, колико ја видим, и са једне и са друге стране. Надам се да ће до тога брзо доћи, ја ћу дати свој допринос, наравно, дао сам га и до сада јер смо ми прву верзију тога уговора односно нацрт тог уговора имали већ 2012. године. Тада, наравно, није било никаквог дијалога око тог уговора, него је само отприлике започет, истовремено и прекинут. Дакле, ми смо предали нацрт тог уговора Влади Црне Горе, не знам ко је тада био премијер и није било никаквога одговора. Овај текст је исти текст, мало дорађиван, мало поправљан, увек то захтијева да се изнова провери и нека се проверава колико год треба, али идемо према томе да се тај уговор потпише.
Јуче сте, уз све поруке које сте Ви и патријарх Порфирије послали и са Цетиња након устоличења, а потом и у Храму у Подгорици народу, и ових дана све поруке су мира, љубави, слоге, али оно што је остало негде истакнуто јесте Ваша порука да су поделе дубоке и да ће требати доста времена да се превазиђу и да се умање.
Али сам рекао и да су вјештачки изазване, и иза тога стојим, и непотребне и ако не би било те мржње и острашћености, ми бисмо врло лако разговарали. Не бојимо се увијек да са свима размијењујемо аргументе, разумне мисли, утемељене мисли и добру вољу. Али, нисмо за свађу, што Свети Апостол Павле говори, немамо тај обичај.
Постоји неколико интелектуалаца који су и у својим радовима, па између осталог и Матија Бећковић, говорили да је заправо комунизам нанео велику штету верном народу и Српској православној цркви у Црној Гори. Колико се те последице осећају и колико су можда и сва ова дешавања којима и данас сведочимо последица свега тога што је комунизам оставио на овим просторима?
Сигурно. Последице су огромне. У току Другог светског рата овде је било више братског крвопролића него што је било борбе против окупатора. На основу чега то говорим? Да упоредимо број људи, жена и дјеце који су погинули у нашим међусобним обрачунима и број бораца који су погинули на фронту из ове земље, то су, дакле, цифре несразмјерне. Много већи број. Убијени митрополит црногорско-приморски и то послије завршетка рата, без суда и пресуде, од стране тадашње Озне, побијени су свештеници, преко 70 одсто свештенства и момака који су се припремали за свештенички чин. Црква је, дакле, овдје доживјела погром, најстрашнији, гори него у Русији, у току тих неколико година рата и последице су биле ужасне.
Покојни митрополит Данило, када је дошао крајем педесетих – почетком шездесетих година у Црну Гору, нашао је десетак свештеника, пет-шест калуђера, и то већ старије људе, али је осјетио да је то ипак она Црна Гора која је иста али је много настрадала. И у свом извјештају Светом архијерејском синоду је написао: “Затекао сам још огањ вере који тиња под пепелом, моје је да га очувам докле се једнога дана тај огањ не разгори и не загрије сва срца у Црној Гори”. То су пророчке ријечи, то се заиста и догодило са доласком митрополита Амфилохија. Наравно, сви смо ми били његови сарадници, али он је био прави вођа духовни, био је таква личност око кога су се сабирали људи, у кога је гледао цио народ и, наравно, он је био такав умјетник у духовном погледу, он је обликовао своју цркву, те младе људи који су се око њега окупљали, улио тај дух храбрости, ревности, одлучности у своје свештенство и то је народ осјетио, пришао својој цркви, вратио се, нарочито омладина, то је чудесно.
Дакле, тај огањ вјере, он се некако и наслеђује, и по прецима и по територији. Ово је земља светаца, ово је земља веома богата историјом, веома богата даровима њених становника, овај народ је изузетно обдарен, само треба с њиме пуно радити и треба дјеци дати лијепо образовање, васпитање, и ми гледамо у тај препород Црне Горе и на томе стално радимо.
