Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије данас, 26. децембра, на Материце, началствовао је Светом архијерејском литургијом у Спасовданском храму у Шибенику, уз саслужење домаћина Његовог преосвештенства Епископа далматинског г. Никодима, монаштва и свештенства Митрополије црногорско-приморски и Епархије далматинске.
Службу су својим појањем украсили братија из манастира Крке и вјерни народ.
На крају Литуругије Високопреосвећеном Митрополиту Јоаникију топлу добродошлицу пожелио је Епископ далматински г. Никодим, подсјећајући сабране на страдање Цркве у Црној Гори у последњих пар година у којима се испуњавају оне Христове ријечи: Својима дође и своји га не примише.
“То је много теже него што смо и ми доживјели и преживјели у овим нашим крајевима. Али поред тога свега видимо да њих не напушта нити вјера нити жеља за страдањем, а нити та могућност да опстају у тим крајевима, који су јако слични нашим, за које смо и ми били везани вјековима. Јер у историји многи митрополити црногорско-приморски су рукополагали свештенике за нашу милу Далмацију, како је то говорио владика Милаш, у ономе тренутку када нисмо могли да имамо свештенике и када Млетачка република није дозвољавала да имамо епископе у Далмацији. И ја као епископ далматински веома сам захвалан на томе, а и захвалан сам владици Јоаникију који је дошао овдје да буде данас са нама, да види како ми живимо, да чује и нас на који начин и како живимо и трудимо се да опстанемо у овим нашим помало већ и заборављеним крајевима.”
Благословивши вјерни народ Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је изразио радост и част што је у прилици да служи у овој светињи, посјети свештенике, вјерни наро и далматинске светиње:
“То ми је велика радост, нарочито данас на овај дивни празник који празнујемо прије, а у име Рођења Христовога, празник Материца — празник мајки, прије свих оних мајки које су биле преци Христови по тијелу, а истовремено се празнује материнство”, бесједио је владика Јоаникије.
Говорећи о древном народном обичају да дјеца на овај празник вежу и руке и ноге својим мајкама, а да се оне дреше поклонима, објаснио је да нас тај обичај подсјећа да је то везивање у име онога који је био свезан и вођен на страдање да би нама даровао слободу:
“То је највеће снисхођење и највећа љубав Христова се пројавила преко Његовога страдања, преко Његовога понижења. И у суштини те везе су везе љубави и кад се сјећамо својих предака, а посебно када се сјећамо Христа Господа који је дошао у овај свијет да прими понижење да би нас узвисио, да прими ланце и узе да би нас ослободио. Иако тај обичај још увијек траје, да знамо да су га наши преци тако доживљавали, да се везујемо у име Свезанога, који је нас одвезао и даровао нам слободу у име Христа Господа, у име Богомладенца Христа.”
У овом предбожићном расположењу, већ се унапријед радујемо празнику Рождества Христовога, унапријед се радујемо и обнови наше душе и вјере, наших осјећања и мисли, али и нашега заједништва:
“Јер све оно што је лијепо, а нарочито Божија милост и благодат када се дијели међу нама, када је заједнички проживаљавамо, и када једни другима чинимо радост честитајући празник и цјеливајући се са оним чудесним ријечима: Мир Божији — Христос се роди, све то обнавља и наше заједништво”, рекао је Митрополит, посебно истакавши диван обичај да за Божић цијела породица буде заједно, прије свега у цркви. Објаснио је да онда “када се испунимо Божије милости и благодати, истине, правде и љубави, све то се преноси и у наш дом који постаје мала црква” те је зато породица света и благословена.
Осврнувши се на дивне народне обичаје, Високопреосвећени је поучио сабране да се на тај начин радост празника претаче у живот, јер оно што имамо у Цркви треба да се пренесе, упечати у наш свакодневни живот и тако се оплемењује и наш живот и овај свијет.
“Срести правог хришћанина, било гдје и на било којем мјесту, за сваког нас је велика радост. Зато хришћанство, православље има тако велику снагу, силу, благодат, свјетлост, радост и када страдамо и када смо гоњени”, казао је и додао да не треба да се љутимо, да треба да имамо широко срце, да праштамо и волимо као браћу и оне који нијесу вјерујући, јер и они могу, и када се не надамо, да се преобразе и задиве својом вјером и подвизима, као и поједини гонитељи Цркве у првим вјековима хришћанства.
На крају свог архипастирског слова, Митрополит Јоаникије је казао да Преосвећни владика Никодим има велико бреме да сачува умјетничко благо манастира и цркава Далматинске епархије, да сачува светиње, као што смо и ми у Црној Гори у једном моменту били принуђени:
“То је био Божији благослов да се саберемо око наших светиња, да се објединимо и тако одбранимо од безбожне власти, која је хтјела не само да одузме светиње и препише на државу, него да нас понизи, да нам обрише памћење и маргинализује до нестанка. И онда када је изгледало да ћемо да нестанемо, тада смо узишли са Христом на голготу и Господ нас је укријепио и показао силу и благодат своје Цркве, њену непобједивост. Када се народ са својим епископима, свештеницима, обједини око светиња, то је велика сила и благослов Божији. То је она сила која је непобједива, али која никога повриједити неће.То је оно оружје које дјелује спасоносно — то је сила Божије љубави, истине, правде и доброте, а то је оно што је непобједиво, а увијек побјеђује. Љубав Божија, истина и правда, доброта и праштање то је оно што побјеђује и што нас узвисује.”
Преосвећном владици Никодиму пожелио је да му Господ дарује пуно снаге да носи свој крст по угледу на своје велике претходнике:
“Увјерен сам да ће вас Господ укријепити и дати снаге да обједините свој народ, да га водите путем Христовим и да Богомладенац Христос који долази да нас све обрадује и обнови, да и вама дарује и мир и радост, снагу и здравље, и сваку срећу и напредак. Амин, Боже дај. На многаја и благаја љета.”
Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије синоћ је у вечерњим часовима стигао у посјету Далматинској епархији. У манастиру Крки га је дочекао Његово преосвештенство Епископ далматински г. Никодим са игуманом манастира Севастијаном и братијом манастира, гдје је у његову част служена доксологија.
