Непрестана тутњава петарди, која почиње много пре Нове године и не престаје још дуго после, ствара непријатности великом броју људи. А колико се новца и труда троши на припрему за дочек. Последњих дана, па и сати пред празник, у продавницама се стварају редови за храну и пиће.
Заиста нема ништа лоше у слављу, а овде не треба бити лицемер. Не вреди објашњавати неверницима или маловерницима зашто није добро јести превише и опијати се током поста. Али ни верници не заостају за осталима. Многи људи троше већину свог новца на прославу. А на шта се троше средства? На толико јела, да тешко да ће неко моћи да цени њихов укус. Нарочито другог и трећег дана (jер једноставно је немогуће одмах појести такву количину хране). А ако се узме у обзир огромна количина алкохола која се пије!.. Није ли то чудно ирационално понашање? Па ипак, многи људи славе празнике на овај начин.
Некада су новогодишњи празници, макар и световни, били време комуникације са рођацима, а посластице су биле само нешто што је пратило празник. Сада се чини да невероватна количина хране и пића постаје готово сама себи циљ. Као да људи покушавају да попуне духовну празнину, да надокнаде недостатак духовне топлине свом овом засићеношћу храном. Али испада некако не баш добро. Уосталом, сви очекују нешто посебно од доласка Нове године. А у пракси, многи први дан нове године дочекају са непријатним осећајем мамурлука и спознајом да се заправо ништа није променило. Све је ово тужно, наравно.
Али хајде да се подсетимо шта је суштина празника. Нарочито за нас хришћане.
У ствари Нова година је само прелаз из једног временског циклуса у други. Ниjе јединствен (jер почетком септембра већ смо славили Црквену нову годину). А за православце је ово само подсећање на приближавање Божића, за који се треба припремити физички, психички и духовно.
Сваки празник подразумева осећај радости, а ово је кључни тренутак. Пошто радост је заправо у нама. Само треба да њу откриjете и обавезно поделите са ближњима. И ако, уместо да трошимо огромна средства на прождрљивост и пијанство, ових дана поделимо их бар мало са онима којима недостају, то ће донети радост не само нама. И није чак ни у питању материјално богатство.
Током празника, усамљеност се оштрије осећа, па вреди делити топлину душе са онима којима недостаје: са заборављеним старијим рођацима, можда са усамљеним старијим комшијама – свако од нас најбоље зна коме је његова помоћ потребна. Али свакако треба некоме помоћи. И тада ће осећај духовне празнине уз пун стомак, бити замењен истинском духовном радошћу.
