,,Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи“ (1 Кор, 13, 1)
Ове чувене речи из Химне љубави Светог апостола Павла, суштински осликавају саму срж хришћанске врлине, односно врлинског живота на који смо сви од Господа позвани. Врлине које би требало да красе наше хришћанске животе су одраз постојања љубави у нама. Слободно можемо рећи да тамо где нема љубави, нема ни врлинског живота, и обрнуто, да тамо где нема подстицања врлина – нема ни љубави.
Врлине по себи не морају увек да имају хришћанску димензију. Сваки човек на свету који поседује добре особине попут доброте, дарежљивости, саосећања које се могу назвати врлинама. Оно што међутим, врлинама даје хришћански сјај, јесте управо пројава добрих особина у контексту односа човека према Богу, али и према другом човеку као ближњем.
Господ Христос нам управо и завештава да љубимо једни друге јер ће нас по тој љубави познати свет (Јн 13, 34-35). Господ нам каже да се заповестима љубимо Господа Бога Свога свим срцем својим, и свом душом својом и свим бићем својим и да љубимо ближње своје као саме себе испуњава сав старозаветни закон. Љубав је оно што би требало да буде основа свих наших хришћанских подвига и трудова. Џаба нам молитва (без љубави) јер Јеванђеље каже, после текста молитве „Оче наш“, да нам уколико ми не опростимо другима сагрешења њихова ни Отац наш небески неће опростити сагрешења наша, јер смо се у тој молитви молили за опроштај својих грехова. Џаба нам пост, јер није све у томе да се само уздржавамо од мрсне хране, него је пост и у томе да се уздржавамо од нељубави.
У томе нам је Господ нам показао праву меру. Јер су све врлине које човек познаје биле садржане у Христу и, уколико читамо приче из Новог завета, лако их можемо препознати у Христовом понашању и делању (праведност, светост, духовна и телесна чистота, доброта, трпљење, љубав, милосрђе, праштање, послушност). Зато Христос каже: ,,Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота“ (Јн, 8, 12). Дакле, позвани смо да живимо попут нашег Господа.
Хришћанске врлине су нам путокази у животу, мерила исправности, како требамо поступити у разним ситуацијама. Оне су нам дате да би се усавршавали и били све ближи Богу. Господ Христос нам то отворено каже у Својој Беседи на гори: „Будите ви дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт, 5, 48).
Сваки човек свој живот треба да протка љубављу, односно да га испуни врлинама кроз које се труди да напредује и расте у мери раста Христовог. Грађење врлинског живота је заправо изграђивање боголиког човека – човека који личи на Бога. Пут врлине је често тежак, али се на крају тог пута стиже до њених радосних плодова. Свети апостол о томе дивно и искуствено каже: „А плод Духа јесте љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање. За такве нема закона“ (Гал 5, 22-23). Овакав човек је циљ хришћанског пута – радостан, благ, у Миру, дуготрпељив, добар, кротак и веран. Бескрајно је тужно уколико годинама „живимо хришћански“ а своје животе ни најмање не оплеменимо плодовима Духа Светога.
Људи описани у овим речима апостола Павла су смислено живели своје животе видећи утеху Господњу – јер у дару љубави која носи све врлине и без које врлински живот не постоји се дарује сусрет са Богом. Онима који су по љубави слични Господу Христу Сами Господ долази, већ у оквирима овога живота и дарује им радост која је несравњива са било којом земном радошћу.
Дакле, бити истински веран Христу значи волети своје ближње и даљне; опраштати и молити се за њих. И, уколико покушавамо да живимо на тај начин, све врлине ће постепено доћи и настанити се у нама. И сви побројани плодови Духа. Штавише, једина истинска и непролазна радост је радост коју дарује Дух Свети. А сви жудимо за радошћу… Пут ка том циљу нам је показао Господ!
