Када је у јануару 2020. године ступио на снагу Закон о слободи вероисповести били смо сведоци реакције Митрополије црногорско – приморске као и већег дела народа који је у, прво спонтаним окупљањима, а затим кроз свенародне литије пројавио своје незадовољство јер су поједине одредбе спорног Закона омогућавале одузимање вишевековне имовине Цркви у Црној Гори.
Овде је важно нагласити да је Српска православна црква једина са којом дотадашња власт Црне Горе није потписала Темељни уговор о уређењу међусобних односа, односно, две стране нису претходно имале правно регулисане међусобне односе и надлежности. Релација религије и права изражава се кроз уставноправни уговор којим се регулише однос државе и одређене верске заједнице. На тај начин се поштује једно од основних људских слобода, која се испољава лично или кроз групу. Деловање кроз групу и испољавање слободе вероисповести је основ и аутономног егзистирања Цркве или сваке друге верске заједнице. О самом регулисању имовинскоправних односа се много писало у претходне скоро две године и о изналажењу компромисних решења у вези са изменом Закона, као и постизања Темељног уговора у циљу трајног решавања статуса Цркве у Црној Гори који би, између осталог, требао да обухвати друштвено историјско наслеђе религиозно православне припадности становништва. Знамо да је кроз историју Црне Горе Црква била народна и државотворна и њен статус у државном систему никад није довођен у питање, нити питање имовине, чак ни за време Другог светског рата у време окупаторске власти.
Ако се вратимо уназад у историју хришћанаства, па и даље, у старозаветни период, видећемо да „Савез“ између Бога, у овом случају Цркве која је Његова икона, јесте један од основних појмова старозаветне теологије на ком се она скоро потпуно темељи и продужава се и данас. Јахве човеку нуди Савез, тј. живот, који човек у својој слободи прихвата или одбија, али ничим не нарушава слободу избора оног другог. (Понз 30, 19). Ово је револуционарно схватање односа између човека и Бога, јер је однос Савеза – партнерски однос, какав је био углавном непознат ванбиблијском свету. Бог је са Израиљем склопио савез на Синају, преко Мојсија, у обостраној слободи. Појавом Христа у историји, ствари добијају још ширу слику. Ако је Бог савршен, а у хришћанском учењу јесте, то значи да је Он савршена Личност – корпоративна личност. Наша интерперсонална перихореза, односно, наше појединачно учествовање у међуљудским односима, које сачињава заједницу, јесте као нервни систем, учешће и спознаја Христове Личности. То је улаз у боље познавање себе и другог. Црква је корпоративна заједница у којој сваки појединац има своје место као ћелија у телу, и функционише не индивидуално, него као део целине. Сама корпоративност има извесну предност над индивидуалном слободом вероисповести. Тамо где може да дође до сукоба између појединачног и колективног аспекта у слободи људских права чак и закони стоје на становишту да је по правилу пожељно размотрити могућност може ли да превлада колективно, а не појединачно испољавање уверења.
Уважавајући управо корпоративну димензију слободе вероисповести и поштујући чињеницу да Цркве и поједине верске заједнице постоје пре самог доношења појединих Устава, као и потреба да се правно уреди однос између државе и верске заједнице, државе у својим Уставима имају одредбе о Црквама и верским заједницама, водећи рачуна о уставноправном систему и уређивању односа између две наведене стране. Све државе чланице ЕУ гарантују слободу вероисповести али ниједна нема једнообразни модел односа, нити унификовано државно црквено право. Чак и оне државе које су стриктно одвојене од Цркве или верске заједнице, дају подршку и не губе везу са доминантном религијом.[1]
Међусобна безусловна солидарност између епархија је важна и њена сврха је стварање или изазивање бољег стања. Нас Бог пропушта кроз разне ситуације у којима је човекова визија опстанка идентитета и свега што он носи примарна. Црква треба да учи уверењима кроз која се смисао живота и сама судбина налазе управо у човеку, његовом адекватном одговарању на изазове, у његовој савести, у потреби да гради слободну будућност сваког свог верника и грађанина. Лоши односи нарушавају идентитет Цркве у њеном историјском постојању. Потрага за идентитетом се јасно види у народној заинтересованости у вези са самим (не)потписивањем Уговора, чак и у оном нецрквеном делу које није нужно заинтересовано за политику. Дијалошки однос Цркве и света на тај начин јача кроз бинарне опозиције, а потпуно непознавање јасних одлука утиче на имагинацију, мешајући истину и фикцију. Тако, постепено, Црква као институција бива ослабљеног утицаја у друштву, јер константно сведочи општеприхваћени модел традиционалне реторике кроз покушаје модернизације у доба глобалне повезаности. Свему додатно доприноси и дневна штампа која „омета правилан исказ, ништи добар укус и лишава истине све чега се маши“, у маниру стандардизованих реченица које припадају њиховом моделу.
Црква носи свећу истине, не правећи сенке, како у институцији Цркве, тако и у држави. Она оптрајава захваљујући духу корпоративне заједнице у истрајној намери да проникне до себе саме миленијумима уназад и сведочи нам о непроменљивости у суштини, али о промењљивости своје динамике према покретима који чувајући себе чувају и Њу. Она ће сведочити људе једног времена и њихових дамара у периоду у којем као да свака твар жели да надјача звук себичног појединца, да проникне изнад површности простора, изнад временске равни и широко захвати ону космичку димензију човека која ће се увек читати са људског образа. Зато сваки оков цензуре, првобитно намерен да угуши један покрет који је време наметало, не служи никоме. Рекла бих да позорница није адекватно постављена и да поред нове поделе улога, нових читања, треба и рефлектором позорнице обасјати и указати на још неки приоритет значајнији од постојећих постављених, а то је живот једне заједнице која је у својој аутентичности развила црквени живот. Они у позицији моћи који често и нису шефови, али јесу запосели позиције ради личне сигурности не показујући никакво разумевање према онима за које дубоко верују да су „неприлагођени“ и да због тога морају бити кажњени, указујући тако симпатије правим шефовима, морају се спустити или пре подићи до Човека и научити да га виде. А ти неприлагођени су превише бунтовни за улогу послушности, они само траже поштену улогу која им припада. Они не ударају на позицију ауторитета ради провокације већ ради неправде. Неприлагођени има интуитивну реакцију да исправља неправду. Јер они су они који исписују невидљиве кругове у вечности, док их друга страна брише. Кажу да је најмоћнија поставка шаха да би напад на краља био успешно изведен, тај, да учествују све или готово све расположиве фигуре. То значи да сваки уд мора своју наду положити у Тело Цркве колико год тренутна „стварност“ изгледала као апсолутна истина, јер је свака фигура важна да би коначни исход био добар за све.
Сећам се када сам по први пут слушала оперу. Тада ми је пријатељ рекао: Опера се или воли, или презире. Мислим да је нешто слично и са Црном Гором. А то говори о њеној лепоти, посебности и неразумевању. Црна Гора је као и свака „уметност“. Она је стање у себи, немогућност препознавања на први утисак.
------------------
[1] G.R.Robbers, State and Church in the European Union, in G.Robbers (ed.), State and Church in the European Union, 2005.p.578
