Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 4. децембра 2021. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице, светом архијерејском Литургијом у манастиру посвећеном том великом празнику у Београду. Саслуживао је Преосвећени Епископ источноамерички г. Иринеј.
Беседу Његове Светости Патријарха преносимо у целости:
У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, нека је благословен и радостан данашњи дан, и сви ми да смо благословени молитвама Пресвете Богородице, славећи данас догађај увођења Њенога у храм. Сви знамо јеванђељски догађај, догађај из историје Цркве, догађај из живота Пресвете Богородице, када су њени родитељи Јоаким и Ана њу девојчицу од свега 3 године довели из Назарета у Храм Божији у Јерусалим. И знамо да је тамо са радошћу, одушевљењем и молитвом њу дочекао првосвештеник Захарија и, о чуда, увео је у храм, у Светињу над светињама, у део храма који је само једанпут у години улазио првосвештеник, и то на Дан очишћења. Од тог тренутка, па до Успења Њеног, Пресвета Богородица је сва била у знаку послушања, смирења, љубави и вере, у знаку спремности да увек буде воља Божија а не њена. Од тог тренутка па до краја свога живота Пресвета Богородица је безрезервно прихватала божански поредак света, творевине и свог места у том божанском поретку. А кроз њу je нама дошло спасење, дошао је Син Њен, Бог Њен и Бог наш. Дошао је Спаситељ наш Исус Христос да би нас Њоме и у себи једампут за свагда сјединио са спасењем нашим и једампут за свагда учинио грађанима Царства Божијег. Царства Божијег, које је реалност која започиње овде и сада, у историји, у коју свако улази својим духовним рођењем и које се у пуноћи реализује у будућем веку.
Пресвета Богородица је читавим својим бићем, умом и душом опредељена за божански поредак. А који је то божански поредак? Он је нама у Цркви откривен, записан је у Светом писму, сачуван и преношен од Отаца до наших дана, и тако ће бити до краја света и века. Тај божански поредак није ништа друго него чињеница да је Бог створио свет, учинио га добрим, да је као круну тога света, творевине, створио човека, то јест нас по својој слици и прилици. И такође добрим! Све је створено добрим! Природа, творевина, саздана је да буде храм Божији, да буде предукус Царства небеског. И човек у њој да буде свештенослужитељ, да јој служи и да му служи, да је култивише и да је узводи и узноси заједно са собом у будући век. Зато ће Апостол Павле рећи о спони између човека и природе, да и природа уздише за синовима Божијим како би била спасена (Рим 8, 19). И природа има потребу, као људски род, да буде послушна Речи Божијој. „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт 5, 48), јер кроз савршенство човеково, кроз његово усавршавање, кроз свете људе, све око њих постаје свето па и творевина Божија. Човек је, дакле, створен да буде свештеник свуда и на сваком месту. Свако од вас је свештенослужитељ, јер тамо где смо на основу свога дара и свога талента, на основу онога што смо добили од Бога – он, ја, ви и свако од нас – сви ми можемо узрастати и постајати светим, и собом освећивати то место кроз оно чим се бавимо, тако што ћемо све чинити кроз молитву и узносити у славу Божију; како би онда сваки педаљ, свака стопа на којој стојимо постала олтар Божији са којег се узноси молитва.
Божански поредак значи да је Реч Божија закон по којој живимо, по којем смо позвани да живимо. Чудимо се откуд конфликти у нама, откуд смућење у нашој души, уму. Чудимо се откуд фрустрације, страхови, несигурност, откуда то да се безброј пута ноћу будимо и презнојавамо, а чини нам се да је све у реду и да живимо како треба. Наравно да сва искушења и проблеми са којима се суочавамо, а за чије порекло не знамо, долазе из једноставног разлога, због тога што нарушавамо божански поредак, што јеванђељске заповести нису координате по којима живимо. Зато што уносимо своја егоцентрична, самољубива, конформистичка тумачења у те заповести Божије. Заповест те позива на одрицање, заповест те позива на оно што је исказала Пресвета Богорорица – „Нека буде по речи твојој!“ (Лк 1, 38) – или што сами изговарамо свакодневно у молитви Оче Наш – да буде воља твоја. Заповест нас на то позива, али самим тим, уколико је поштујемо, она осигурава и обезбеђује мир у души, хармонију, и отуда, неустрашивост пред било којом претњом и опасношћу.
Питамо се откуда међу нама неразумевање, зашто смо искључиви пред својим ближњима, зашто желимо оно што њима припада, зашто им завидимо, зашто их осуђујемо, зашто им судимо и пресуђујемо. А то онда опет повратно ствара немир на немир у нашој души. То је духовни закон, може да каже ко шта хоће, може да мисли ко шта хоће, али то је духовни закон. Ако желиш туђе, ако мрзиш, ако си себичан, ако су страсти, егоизам, егоцентризам оно на чему зидаш свој живот, духовни закон неумитно доноси дисхармонију, немир, страхове, фрустрације, сваку врсту конфликата у твојој души. И отуда не треба да нас чуди зашто је то тако, јер опет изнова нарушавамо божански поредак.
