Type Here to Get Search Results !

Епископ Андреј о блаженопочившем епископу Атанасију (Јевтићу): Сведочио је оно што је живео


Драга братијо из Епархије аустријско-швајцарске, испунила нам се наша жеља да заједно са устоличењем митрополита Јоаникија посетимо и двa гробна места двојице највећих теолога и духовника, мисионара, у XX веку, које је имала Српска православна црква у лику митрополита Амфилохија и владике Атанасија. Они су, интересантно, рођени са разликом само један дан. „Човјек снује, а Бог одређује”. Како је то Бог саздао, један из Мораче, други из Брдарице! Како су се срели, како су заједничким путем и постали браћа, као свети Василије и свети Григорије Богослов!

Владику Атанасија ћемо запамтити и по томе што је он један од ретких који су студирали на чувеној Духовној академији на Халкију, на Мраморном мору у Турској. Он је кроз учење тако добро савладао старогрчки светоотачки језик да је могао да чита сва дела светих Отаца у рукописима и у оргиналу. Можда не знате, али пре Другог светског рата у Грчкој нису била објављена укупна дела Светих отаца. То је све угледало светлост тек шездесетих година, једним покретом којим су обновили светоотачко богословље. И један од покретача  био је и владика Атанасије. Грци су у њему гледали више свога сународника, Јелина, него једног теолога који је дошао из Србије. А иза свега тога стајала је дивна рука и молитвеност тихог и великог подвижника Аве Јустина светитеља и, свакако, владике Николаја.

Владику Атанасија сам први пут видео као студент 1981. године. Дошао сам из Грчке на студије желећи да се упишем на Богословски факултет. Неко ми је рекао да је отац Атанасије на првом спрату у ТВ сали те да идем да га потражим. Била субота. Стигавши тамо, имао сам шта да видим. Отац Атанасије седи са студентима и на телевизији гледају „Златну (боксерску) рукавицу”. Остао сам без текста. Човек о коме се по целој Грчкој прича као духовнику седи са студентима и гледа бокс мечеве. И заиста, он је са великом пажњом то гледао и коментарисао са студентима. О. Атанасије је студентима био и отац и мајка и брат и професор и духовник и (касније) владика и декан и све.

Брзо сам се уклопио у те студије теологије. Једно ми је постало јасно: нема ништа од повратка у Немачку. Од сада ћу наредни период мога живота провести овде. Колико се младих, богочежњивих, душа придружило владици Атанасију. Постали смо једна породица. Можда је јеромоноах Атанасије радио са студентима чак и више од владике Амфилохија, премда је тада јеромонах Амфилохије стално био ту. Он је био отмен, џентлмен у многим стварима, веома продуховљен. А јеромонах Атанасије је био, што се каже, човек за све узрасте, за свакога.

Шта је он све за то време радио у Студенском граду у Београду!? То су чудеса! То је било време комунизма, када је цео Београд био пун аутобуса са војним лицима. Све је било „комунизовано”, атеизовано; то је била једна жалосна гомила у Београду. Сећам се, храмови су били празни. Говорим о почецима осамдесетих година. Недељом су цркве биле празне, нема никога. И отац Атанасије и отац Амфилохије су обновили црквени живот у Београду. Почели су као служитељи у манастиру Ваведењу. Али били су омиљени и ми студенти смо одједном, заједно с њима, одлазили на њихова предавања у Студентски град и све више младих људи се окупљало.

Небројени су свештеници који су жалили када се упокојио владика Атанасије, међу њима и свештенство Епархије аустријско-швајцарске. И ја вас уверавам да је наше свештенство заиста то доживело као огроман губитак за нашу Цркву, јер смо знали колико је владика Атанасије волео свештенство и цркву и колико се он трудио да буде близу свештеницима. „У Аустрију да идем нећу”, рекао је, додуше, у неколико наврата. Он није могао да смисли оне који су бомбардовали наш народ: Немце, Енглезе, Швајцарце, док је према Италијанима био блажи. Међутим, говорио је како би волео да посети Малту, да би на то пристао. Био је човек става. И он је сматрао да људи који су Српски народ толико у историји осакатили имају дужност да коригују свој пут. Па нека други раде на томе да их коригују. Он је сведочио што је живео. Оно што нама остаје од владике Атанасија то је његова правдољубивост и истинољубивост. И мислим да ћемо сви ми који желимо правду и истину и оно што је добро за нашу децу дати пример деци кроз своју љубав према владици Атанасију и владици Амфилохију па ће и деца кад дођу у године упијати ту љубав, коју су владике засијале. Наши свештеници имају пуно деце, троје, четворо, неки петоро, отац Ненад има петоро деце, али и један нови свештеник отац Ненад Б. има петоро деце, овдје међу нама отац Бране С. петоро деце.

