У суботу, 16. октобра 2021. године, када се молитвено сећамо Светог Дионисија Ареопагита и Патријарха српског Пајсија Јањевца, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Литургију у храму Преподобне матере Параскеве у селу Петка надомак Лазаревца, архијерејско намесништво колубарско-посавско.
Епископу саслуживали су: архимадрит Доситеј Хиландарац, протојереј ставрофор Златко Димитријевић, протојереј ставрофор Мирко Тешић, протојереј ставрофор Александар Новаковић, протођакон Иван Гашић и ђакон Никола Урошевић.
Након прочитаног јеванђељског зачала, Епископ шумадијски Јован се обратио свештенству и верном народу беседом:
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, верујем да се и сам Бог радује и да је њему мило када нас види сабране у нашим храмовима и црквама, где се сабирамо да Бога молимо и Њему благодаримо. Заиста, Богу имамо за шта благодарити. Богу је мило кад се народ сабира у Цркви на Божанственој Литургији, како бисмо се њоме осветили и кроз њу још више осетили Бога у себи. Литургија се служи ради причешћа и зато, тамо где нема причешћа, не треба ни да се служи Литургија. Зато је Богу мило и драго када се сабирамо, јер то значи да у Цркву долазимо не само ради молитве за себе, него ради целог рода људског.
Да би се човек молио за друге, они му стално морају бити у сећању. Када долазимо у Цркву, то значи да међу нама не сме бити оних који не говоре међусобно. Ако таквих има, нека не долазе у Цркву. Господ каже да када желимо да принесемо дар Богу, а сетимо се да имамо нешто против свог ближњег, оставимо дар, идимо и измиримо се са братом, па се онда вратимо и принесимо дар. Зато кажем да се Бог радује када нас види на Литургији. Такође, верујем да и Бог тугује када нас на Литургији нема.
Ми правимо велике и велелепне цркве, али шта ће нам оне ако су празне? За кога их дижемо? Дижемо зидове, али нисмо направили Цркву у себи. Где нам је жива Црква? То све говори каква је вера. Хвала вам што сте и ви дошли, али мислим да је за ово место јако мало народа сабрано. Одговорни сте и ви што вас нема у оволиком броју, али смо много више одговорнији ми свештеници, јер се нисмо показали као добри пастири и зато што не улажемо себе да бисмо дали другима. У Цркви се најбоље осећа заједница Бога, анђела, светитеља и народа Божијега. Управо кроз Литургију сведочимо јединство да смо спремни једни за друге и живот свој да дамо.
Зато, браћо и сестре, нема ниједног богослужења у Православној Цркви где не чујемо речи: „Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“. Тим речима нас Црква опомиње да се не смемо издвајати као појединци и истицати себе, а да другога потчињавамо. Браћо и сестре, ове речи које стално чујемо треба да буду смисао нашег живота.
Шта значе ове речи „сами себе и једни друге“? Значе да сами себе и своје пријатеље, комшије, укућане, колеге на послу, сву децу нашу, али и непријатеље, поверимо Богу. Ако свој живот не поверавамо Богу, онда га поверавамо себи. Оптерећени смо собом и стално се питамо да ли ће нас људи хвалити. То значи да себе и свој живот нисмо предали Богу.
Иако ове прозбе које говоре свештенослужитељи делују врло једноставно, оне данас имају огроман значај и силу, не људску него Божанску. У ово крајње компликовано време на нама лежи тешко бреме и мноштво брига и обавеза. Тада и сами видимо како сваки човек изгледа хронично уморан, оптерећен, не растерећује се ка о Богу, него себе још више оптерећује. Често срећем млађе људе, који се под теретом времена налазе уморнима од живота. Зар од многих људи не чујемо да кажу да им се не мили да живе? То је потресно. Не мили се да живи ономе који нема вере и поверења у Бога. Такав човек је изгубио смисао живота.
Поједини људи, и старији и млађи, данас су збуњени догађајима, стресовима који их сналазе. Посматрајући људе, њихова психа је често повређена оним што се збива у овом „савременом“ свету. Много је оних који се налазе у таквој агонији. Уместо да се сетимо Бога, Цркве, Литургије, молитве, да се сетимо другога, још више се повлачимо и сами себе гурамо у ту агонију. Ови проблеми и невоље представљају обележје овога времена – обележје о коме нам Господ говори у Јеванђељу. Оваква времена трају већ доста дуго.
Ако човек изгуби веру и отуђи се од Цркве своје, заиста ће пропасти. Такав духовно пропада. Тешко бреме проблема и невоља на себи осећа скоро сваки човек. Обраћајући се човеку Господ каже: „Ходите мени сви уморни и натоварени и ја ћу вас одморити“. Браћо и сестре, нас време доста товари, али и ми себе товаримо. Не узимамо бреме Божије, него своје бреме. Под својим бременом доста клецамо. Када смо год у невољама и проблемима, сетимо се да нас Христос позива и да ће нас одморити.
Црква Христова више од два миленијума стално позива народ да сами себе и једни друге Христу Богу предамо. Шта то опет значи, браћо и сестре? То јесте да сами себе, своје ближње и сва наша дела поверимо Господу. Људи треба да се поверавају и једни другима, али само ако имамо вере и љубави међусобне. Но, нико нас не може растеретити од тих бремена временских, као што нас може растеретити сам Бог. Браћо и сестре, често будемо у прилици да у таквом стању одемо код духовних људи и када им причамо о нашим проблемима и мукама, они нам кажу да се препустимо Богу. То је заиста добро, али није довољно само то рећи. Такав одговор нас не може увек задовољнити. Ево примера, браћо и сестре. Ако кажем да сам се препустио Богу и дигнем руке од свега, не трудим се, не молим се, не појачавам веру и кажем: „Боже, ти ми донеси доручак“. Препусти се Богу, али себе појачај у вери и одговорности. Човек који није свестан одговорности не може да буде добар човек. Сваки човек има неку одговорност. Ако ми испуњавамо своју обавезу – благо нама.
Да би се предао Богу, човек треба да буде врло благочестив. Његова душа треба да буде пуна поверења и љубави према Богу и према другима. Немојмо волети само онога који одговара мени и прихвата мој начин живота. Да ли живим како треба? То је сасвим друга ствар. Ми тражимо такве људе, а друге одбацујемо који су можда стотину пута бољи од оних који нам ласкају. То није хришћанско, а ни Богу мило.
Као што рекох, два миленијума Црква нас позива на заједништво и саосећање других. Ако не осећамо другога, како можемо рећи да себе и друге предајемо Богу? То није јеванђељско не знам које звање или чин да носимо. Ево примера помоћи другима. Човек себе натовари неким тешким бременом и почиње да клеца и савија се. Но, када види човека да му иде у сусрет и пружи му помоћ, да ли има веће радости? Тај који нам иде у сусрет најпре јесте Бог, а затим Божији човек. Бог иде нама у сусрет, али човек због гордости мисли да може нешто сам постићи.
Но, браћо и сестре, није лако себе предати Богу. За то је потребно много вере, труда, љубави и жртве. Није лако предати се Богу, јер нам смета наш стари човек. Стари човек је Адам који је престао да слуша Бога, па је почео да слуша другог. Нечастиви му је шапнуо да може бити већи од Бога. Човек је поступио по томе и онда је изгубио живи сусрет са Богом, храну којом се хранио гледајући лице Божије. Када је човек изгнан из раја, Адам је заплакао. Наш српски народ лепо зна да каже: „Имадосмо не знадосмо, изгубисмо познадосмо“.
Свој егоизам можемо назвати старим човеком који нам не да да напредујемо ка Богу. Под тим именом бисмо могли назвати своју гордост, самољубље и сујету. То је оно што нам не да да у Богу живимо у миру, јер ћемо тада живети и са другима. Зато је човеку потребно да искорачи из себе самога и да схвати да је Бог љубав и да Бог подједнако воли и грешне и праведне. Бог воли зле не би ли се обратили ка Богу.
Браћо и сестре, нама је Бог потребан попут ваздуха, како то каже Свети Пајсије Светогорац. Док смо долазили овде, у путу ме питао овај мој чтец да ли сам срео таквог човека. Морам да вам кажем да сам упознао старца Пајсија и морам да признам да сам у том тренутку увидео колико је моја вера мала, колико је мала љубав и жртва. Тај старац је много искушења подносио, али је целога себе предавао Христу Богу. Човек може и да се труди да изгледа мирно споља, али унутра не може обуздати немир. Кад тад ће се тај немир пројавити.
Када Бог царује у човеку, тада човек почиње да схвата оне Христове речи: „Ја ћу вас одморити“. Нама је потребан неко да нас растерети. Међутим, то није неко обичан, већ Бог у кога треба веровати и живети том вером. Немојмо се представљати другачије него што јесмо. То је оно што Бог највише осуђује. Онај који живи удаљено од Бога, јесте нестрећан човек. За тог човека је важно само што на земљи чини да би се доказао. Таквом човеку је живот испуњен проблемима, због којих се не може правилно молити. Када Господ благослови наш живот, тај се живот у потпуности мења и онда постаје интересантан и леп.
Зато, предајмо себе, али у исто време и једни друге, јер хришћанин не сме да мисли само на своје спасење. Он је у обавези да спасава себе и тако да пружи пример спасења другима. Себичан човек то не може да прихвати. Један мој сељак у Студеници је говорио да не можемо бити грабуља, већ вила, која даје све ствари. Усавршавајмо се у добрим делима. Грабимо Бога да би нам се оплеменила душа. Ако себе и друге хоћемо да предамо Богу, потребно је своје срце предати. Прави хришћанин каже: „Господе, ево ти моје мисли, дух и живот и ти рукуј са мном“.
Нека нам Господ помогне да се заједнички спасавамо. Дивна латинска изрека каже: „Један хришћанин је као ниједан“. Ми се спасавамо само у заједници Цркве и Бога. Свако богослужење нас подсећа на заједницу. Ако заједницу Цркве пренесемо у свој живот, онда ћемо и ми сами бити освећени. Бог вас благословио!
Извор: Епархија шумадијска
