Пуноћа Цркве заједно са целокупном творевином прославља велики празник јављања Бога међу људима. Превечни Бог оваплотивши се од Духа Светога и Марије Дјеве узео је обличје слуге и родио се као један од људи. Он којег Отац Небески роди пре свих векова родила је Пресвета Богородица на неизрецив начин.
Рођењем од Дјеве у скромним условима Господ је започео извршење домостроја спасења по којем је Он – Превечни и Несместиви Бог нашао за потребно и добро да дође међу људе и буде савршени човек, остајући истовремено и савршени Бог. Његовим оваплоћењем односно чињеницом да Бог постаје човек, људски род као и сва творевина започели су свој нови двиг ка Царству Небеском.
Повест Рођења Спаситеља описана је у Светом Јеванђељу а само рођење и све оно што је пратило оваплоћење Господње било је веома необично. Читав сплет околности везаних за само рођење Христово било је мешавина доброг и лошег.
За Месију није било места у гостионици али јесте у пећини, у штали међу немуштом природом која је са анђелима сведочила рођењу Бога. Необична звезда на небу која је водила мудраце са истока најављивала је рођење самог Бога, а мудраци пак, вођени овом чудном звездом дошавши на место где беше дете, схватили су да се родио Цар свих те му се поклонише дајући му свети принос – овоземаљске дарове.
Иако су прости пастири, немушта природа и мудраци са Истока били радосни због рођења Месије, било је и оних који због своје сујете и жеље за апсолутном световном моћи и положајима у друштву, нису могли прихватити да је Дете које се родило заправо Цар Мира а не претендент за било какво овоземаљско царство. Тако је владар Јудеје Ирод започео обрачун са новорођеном децом вођен истом оном злом мишљу као јеврејске старешине приликом распећа Христовог – нема другог цара осим римског цезара.
Дете је расло и јачало духом све до крштења на Јордану и почетка јавног спасоносног деловања ради узвођења створене и смртне људске природе нествореном и вечном Оцу. Извршујући домострој спасења Господ је за кратко време показао да има власт чинити чуда, исцељивати болесне и враћати из мртвих али оно што је најважније – Он је обећао и дао вечни живот онима који га познају као Бога. Иако се после Васкрсења вазнео на небеса остао је вечно присутан у творевини кроз Цркву којој је дао благодат служења и савршавања свете Литургије у којој је врхунац додира Бога и Човека и захваљујући којој је људски род благословен искуством предукуса вечног живота овде и сада.
Драга децо духовна, ово је већ други Божић којег прослављамо у околностима пандемије. Празник Рођења Христовог нас упућује и учи како да будемо људи. Божић нас учи да водимо бригу и о другоме и о себи. Околности пандемије су нове и непредвидиве чак и здравственим радницима и другим научницима.
Црква је увек бранила, па ће тако и у будуће бранити духовни и телесни интегритет сваког појединца и заједнице. Имајући у виду овај савремени изазов позивамо све припаднике наше заједнице од чије одлуке по питању вакцинације зависе животи и статус других људи да овом проблему приступе хришћански.
У светлости празника Рођења Христовог позивамо све наше благочестиве вернике да не занемарују топлину породичног дома. Само јака и стабилна породица доприноси напретку друштва и човечанства уопште. Многе породице су пред великим искушењима, али препоручујемо им да утеху и пут пронађу у Светом Писму и искуству Цркве која нас учи да је светиња брака и родитељства неприкосновена. Ништа није веће и важније од љубави која се негује у здравој породици. У времену пољуљаног морала и измењеног система вредности молимо се Богомладенцу Христу да у сваки наш дом унесе мир и љубав како би осетили додир неба и земље у тајни Његовог рођења.
Највећи изазов Српског народа од краја до краја васељене јесте сачувати јединство. Доста је у ранијим временима било подела и раскола – и политичких и црквених. Опстанак нашег народа ван матичне државе могућ је једино уз јасну свест о националној и верској припадности. Све приватне интересе треба подредити идеји очувања јединства тамо где смо јединствени, и изградњи јединства тамо где смо раздељени по ма којем основу. Ми смо једно тело, а Светосавска црква је жива душа тог тела. Одговорност је на сваком појединцу, Цркви, институцијама и на разним удружењима преко којих је српски народ ван отаџбине организован. Такође, породица која је данас на удару је темељ нашег бића. На тим темељима морамо да негујемо истинске вредности али и српски језик и писмо. Не смемо себи дозволити луксуз да већ друга или трећа генерација не говори језик својих предака. У смутним временима каква су и данас поручујемо свим Србима да стану под омофор Светог Саве јер једино Црква је гарант опастанка нашег народа и његове везе за отаџбином.
Драги хришћани, молећи се Богомладенцу Христу да међу људе донесе мир, веру, наду и љубав, све вас поздрављамо и овог Божића радосним поздравом
ХРИСТОС СЕ РОДИ – ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!
Епископ будимски и темишварски Лукијан
Извор: Епархија будимска
