С времена на време имам обичај да се пожалим на посао. Не знам из ког разлога, али често осећам незадовољство различитим стварима које се тичу атмосфере у колективу и организације рада на коју још увек покушавам да се прилагодим.
Имајући у виду да заиста имам посао о ком сам пре нешто више од две године могао само да сањам, схватам да ми осим захвалности Богу недостаје и особина кротости. Наравно, не мислим да ову драгоцену особину која се стиче уз доста муке, али и представља изузетну силу испољавам у другим ситуацијама, али тек ми је на послу постало јасније на који начин ме страсти смућују и како лако падам – гневим се и губим смирење. Трагајући тако за искуствима светитеља који су благодаћу Духа Светога успели да стекну ову особину наишао сам и на речи Свете Мученице царице Александре Романов које су ме окрепиле и оснажиле. Један младић сматрао је неиздрживим своје радно место. Био је једини хришћанин кога су ометали да сачува своју веру. Света царица је на овакав начин размишљала о њему: ,,можда му је Бог одредио да буде управо на таквом месту, и овом човеку је и потребна тако непријатељска околина како би се испољиле његове најбоље црте. Или је можда Богу потребан ради сведочења на овом месту. Свест о томе да је ту он једини веран Господу ставља велику одговорност на овог човека. Он не може да напусти то место, његова дужност је да ту остане и да претрпи сва искушења ради очишћења сопственог живота, или ради Христа, да би био Његов исповедник.“Не мислим да сам попут овог младића једини хришћанин на послу, већ желим да истакнем део царичиног одговора у ком наглашава дужност младића да упркос искушењима, зарад стицања благодати остане на послу.
Да бисмо одговорили на питање шта је то кротост, можда је добро да кренемо од онога шта она није. Особине које никако не можемо асоцирати са кротошћу биле би следеће: гневљивост, агресивност, истеривање правде, склоност започињању свађа и расправа, злопамћење, враћање зла злим, хвалисање и истицање својих а ниподаштавање туђих квалитета и сличне. Свети Јован Лествичник кротост дефинише као непокретно стање душе које се не мења било да трпи разноврсна понижења или да слуша похвале. Додаје и ово: ,,Почетак безгневља је ћутање уста када је срце узбуђено. Средина је, ћутање мисли при тананом узнемирењу душе. Ако је знак најдубље кротости у томе, да и у присуству онога који нас изазива сачувамо спокојство у срцу и љубав према њему, онда је свакако знак крајње гневљивости ако се сами са собом, речима и покретима, свађамо и беснимо на онога који нас је увредио.“Кротки су они који смирено подносе све недаће које живот доноси. На њима се лако уочава благост, доброта Божија. Кротост је благо расположење нашег духа, спокојство, смиреност, безгневље, радост због успеха ближњег, трпељиво подношење неправди и оговарања, тражење опроштаја од свих…У палом свету у каквом живимо ова особина се не сматра цењеном, пре се опажа као слабост, чак се сматра и непожељном. Кротост се мора суочити са неразумевањем других, са ругањем таквом животном ставу, кротки ће неретко бити извргнути порузи. Зашто би онда неко требало да се труди да задобије једну овакву особину?
По мом мишљењу, а такво мишљење деле и неки западни психолози, кротост представља снагу, а не слабост. Уколико је неко у стању да у ситуацијама које код других изазивају страх и немир остане смирен и сталожен и у таквом расположењу изнађе решење, значи да је у стању да управља својим осећањима, односно да је кротак. Лако је разгневити се, испољити агресију, напити се или окривити другог, док је знатно теже укротити нарав, избрусити своје оштрице и неравнине и борити се са бројним страстима које нас смућују. Још једна значајна карактеристика кротких је да су скромни, немају високо мишљење о себи, отворени су за нова знања и искуства јер не мисле да све знају. Сигурно би вам било пријатније у друштву некога ко је спреман да опрости и каже ,,извини“. Кротак је управо такав. Свестан је да је и сам грешан и да Господ њему опрашта сваког дана. Такође их краси послушност и жеља да служе другима. Због свега тога на њих се излива благодата, помирени су са собом и другима и у стању су да воле онако како је заповеђено.
Снага кротости посебно се уочава у невољама. У Петрограду је пре Октобарске револуције живела надалеко позната монахиња Марија Гатчинска. Револуцију је дочекала на болесничкој постељи. Након прележане упале мозга, оболела је од Паркинсонове болести. Била је непокретна, док јој је тело било као оковано, а бледолико лице је подсећало на маску. Могла је да говори али са полузатвореним уснама, кроз зубе, споро и једнолично. Међутим, мати Марија, будући потпуни физички инвалид, не само да се није психички изобличила, већ је у потпуности пројавила необичне црте личности и карактера, несвојствене таквим болесницима. Постала је изузетно блага, скромна, повучена, посвећена непрекидној молитви, и своје тешко стање подносила је без роптања. Будући кротка и трпељива, Господ јој је низпослао дар утешитељства. Тако су почели да је посећују потпуно непознати људи, опхрвани тугом, жалошћу, депресијом и крајњим очајањем. После разговора са њом, свако је проналазио утеху, осећао олакшање од сопствене боли, стишавање туге, смиривање страхова, нестанак депресије и очајања. Проглашена је светитељком којој се посебно моле они који пате од депресије.
Оно што можемо да урадимо како бисмо стекли кротост је да се трудимо да и добро и лоше примамо са захвалношћу, имајући на уму да нам Господ увек шаље оно што нам је потребно. Најтачнији одговор на питање зашто нам је потребна особина кротости налази се у речима самог Господа нашег Исуса Христа: ,,Блажени кротки јер ће наследити земљу (Мт. 5, 5).“ Свети Теофилакт Охридски сматра да се у овом стиху под земљом подразумева духовна земља тј. небо. Дакле, Царство Божије, Небеса, се отварају кроткима! То је више него довољан разлог да покушавамо да будемо такви…