Шта рећи о нашем односу према природи која нам је дата да њоме управљамо? Дата нам је да с њом живимо у хармонији, да је поштујемо, а онда када отимамо од ње, када је не поштујемо, када се понашамо не духовно него искључиво гледајући експлоататорски на то што смо добили као дар од Бога, поново ће настати немир јер се природа свети. Дуго трпи, али памти и кад тад узвраћа. Чудимо се вирусима, разним другим недаћама кроз које пролазимо. Знате ли шта значи вирус? То значи отров. А и он настаје као бумеранг који нам се враћа када нарушавамо божански поредак. Ми смо вирус. Ми смо једини у творевини Божијој који нарушавамо божански поредак, и отуда, нарушавајући га, ми сами жањемо све унутрашње, личне и међусобне, заједничке немире.
Пресвета Богородица, браћо и сестре, коју свакога дана на разне начине славимо, као своју мајку, као ону која нас разуме, која часа не часи када јој се смирењем обратимо да нас заступа пред Богом и која неретко, тамо где има смирења, где има вере, својим заступништвом и својим молитвама помаже, она показује да само онда када нам је Бог на првом месту можемо рећи нека буде воља Твоја, нека буде по речи Твојој, нека буде благословено Господе. Како то није тако, имаћемо калкулације, своје рачунице, покушаваћемо да изиграмо заповест Божију, заповест Јеванђеља, да их уподобимо својим претпоставкама, својим предрасудама, да их уклопимо у свој концепт, да кажемо да Бог неће од нас оно што уствари хоће. Него, да Бог хоће оно што ми хоћемо, а неће бити да је тако.
У данашњем Јеванђељу чули смо причу о Марти и Марији која се савршено уклапа у личност и живот Пресвете Богородице, а нама савршено показује који треба да је наш путоказ. Две су, дакле, сестре служиле Господу, свака на своји начин. Једна му је служила практично, а друга гледала у Његово лице, код ногу Његових, созрцавала Тајну Божију и тајну људску. Ниједну од њих Господ није одбацио. Јер, онога тренутка када му се пожалила сестра која му је служила практично, доневши храну, воду и све што му треба – када се побунила и рекла: „Ова моја сестра, која је код твојих ногу, ништа не ради!“ – Он је на то казао да је она „бољи део изабрала“, јер је читавим својим бићем била усредсређена на Његову личност. И једно и друго је потребно, браћо и сестре, и наш практични рад и живот и социјална делатност.
Говорио сам недавно у једном храму о томе да Црква није, пре свега, и примарно, социјална, екомомска или политичка установа. Него, да ми долазимо у Цркву да бисмо видели лице Христово, да бисмо били код ногу Његових. Зато долазимо у храм Божији. А онда када се читавим својим бићем прикујемо за њега, добићемо меру, критеријум, најбољи могући начин како се бавити и свим овим другим делатностима. Неко је то протумачио да патријарх каже како се не треба бавити социјалном делатношћу. Браво таквоме, како ли је то протумачио из овакве поставке!? Он је само протумачио себе и сваки који на тај начин тумачи ову јеванђељску причу говори о себи. Говори да њему Христос није на првом месту. Говори, дакле, да њему до Цркве није стало. Њему је Црква вишак, или у најбољем случају, њему Црква треба да буде оруђе, средство за остварење својих циљева, ових које сам побројао. Тек када нам је Бог на првом месту, тек када смо код ногу Његових као Марија, као Пресвета Богородица, ми ћемо итекако добро знати каква треба да буде наша реч на свим пољима и областима живота у заједници у којој живимо. И свуда ће бити, и треба да је буде јеванђељском сољу, а не острашћеним умом, речју и срцем непреображеног човека.
Данашњи нас празник, браћо и сестре, подсећа на ту причу, а Пресвета Богородица на то да се у Христу преобразимо и преображавамо. А онда преображени и преображавани у Христу чистим срцем, просвећеним умом на најбољи могући начин допринећемо и доприносићемо на сваком пољу, на свакој стопи, на свакој тачки на којој се будемо налазили, јер ћемо тада бити заиста истински и прави свештенослужитељи. Заједно са Христом служићемо Његову тајну, тајну Спасења свога, људског рода али и читаве Творевине. Нека би зато Господ дао, да обраћајући се Пресветој Богородици непрестано Њоме и Њеним молитвама живимо, да Њеним молитвама наша воља буде спремна да служи божанском поретку, да служимо Речи Божијој, да нам Јеванђеље буде закон који устројава наш живот, како не бисмо дозволили да на било који начин овај свет повуче Цркву, да се она саображава свету, да се удвара свету, него управо обрнуто, да свет претварамо у Цркву и преображавамо га, како бисмо онда славећи Пресвету Богородицу, заједно са Њом и са свима Светима, славили и име Божије, Једнога у Тројици живога Бога, Оца, и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова! Амин!
Извор: Инфо-служба СПЦ
