Ево нас је Бог поштедео и даровао нам да и ове године, треће деценије 21-ог века, прославимо дан Рођења Сина Његовог Господа нашег Исуса Христа. И заиста треба да се радујемо, и поред ове пандемије, која је задесила цели свет. Јер се надамо да ће Бог по Својој милости отерати ову невољу и «отрти сваку сузу са очију наших» (Откр. 8, 17; 21, 4).
Ако желимо да овај јединствени догађај у историји света, па и целога космоса, изразимо нашим људским речима, нећемо моћи боље од Светог Апостола Павла, који са одушевљењем кличе: «И заиста велика је тајна побожности: Бог се јави у тијелу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповиједи се незнабошцима, вјерова се у свијету, вазнесе се у слави»5. Овим једним стихом богонадахнути Апостол исказао је тајну спасења. Свака афирмација из поменутог стиха одговара једноме од момената живота, пророчки потврђених, како у Старом тако и Новом Завету, али и у историји Цркве.
Један од кападокијских отаца, Свети Григорије Ниски, вели следеће: «Говорим о великој тајни побожности, како се Бог јавио у телу; о Ономе који беше у обличју Божијем и живео је међу људима, у лику роба; о Ономе који пошто је усвојио као залог трулежну природу тела, коју је узео на Себе преко непорочног дјевства, освећује заједно с њом, у нетрулежности, заједничку природу, преко оних који се с Њим сједињују, причешћивањем тајном, хранећи Своје тело, то јест Цркву, и уређујући на достојан начин удове који расту вером у заједничко тело…Оснивање Цркве јесте стварање света изнова: у њој, по речи пророка ствара се ново небо које је свод вере у Христа, како рече Павле (“Стуб и тврђава истине”); утемељује се нова земља, која упија кишу што на њу долази; саздаје се други човек, који се обнавља рођењем одозго, по лику Онога који га је створио…»6. У сагласности са својим наведеним братом, велики кападокијац, Свети Василије рече следеће: «Побожно и незаситиво дело за богољубиву душу јесте да се непрестано сећа Бога; али је превише смело да се говоре ствари о Богу, јер се ум не може попети до Његове величине, а реч, са своје стране слабо исказује оне ствари које ум ствара. Ако је, дакле, наша реч нижа од ума, зар није неодложна потреба за ћутањем, да не бисмо случајно слабошћу речи ставили у опасност тајну говорења о Богу?.. Нико није тако слеп да толико много превари самога себе мислећи да се попео на највиши врх богопознања, него ће утолико више изгледати да напредује у богопознању уколико више буде осећао своју немоћ…Говорићу, али о Богу не толико колико јесте и шта јесте Бог, него онолико колико је нама могуће. Не одричемо се да гледамо у небо и посматрамо га толико колико можемо, мада га не можемо прећи и обухватити оком место између неба и земље! Исто тако и сада, слабим речима, испунимо веру, а у нашој целој речи оставимо нека победи величанство божанске природе. Јер ни језици анђела, ма какви они били, нити арханђела, сједињени са свом словесном природом, неће је моћи достићи до само у малом делу, и никако се у потпуности не изједначује»7. Опет позивајући се на Светог Григорија Богослова, Кападокијца, и блиског пријатеља већ поменутих, слушамо следеће учење: «Његовог рођења не би било (савршено), ако би било обухваћено твојим умом, који не зна ни твоје сопствено рођење…Пре си се много уморио да би нашао објашњење коагулацију клијања егзистенције, формирања, појаве, везе душе са телом, ума са душом, речи са умом, кретање тела, његово рашћење, асимилацију хране, осећање, памћење, сећање и свега другога од чега си састављен; и како неке од ових припадају двема човековим странама, души и телу, а друге су подељене између душе и тела, а неке узима једно од другога. Јер својства чије се усавршавање чини касније, имају своје законе метнуте уједно са рођењем. Па ни тада немој да философираш о рођењу Бога, јер није ствар без опасности. Јер ако знаш твоје рођење, без сумње не знаш Божије; а ако не знаш ни твоје, како можеш