Господ Исус Христос, и Сâм страдалник на овој несрећној земљи, је у Својој чувеној Беседи на гори изрекао читав низ утêха упућених људима који „на правди Бога“ трпе понижења и невоље.
Благи Бог који је, како Свето Писмо каже, „заштитник сирочади и удовица“, „прибежиште убогима“ и „Онај који ће судити васељени правдом и народима правичношћу“ нас у тим тзв. „Блаженствима“ теши обећавајући нам Своје Царство у коме ће нас чекати Мир, Утеха, Љубав, Радост и све оно чега често није било у понекад суровим условима наше стварности у којој царује смрт. Он – Једини истински Човекољубац – нам дарује чврсту наду у победу Царства Божијег над отровом и смрадом пакла, тј. победу наде над безнађем, победу светлости над тамом, победу љубави над мржњом и победу живота на смрћу. И гледајући са поверењем у речи Христове ми можемо ходити (и ходимо!) кроз овај живот често трпећи неправде, невоље и понижења, знајући да Господ који нас воли види све то и милостиво нам шири руке Свога загрљаја. У противном како би се без ове наде у неким околностима уопште и могло живети?…
Овај осврт на Христово обећање Блаженства у Царству Будућем пишем неколико дана пре спомена на осамдесету годишњицу великог бола и велике неправде која је наше суграђане задесила на Лагеру подно Грдичке косе. Како би без ове наде, потекле из уста Господњих, икако могли да схватимо ишта у том бесмисленом злочину? Јер ако би сва истина нашег живота била везана само за земљу, онда се може извући поражавајући закључак да су неправда и зло заправо крајња истина нашег постојања. Готово опште место свих говора на оваквим стратиштима је заклињање како нећемо заборавити њихове жртве и како ће будуће генерације бити достојне својих предака – што је у суштини лепа идеја – али ако се све завршило сахрањивањем посмртних остатака ових мученика у гробницу, ако је иловача последња реч о њиховом страдању, чему уопште тај наш спомен? У том случају можда и има некаквог педагошког смисла подсећати се њиховог страдања (да научимо како да поступамо да бисмо страдање следећи пут избегли), али оним људима који су убијени нема никакве правде и дефинитивно нема никаквог педагошког смисла. Но чујмо шта каже наш Господ: „Блажени који плачу сада јер ће се утешити“ и „Блажени гладни и жедни правде јер ће се насити“. Има, дакле Божије правде и Божије милости и самим тим има смисла живети овај живот.
Царство Божије ће бити истинско мерило вредности наших дела и наших живота. У оно време, та страшна убиства су се чинила у очима починилаца као тријумф, као показатељ снаге и моћи којој се не можеш супротставити, али коначни суд о томе да ли је нешто победа или крајњи пораз се налази у власти Божијој. И да је Трећи Рајх трајао хиљаду година, како су неки маштали а не свега неколико година колико је историја допустила, победа нечовечности, мржње и зла би се, у коначници, показала као оно што и заиста јесте – ствар достојна пакла, а не Вечног Живота у Царству Христовом. Господ је недвосмислено рекао: „Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет а души својој науди?“. На крају, у Последњи Дан, у Дан Славног и Страшног Суда Благи Господ ће на кантар ставити нашу љубав и уколико се не покаже да су наши животи били пројављивани као љубав него као мржња и презир нећемо ући у Царство Божије из простог разлога што је то Царство Бога који је Љубав и у Коме таме нема никакве – не волећи и мржњом сами себе одстрањујемо из Царства.
Господ, очекујући нас у Свом Царству, пружа нам снагу да волимо и да праштамо јер узима на Себе бремена неправде које смо неминовно понели са собом живећи у овоме свету „који у злу лежи“. Он нас призива следећим речима: „Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити“. Он је и страдалнике краљевачке и све страдалнике, правде, истине и вере ради, дочекао и дочекује на капијама Царства Свога узевши бремена неправде и понижења која су, „ни криви ни дужни“, понели на својим нејаким плећима. Такав је наш Господ и таква је Његова правда заснована на Љубави и Милости.
А они који су, нажалост, непокајано чинили злочине. макар у богатству живели и деведесет година, и макар видели децу своје деце, по свом овоживотном опредељењу одлазе тамо где је „плач и шкргут зуба“. И, испоставља се да овоземаљски силни победници самоубиствено осудише себе на тугу и таму, а они који не учинише неправду, него доживеше неправду, и који у сузама напустише овај свет нађоше Господа и славу Његову.
Овакви догађаји сећања на страдалнике свој пуни смисао имају тек кроз молитву за упокојене, кроз молитву Њиховом Господу и Заштитнику да и нас прими у Царство Своје и кроз подсећање да се о привременом суди на основу Вечности и о земаљском на основу Небеског. А значајно је подсећати се тога да се, не дај Боже, ми не би нашли у позицији неправедника и злочинаца и тако изгубили Бога и Његову Вечност.
Ђакон Стефан Милошевски
Извор: Епархија жичка
