Оци и дјецо, браћо и сестре, драги пријатељи, господо хришћанска, дочекујемо још један празник Рођења Христовог, у нашој Крајини, у нашим светињама. Радујемо се Христовом доласку у свијет, празнујемо силазак Бога међу нас људе. Зато смо весели и кад нам се плаче, пјевамо и кад бисмо ридали, јер Богомладенац Исус дође међу нас да нас подигне из блата трулежности, дајући нам Себе, да бисмо ми живјели вјечно.
Наша вјера је наше највеће богатство. Њоме смо освештани, њој смо завјетовани крвљу и трудом уснулих предака. Наша вјера није цивилизацијска тековина, није образац нашег културно-историјског идентитета, већ је наша вјера наш живот. Живимо док вјерујемо, вјерујемо живећи, па нам зато смрт није крај, већ праг који цјеливамо, да бисмо закорачили тамо гдје ће нас заувијек бити.
У данима Божића свако наше село је Витлејем, свако наше срце је витлејемска пећина, у којој се скромно рађа Онај који је породио нас, дјецу своју, која Му хитају у загрљај чак и онда када Га изневјеримо својим странпутицама, сумњама, гријесима. Он је Онај који нас увијек чека, да Му се вратимо, да Га пригрлимо и да у Њему препознамо Оца Небеског. Због тога је Божић празник чија се дубина може појмити само вјером, јер је рационалном уму недокучиво сазнање да дјеца, с радошћу, дочекују Рођење сопственог Оца.
И ове, као и претходних година, деценија, вјекова, прославићемо празник Христовог Рођења: евхаристијским сабрањима, поздравима, пјесмом… Чини се да је све исто, али није. Све нас је мање. Више нас је у бијелом свијету, него у селима из којих су потекли наши родитељи. Мање нас је у земљи за коју смо гинули, а много више у земљама које су нас, само у прошлом вијеку, неколико пута нападале.
Нешто се у нама промијенило, па себе тешко препознајемо у огледалу историје! Све мање личимо на оне чија крв тече нашим венама. Наш земаљски ход постаје непредвидив, јер оно што нам је до јуче било свето данас нам је постало неважно, а оно што смо презирали сада смо објеручке пригрлили.
Свијет се мијења, али се ми, чини ми се, мијењемо још брже, али на горе. Не причамо оно што мислимо, не радимо оно што причамо. Губимо се у пролазности овога свијета, а при првој животној олуји нећемо имати за шта да се придржимо, јер нас је точак историје одвојио од коријена из којих смо изникли. Зато је вријеме за велики повратак: себи, оцима, вјери, Цркви, завичају.
Још увијек има наде за нас, иако је за много тога одвећ касно. Још увијек помрчина није толика да се не можемо вратити тамо одакле смо кренули у одисеју свог живота. Наши градови и села нас чекају. Они ће нас препознати, али ми њих, ко зна, можда и нећемо. Заборав је бржи од корова, гута све пред собом.
Нека свако од нас, бар десет дана током године, одвоји за завичај. За то вријеме можемо обићи гробове предака, покосити њиве прадједовске, упознати дјецу са селима одакле је презиме које носе. За тих десет дана можемо учинити нешто за крај одакле потичемо, а много тога за себе и своје потомке.
Не допустимо да нам сеоски храмови бар преко љета буду пусти. Обиђимо их, дарујмо их љубављу, упалимо у њима свијећу за упокојене, за живе, за незаборав оних чијом смо жртвом данас слободни људи. Нека свако од нас упита свога свештеника како можемо помоћи храму, селу и људима који су одлучили да умру у свом завичају.
Ако има воље биће и начина, ако има љубави биће и плодова. Најлакше је себе приморати на унапријед замишљени пораз, па да све што нам је некад било важно пропадне у бездану заборава. Угледајмо се на Јевреје, који долазе из бијелог свијета, да у кршу и камену граде нови живот, да им колијевка не остане празна, пуста и заборављена. И ми можемо тако, само ако хоћемо.
Много тога почива на вољи. Ако њу изгубимо, од нас неће остати ништа. Узалуд ће нам бити сав новац стечен ко зна гдје, узалуд ће нам бити куће и аутомобили, јер грана која изгуби додир са стаблом, суши се непримјетно, а потом је први вјетар ломи и односи.
Не допустимо да пропаднемо. Угледајмо се на угоднике Божије који су се угледали на Христа, да препознамо оно за шта се вриједи борити и за шта вриједи и живјети и умирати. Не допустимо да у огледалу љубави Божије не препознамо сопствени лик.
Измиримо се са свима, помозимо онима који имају мање од нас и којима је помоћ потребна, обрадујмо ближње пажњом и бригом, а себе обогатимо Богом, Који се Рађа, нас и нашег спасења ради.
Вјерујући у Господа и вјерујући у Његово старање о сваком створењу, братски, очински и синовски вас поздрављам из Светониколајевског манастира Рмња, желећи свакоме од Вас свако добро од Дародавца свих добара, Богомладенца Христа, кличући и узвикујући поздрав Неба и Земље:
Мир Божији – Христос се Роди!
Eпископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