знати Божије? Јер колико је теже замислити Бога неголи човека, утолико је теже умом схватити и рођење одозго од твога рођења. Али ако пак твој ум о не може разумети, ипак из тог разлога не сумњаш да си се родио Због твоје сумње дошло би време да избришеш многе постојеће ствари које ниси умом разумео и пре свега самога Бога; јер нећеш моћи рећи да је Он јесте (да Он постоји), ма колико да си ти смео и ма колико да си душеван кад је реч о сувишним стварима»8. Свакако, учињена референца везана је за вечно рођење Сина Божијег од Оца, али са истом бригом треба се посматрати и оно у времену, од Пресвете Дјеве. Синтезирајући мисао Светих Отаца у томе кадру, један од савремених теолога закључује следеће: «Максимална Божија љубав према човеку показује се у дијалогу где улази и остаје у векове са сваким човеком који хоће, примањем човечанске природе од Његовог Јединородног Сина. Јер Он узевши у Своју ипостас нашу људску природу, постаје и као њен носилац, Син Очев. И налазећи се у вези с нама преко заједничке људске природе, и нас чини заједно синовима Очевим са Собом, желећи, дакле, да и ми актуализујемо то својство дато нама, или љубав Бога као Оца према нама и нашу према Богу као Оцу. Тако је Исус помирио Бога са људима на највишем нивоу, на нивоу односа између Оца и синова, или Брата и браће…Син Божији постаје и рађа се као човек са обадве стране (природе), јер се зачиње од Дјеве, узима, дакле, истиниту човечанску природу од људског истинитог створења. Будући створен, Он је без греха као Адам пре пада; будући и рођен ипак има пропадљивост од Адама после пада (Адамова). Обадве сједињује јер се рађа од Дјеве. Само тако може спасити човека, умревши за њега, али и васкрсавши…Спасова људска природа беше подигнута на стање до кога тежи наша аутентична природа. Не би се могао зачети од Дјеве, да није била људска природа, природа Логоса Божијег и не би била безгрешна да се није зачела од Дјеве. А будући безгрешна и примљена од Логоса Божијег, људска природа могла је бити медијум читаве комуникативности Логоса, са свим њеним последицама»9. Тај однос у општем смислу налазимо и у црквеном песништву, приступачнијем вернима, и наиме: «Тајна од века скривена и анђелима непозната, Тобом Богородице на земљи јави се. Бог оваплотивши се у несливеном сједињењу, и крст вољно нас ради примивши, којим васкрсавши првосазданог, спасе од смрти душе наше».
Драга браћо и сестре,
Божић је породични празник. У њему треба да се радује и весели цела породица, која је црква у малом. Нажалост живимо у веома тешком времену где се појам породице искривио, извитоперио, и није онај који треба да буде. Породица је разбијена, па чак и међу онима који се зову православни хришћани. Ми морамо остати на библијском и традиционалном њеног схватања. А ово говоримо због тога јер се породица заснива само светом тајном брака између мужа и жене ( Пост. 1, 27; Мт. 19, 4). Само је то од Бога благословени однос, и њиме се продужује људски род у целини, па и наш српски (Пост. 1, 28). Тужно је чути да у нашем народу више сандука неголи колевки. Више умире него се рађа. Неко је прорачунао да у Србији да млади преко 30 година први пут постају очеви и мајке. А колико их има неудатих? Колико неожењених? Бадава нам богатство ако ће наш род убрзо нестати. Коме ћемо га оставити? Коме ћемо оставити наше предивне Српске Земље?
И на крају, захваљујемо Вам се свима на помоћи и милодару који сте дали Вашим црквама, манастирима, Епархији, и свакоме ономе коме је било потребно. Јер не заборавите да сте то дали Христу (Мк. 9, 41). Хвала и свима Вама који сте помогли браћу и сестре, у болницама и домовима, на било који начин током ове пошасти која нас је снашла. Нека Вас Богомладенац Христос награди својим вечним добрима на небесима.
Од срца Вас поздрављамо радосним речима:
ХРИСТОС СЕ РОДИ!
ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!
Епископ канадски Митрофан
Извор: Епархија канадска