Поменух малопре у цркви да сам 1996. године био у Манастиру Тврдошу. Како нас је владика Атанасије само примио! Био је ту и садашњи владика источно-амерички Иринеј Добријевић, тада јеромонах; затим јерођакон Јероним Мочевић потоњи епископ јегарски а предводио нас је владика бачки Иринеј поводом сто двадесет година храма Благовештења у Дубровнику. Владика Атанасије није био омиљен у Дубровнику па су тада писали у новинама, том далматинском њиховом листу: „Атанасије није овде пожељан и не може да дође на годишњицу”. Ипак, неки изузетак су учинили да може да дође на четири сата у Дубровник да би био на Светој Литургији, али никако да држи седницу са црквеним одбором. И сећам се, видим пред очима како владика Атанасије говори владици Иринеју: „Не могу да останем, молим те, ти одржи седницу са црквеним одбором јер имамо послове”. Тако да се владика Атанасије вратио у Тврдош, а владика Иринеј у Дубровнику са одборницима држао седницу. У повратку смо опет дошли у Тврдош где нас је он примио, спремио ручак, изнео нам вино и ракију и угостио нас. Мислио сам у себи: „Је ли то онај мој професор којег знам из Београда?” Он се својом селидбом изгледа преко Баната овде у Херцеговину преобразио, као што се владика Николај преобразио када је из Америке прешао у охридско-битољску Епархију.

Владика Атанасије ће нас још дуго година пратити и обећавам да ћемо у нашој Епархији неговати сећање на њега и митрополита Амфилохија кроз духовне разговоре. Као епископ свакако ћу се потрудити, али знам, свештеници ће са својим народом да седну увече да имају духовни час, духовну веронауку за одрасле; теме ће увек бити свети оци, владика Николај, свети Јустин, Никодим Милаш, Гаврило Дожић и свакако свети мученици из Другог светског рата Платон Јовановић, Петар Зимоњић и сви остали који су пострадали у Другом светском рату. А нарочито ова генерација која је после Другог светског рата требало на својим леђима носити тај тежак мисионарски рад обнове Српске православне цркве.

Желим да вам, братијо манастира Тврдоша, још нешто поменем. Цирих и Беч су увели свакодневна богослужења, што је за дијаспору јако тешко. Јер у дијаспори се живи јако тешко. Али дали смо реч један другоме свако јутро у осам сати имамо јутрење, свако вече у осамнаест часова имамо вечерње. И не само што нас то изграђује, него се и народ радује што су свештеници нашли један заједнички пут. То су и у Цириху исто пре две године преузели и, хвала Богу, и у Цириху, такође, свако јутро и вече имају богослужења. А Оци су и рекли када је црно слово да се тог дана служи Литургија и гле одједном долази и народ. На нашим Литургијама и службама ми ћемо се сетити ове вечери овде у Тврдошу на гробници владике Атанасија, али истовремено и парастоса који смо служили у Катедрали у Подгорици митрополиту Амфилохију и ових драматичних и узбудљивих догађаја који су пратили устоличење владике Јоаникија. Зато се захваљујемо свештенству Епархије аустријско-швајцарске, које се тога сетило , да нађе заменике за своје парохијске дужности и да допутује на то устоличење, а у склопу кога смо имали посете гробовима владике Атанасија и владике Амфилохија.

Хвала вам, братство овога Манастира, који сте нас вечерас примили. Ја се радујем. Ми смо недавно умало изгубили оца Ненада Михаиловића, јер кад је хтео да дође овде на сахрану блаженопочившег Атанасије он није могао. И он је био скоро на самрти због ове болести ковида због које човечанство сада пролази кроз кризу. Хвала Богу, швајцарски лекари су се изборили за његов живот. И сећам се, када сам позвао оца Ненада телефоном, он је и преко телефона плакао као да је видео смрт лицем к лицу. А успео је да својим погледом спушта поглед смрти доле. Зато сам срећан да је овде са нама и отац Ненад, који је волео владику Атанасија. Он је петнаест година провео у Атини и више пута је угостио владику Атанасија у свом дому, а своју децу је, тако рећи, васпитавао поред владике Атанасија. Пресрећан сам да је отац Ненад успео у свом подвигу и да је и он вечерас овде са нама поред гробнице владике Атанасија.

Молим све вас свештенике да ме подсетите увек када се видимо на парохијским дужностима, на службама да се ове вечери овде, на коју смо овде дошли, сетимо достојанствено и пренесемо на наш народ какве духовне драгуље ми поседујемо. Како је патријарх Порфирије синоћ рекао пред свима „да докучимо тајну”. Ја мислим да ми то чинимо, да докучујемо тајну Васкрсења, тајну празнога Гроба, тајну светих Апостола који су пришли гробници и тајну те радости. Ми немамо право да се нервирамо, или да изгубимо стрпљење или дисциплину због тога што управо и то што вечерас доживљавамо, докучујемо управо ту тајну хришћанске вере која нам је пренета преко оваквих великих духовника и педагога као што су били владика Атанасије, који овде лежи, и владика Амфилохије и остали.

Ето нека нам је на здравље и спасење ова посета! Хвала тврдошком братству што нас је вечерас примило!


Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска