У четвртак 20. јануара 2022. године, на празник Сабора Светог Јована Крститеља – Јовањдан, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије, са благословом Епископа бихаћко-петровачког и рмањског г. Сергија, служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Прокопија на Дивану у селу Бабићи, општина Шипово. Саслуживали су парох шиповски протојереј-ставрофор Драган Шкалоња, парох митровачки, Епархија сремска, протојереј-ставрофор Саво Ракита, протојереј Никола Перковић, парох бабићки протонамесник Митар Керлец и ђакон Душко Шобић.
Преосвећени је краћом беседом поздравио присутне и честитао празник присутнима: – У овом времену страдања, магловитом времену, времену одсуства доброте и љубави код људи, одсуства лепих речи, Бог се јави и ову нашу тмину просветли Светлошћу, и то не било којом него Небеском, незалазном. Јави се својим пријатељским гласом који улива снагу, сигурност, поуздање, смирење, поверење. Ето, то се све збило на данашњи и јучерашњи дан. Ова три дана, Крстовдан, Богојављење и Јовањдан говоре о једном догађају. Данас се сећамо учесника тог великог догађаја када су се Небеса отворила, Светог Јована Крститеља.
– Са Божије стране ово је највећа милост, да нам Он отвара Небеса, да нам се јавља, а са човечије стране, највише што можемо учинити јесте да будемо причасници, учесници, тог догађаја. И ми можемо да будемо, најпре ученици Божији а потом и пријатељи Божији, сарадници Божији. Многи из нашег рода и племена, српског, православног, су то постали, и ми се поносимо њима, и све заједно, као један Сабор, прослављамо. Овај дан зато и постоји да бисмо се сећали тих Божијих пријатеља, угодника, и да бисмо се угледали на њих, пре свега зато што их волимо, поштујемо и ценимо, зато их и славимо. А онда им се и обраћамо да буду наши помоћници у овом животу, ка Животу Вечном.
Након Божанске Литургије у Бабићима, Преосвећени је у храму Васкрсења Христовог на Кичеловом Брду служио опело упокојеном слуги Божијем Тривуну Ракити, свом оцу.
Владика је након одслуженог опела, бираним речима, присутне подсетио на живот свог родитеља, упокојеног Тривуна: – Тривун нас је окупио да сагледамо једну истину живота и да се добро ујединимо, да обновимо своје познанство, своју заједницу, и да се у животу боље утврдимо. Тривун нам је показао како може, како треба, и како ваља да се живи. На овој ветрометини, на овом месту борбе, на месту на коме се и страда, ваљало је проживети. На овом месту је више пута рушено оно што је изграђено, па је ваљало све то изнова подизати и градити.
– На овом месту на коме стојимо, 1941. године је било планирано да Тривун заврши свој живот, иако је имао тек 5 година. Али, он није на то пристао, и само зато је он наставио живети, и дочекао је овај дан. Почетком јесени, те 1941. године, ондашња злочиначка власт позвала је народ овога простора на некакав лажни договор. Људи честити, наивни, доброћудни, поверовали су и дошли су на ово место. Они нису били у стању ни замислити зло, а камоли да би се неко зло њима могло догодити. Добри људи једино ту ману имају што нису способни замислити зло. Представници те злочиначке власти су на овом месту, тада, убили, запалили, 64 житеља овог села. Да бисмо се трајно сећали те њихове жртве на овом месту смо подигли њима храм. Њих је Бог прославио али и ми хоћемо да их не заборављамо.
– Мали петогодишњи дечак Тривун, по промислу Божијем а уз помоћ једног храброг доброг човека, је успео да се спасе из тог пожара, из те ватре у којој су страдали његови рођаци и комшије, и наставио да живи свој живот и доживи до ових дана.
– Тривун је у свом животу био стваралац, градитељ, исповедник, херој, православац, Србин. У тој одредници Србин се уједињују све врлине људске. Својом руком, од камена, чекићем, изградио је више православних храмова. Наш Свети Патријарх Павле је веома ценио Тривуна као човека, па му је и доделио признање, као човеку, раднику, ствараоцу, православцу. Добио је више признања и од других Епископа. Тривун је био један од утемељивача храма на Дивану па је од тадашњег Епископа бихаћко-петровачког а садашњег Митрополита дабробосанског Хризостома, 2004. године добио Захвалницу.
– Тривун је овде пред нама да нам одржи своју завршну животну лекцију, да покаже како треба да наставимо да живимо у вери, нади и љубави. Да се овде окупљамо и да овај простор обнављамо, рекао је на крају Епископ Атанасије.
Тривун Ракита је сахрањен на месном гробљу у свом родном селу поред своје супруге Радојке и славних, мученички пострадалих, предака и рођака.
Вечан спомен новопрестављеном слуги Божијем Тривуну.
Извор: Епархија милешевска
