Једна од најопаснијих страсти је малодушност. Малодушност паралише вољу, разум, пресеца све жеље, и што је најважније – лишава срце радости, без које се душа гуши.
Много је разлога зашто малодушност обузима особу. Један од главних је осећај самосажаљења. Важно је пронаћи самосажаљење и убити га у корену. „Још као бебе, морате их ломити и ломити о камен“ (Псалам 136:9), – каже Псалтир о злим помислима. Јер, проширивши се, одводе човека у ропство, из којег можда неће бити ослобођења.
„Грех који пребива у нама је корен и извор свих грехова; то је самољубље или самољубље“, учио је св. Теофан Пустињак. „Првенци његовог самосажаљења и угађања себи“.
Ако постоји самосажаљење, онда се нисмо одлучно одбацили, већ смо и даље журили са собом, угађали се, самооправдавали… Оставили смо рупе за непријатељске стреле. Очигледно, они нису донели коначну одлуку да се боре са својим гресима у име спасења душе. Јер полазна тачка борбе је искорењивање самосажаљења. Без овога даље кретање је немогуће, ходаћемо у круг, а не напред. Спасење је немогуће без самопонижења.
Хајде да размислимо о свом самосажаљењу и пожуримо да се носимо са њим. Одрекнимо се себе – и за то нам Господ милостиво даје све своје дарове. И никакво малодушје нас тада не може савладати.
