Већина нашег народа себе сматра православним хришћанима, али, стиче се утисак, да је много њих који су веома слабо упознати са основним истинама хришћанске вере. Можда у томе треба тражити разлоге недовољног учешћа у богослужбеном животу Цркве. Јер, порука православне вере одише лепотом и утехом и када би људи имали прилику да сами, својим очима, виде ту лепоту, верујем, много више срца би било загрејано да покуша да живи хришћански. Када би људи имали прилику да виде лепоту јеванђелског лика Господа Исуса Христа, сасвим сигурно, би са много више искрености себе сматрали хришћанима. У овоме тексту ћу покушати да, макар у малој мери, приповедајући једну од јеванђелских прича којом је насликана Христова љубав према нама, укажем на светао лик Христов.
Људи Бога доживљавају на разне начине, но Јеванђеље нам на много места објављује да је Господ пун милости, и то не само према онима који су добри и достојни те милости, „јер Он Својим сунцем обасјава и зле и добре и даје кишу праведнима и неправеднима“ (Мт 5, 45). На другом месту се за Христа каже да је дошао „да потражи и да спасе изгубљено“ (Мт 18, 11), тј. дошао је због оних који су изгубљени и пропали да и њима дарује спасење, јер и њих воли.
Та љубав је описана кроз слику човека-пастира који има стотину оваца. И ако једна од њих залута, он оставља деведесет девет оваца на сигурном месту и полази у планину да потражи ону која је изгубљена. У планини је чека сигурна смрт или од вукова или од глади. Ипак, пастир не жели њену смрт, него и он полази у планину препуну разних опасности. И када је нађе, радује јој се више него оних деведесет девет оваца које нису залутале. На крају ове приче се каже да је „таква радост на небесима због једнога грешника који се каје“ (Лк 15, 3-7); „јер“, како Христос каже, „није воља Оца нашег Небескога да пропадне и један од ових малих“ (Мт 18, 14).
Овај пастир је заправо слика Самога Господа Христа који је „сишао са Небеса“ да потражи своје залутало створење – човека – које се нашло само пред опасностима које никако не може савладати. Човек је биће залутало у смрт и грех, но љубав Господња је таква и толика да је Он Сâм постао човек, тј. сишао је сасвим у ову нашу смртност у којој колају дивљи зверови (= сатана и његови пали анђели) да би нас спасао и увео у Своје Царство. Попут пастира из ове приче, Сâм је сишао у опасност како би нас избавио од пропасти која би без Њега била неминовна. Уосталом, Христос отворено каже: „Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу. Ја сам Пастир Добри; Пастир Добри живот Свој полаже за овце“ (Јн 10, 10-11). И, заиста, „у време Понтија Пилата“, римског управника Јудеје, у 1. веку, Господ је положио Свој живот на Крсту како би ми имали „живот у изобиљу“.
Христос као Пастир који полаже Свој живот за Своје стадо је слика крајње љубави Божије, јер то стадо је заправо сâмо залутало, окренувши леђа своме истинском Пастиру и Господу. Није Он дошао због праведног стада, него због нас који смо грешни и залутали. Свети апостол Павле о томе лепо каже: „Христос умре у одређено време, за безбожнике. Јер једва ће ко умрети за праведника; а за доброга можда би се ко и усудио да умре. Али Бог показује Своју љубав према нама јер, још док бејасмо грешници, Христос умре за нас“ (Рм 5, 6-8).
Постоји икона на којој је Христос насликан као Пастир који на Својим раменима носи овцу. Та залутала и изгубљена овца смо ми! Утешно је знати да ћемо бити пронађени љубављу Његовом. Утешно је знати да нас Господ љуби чак и када смо грешни. Јер, истини за вољу, грешни смо и слаби, и мало је оних који не лутају. Утешно је знати да Небеса не желе смрт грешника, већ да се радују спасењу оних који су већ изгубљени. То значи да ипак има наде за нас, у ствари, боље је рећи да је Господ Нада наша. Уколико заволимо Благога Господа и са поверењем у Њега кренемо за нашим Пастиром, колико год да смо били изгубљени, стићи ћемо у сигурност стада где тече „живот у изобиљу“.
Такав је Бог у кога верујемо и верујем да нема много оних којима оваква јеванђелска слика љубави Божије није допадљива. Јеванђеље је у целости саткано од сведочења о доброти и милости Божијој и, у том смислу, оно је реч утехе која упућена нама залуталима.