Сами сте рекли да је он поново упалио тај огањ, који се чувао неколико деценија, заједно са њим сте учествовали и у обнављању манастира, подизању нових цркава, враћању вере на ове просторе. Је ли у његову столицу тешко или лако сести?
У његову столицу је врло тешко сјести. Али је и велика част, и ја то и једно и друго осећање имам. Ја сам дошао у ову Црну Гору са њиме. Замонашио сам се прије његовога доласка, али сам отишао кратко на Свету Гору, кад је он изабран за митрополита, ја сам дошао, он ме зауставио, ја сам мислио још да идем и на нешто школовања и мало искуства духовнога да наследим од Свете Горе, али овдје су заиста њему требали сарадници и ја сам то послушао. Он је био такав човјек кога је било лако слушати, није га било лако пратити, али њега не послушати, то је свако од нас осјећао као најтежи гријех.
Хоћете ли онда послушати аманет да се врати капела на Ловћен?
Свакако, радићемо на томе, то ће бити, као што је био и његов завјет, то ће бити и мој завјет. Велики гријех који је направљен Црној Гори, Његошу. Дубље негдје гледано овде некако људи не могу да поднесу ту Његошеву величину, ширину. Знате, од Његоша, једне васељенске ширине, једне словенске величине, од њега би направили кнеза Рогана из “Горског вијенца”. Некако није у реду. Цијело вријеме хоће да га скрате, да га ставе у неку Прокрустову постељу и њега и овај народ.
Чији је Његош?
Његош је црногорски, српски, словенски и васељенски.
Шта ће Вам бити прво што ћете урадити? Вашем претходнику, сад и причамо о њему, Косово и Метохија је имало посебно место у његовом животу, Пећка патријаршија такође. Можемо ли Вас тамо очекивати?
Ја сам и до сада био веома присутан колико сам год могао, био сам први комшија владици Теодосију, ја из Ђурђевих ступова, он у Грачаници и Призрену, сретали смо се често у Пећкој патријаршији, у Високим Дечанима, ми смо заправо једно, и Црна Гора ту моралну и духовну величину Косова, светиње Косова, носи у своме срцу, увијек је носила и заправо ми ништа друго не радимо кад говоримо о Косову, него слиједимо своје претке. Сада ће неко да нам узме претке. То је немогуће.
Је ли Вас страх да ће их узети?
Знате, то је борба, увијек је то борба, то је нека драма код свих народа који имају идентитет, а идентитет се чува на тај начин што се бруси кроз борбу.
Данас, дан после онаквих сцена које смо могли видети недалеко одавде, седимо у Цетињском манастиру и све је мирно, ништа се не дешава што је супротно неким нормалним токовима. Очекујете ли да ће се наставити тако, да је ово сад смиривање које ће остати?
Прије свега, ја сам одговоран пред оним народом који је вјеран и одан својој цркви, одговоран сам наравно за све, ја као архипастир кога је наша црква послала на трон митрополита црногорско-приморских. Ја сам рекао, некоме то смета, али ја морам опет да поновим, па колико год сметао, они су се мене одрекли, поједини неки људи ту, неке групе, они су мој народ, ја се њих не могу одрећи, то је мој народ, то су моја браћа и када су год спремни за нормалан људски разговор, ја сам спреман са њима да разговарам, апсолутно немам никаквога зазора.
Ја не могу да овдје правим грају и препирку у Цетињском манастиру, у овој светој тишини, поред моштију Светог Петра Цетињскога, али и када подносимо увреде, вјерујте, немамо мржњу и дужни смо, и то чинимо – да се молимо за све оне који нас вријеђају, прогоне, јер не можемо бити другачији, не можемо угодити Господу другачије. Та молитва за оне који вас вријеђају и гоне, то је најјача молитва, она доноси и највећу радост, јер то је изнад људске природе, тако се кроз Христа, силом Духа светога, уздижемо изнад људске природе. И то је велика радост, тада осећамо да смо у близини Христовој.
